Ostaje još poslednje pitanje, za mene najvažnije. Zbog njega smatram da treba da ostanemo u RSI sve dok naši principi ne budu okrnjeni i ako nas budu trpeli zbog njih, što je prilično neverovatno. Međutim, nećemo biti mi koji raskidamo, osim ako nam ne postave teške uslove.

Ruski proletarijat je izveo revoluciju i stvorio, manje ili više, dobre institucije, a osim toga u borbi je protiv svetskog kapitalizma, pa mu se moramo što više približiti u toj borbi, moramo mu priložiti svoju toplinu, svu svoju energiju, da se stopimo, da on i mi postanemo jedno, da bi se on osećao zaštićenim, potpomognutim i podržanim, neka zna da ga pomažu, podržavaju i ohrabruju njegova braća u nevolji, oni koji su imali otadžbinu jedino zato da bi je natopili svojom krvlju, dok su drugi ubirali plodove, oni koji su trpeli i još trpe glad i žeđ za pravdom i koji se pitaju kako bi mogli da dođu do njega da mu prenesu svoja osećanja, da učestvuje sa nama u istim stremljenjima, da mu kažemo da smo s njim i lakše nego posredstvom Treće internacionale!

Verujem da je danas to jedini, najefikasniji i brz način da se približimo svojoj braći, ruskim revolucionarima.

Međutim, vi biste mi rekli: „Ako Treća internacionala brani principe i ideje koji su suprotni principima i idejama revolucije, onda se borimo protiv revolucije ako pomažemo Treću internacionalu." To je delimično tačno.

I te kako biste bili u pravu ako bismo pošli u Moskvu verujući u svetu Diktaturu i ako bismo izložili svoje stražnjice da se šibaju radi oslobođenja nove marksističke Dulčineje od uroka*, ako bismo na sve što nam se kaže i predlaže odgovarali odobravanjem i ako bismo ponavljali da je Alah Bog, a Muhamed njegov Prorok, ako bismo se naklonili do zemlje u znak pokorenja kao preobraćeni ljudi.

Ako ćemo da primamo zdravo za gotovo, a ne da diskutujemo, ako ćemo da slušamo, a ne i da postavljamo pitanja, ako ćemo da pođemo tamo kao na vlastito krštenje da bismo uživali u slavi vere, a ne kao ličnosti koje razmišljaju - ko će da vam prizna da ste u pravu?

Ako se ne budemo usuđivali da se s razlogom suprotstavimo ni da kažemo koju reč kada nam se nešto kaže ili predlaže, ako budemo drhtali pred žrecima kao što su u starom Rimu drhtali robovi pred tiranima, ako odemo u Moskvu i tamo se pred onima koji upravljaju sudbinom te zemlje budemo ponašali kao oni stari radnici, oronuli od rada a moralno mrtvi za čovečanstvo, ili kao oni koji ne izgovore ni reči, i kojima se zaveže jezik i drhte im kolena kad se nađu pred buržujem da nešto traže, pa im ruke izgledaju kao da su naglo klonule i da ih jedva obuzdavaju da ne dodirnu kapu za pozdrav, i spuštaju pogled, i ne usuđuju se da pogledaju u lice onome koji živi od njihovog znoja i koji uživa u toj eksploataciji, ili kao oni koji, posle velikih napora, uspevaju da izlože svoje zahteve kroz jednosložne izraze, jer nisu bili u stanju da iz jednog daha izgovore celu rečenicu - ako tako budemo pošli u Rusiju, onda ste vi, bez sumnje, u pravu. Međutim, ne treba da na taj način pođemo u Moskvu. Ne treba da nas predstavljaju kao roba, kao čoveka pred krštenje, kao oronulog radnika. Priznavanje inteligencije tih ljudi, njihovo uvažavanje kao prijatelja i učitelja (nekih, a ne svih), diskutovanje kao sa jednakim, učenje prema onome što nam govore, ali i učeći ih onome što ne znaju - da, prihvatam sve to, smatram da je nužno, a ako ne budemo tako radili, neće vredeti ni da se naprežemo i prelazimo tolike kilometre koji nas dele, ni da tražimo njihovu vezu i društvo.

Međutim, jedno ne isključuje drugo. I čak mi izgleda da je to bolje. Čovek se ceni po onome koliko vredi i kako sebe ceni, po onome koliko drži do sebe. Manje važno lice, ili ono koje se smatra takvim, ili ono koje je predstavljeno takvim, obično se sasluša, manje ili više ljubazno, upute mu se reč-dve da se odobrovolji, pa se zatim pozdravlja tapšući ga po ramenu, a misleći u sebi: „Jadni mladić, vrlo dobar, vrlo simpatičan, ali nije bogzna šta!" I osmeh sažaljenja pojavi se na usnama onoga koji za sebe smatra da je važniji.

Takođe nije potrebno da se ponašamo kao ljudi koji pretenduju da su pametni, jer, na kraju, oni koji tako rade, obično padaju u istu glupost za koju misle da je vide kod drugih.

U Moskvu moramo da idemo onakvi kakvi smo, i pod tim uslovom treba da budemo primljeni.

Ako se držimo čvrsto svojih principa, zar bi neko mogao posumnjati da takvo držanje neće izvršiti koristan uticaj na RSI? A svaki uticaj koji bi se odrazio na tu organizaciju, odraziće se, sa svoje strane, na revoluciju.

Po nužnom zakonu koji niko i ništa ne može mimoići, Ruska komunistička partija teži da postane partija poretka, partija koja vlada, vladajuća partija. Pa čak da je socijalista taj ko vlada, čak i da dopustimo da je osvojio vlast da bi je docnije ukinuo, to jest kada se radnik navikne na novi život i kad bude imao jasne pojmove koji će mu omogućiti da isključi državu, i čak da se ta evolucija neće ostvariti drukčije nego vremenom - naša veza i odnos sa Trećom internacionalom mogu da posluže da je ubrzaju i da, osim toga, spreče da socijalistička država ne poprimi mane i poroke buržoaskih država i da kad pomislimo da je odumrla, ne vidimo da se učvrstila i zavladala kao tiranin.

Ta opasnost - koja je latentna i može da postane opšta, ako već nije - mora da bude neutralizovana uticajem drugih organizacija, a u tom slučaju niko nije bolji od radničkih organizacija drugih zemalja.

Danas se ruski radnik nalazi u borbi sa kapitalističkim sistemom i dok se s njim bori, dopušta da ga njegovi vlastodršci organizuju i da mu naređuju onako kako smatraju da je za njih povoljnije. Da bi mogao da pazi šta se dešava na granici, nije mogao da prati šta se dešava u unutrašnjosti zemlje. Ali ko nam kaže da neće morati ponovo da se bori - kad se budu uverili spoljni napadači da ne mogu pobediti - protiv onih istih kojima je poverio javne poslove? U takvim okolnostima, naša pomoć i saradnja mogu mu biti od velike koristi.

Između Ruske revolucije i proletarijata svih zemalja posreduje Komunistička partija i mi, za sada, nemamo drugog načina da dođemo do tog revolucionarnog naroda nego u dogovoru sa tom istom partijom.

Pošto su nam poznati njeni nedostaci, njeni stavovi i namere, mi smo u povoljnim uslovima da se borimo protiv nje, a svaki ustupak koji joj iščupamo biće prepreka manje na putu koji revolucija treba da pređe. Jasno je da ako se nađe drugi način da dođemo u dodir sa revolucionarnim narodom, apstrahujući Treću internacionalu, onda bi moja razmatranja izgubila veliki deo valjanosti i ponovo bi bila podložna reviziji, pa bismo mogli da izaberemo drugi način, već prema prilikama.

U svakom slučaju, smatramo da pre nego što iziđemo iz Treće internacionale, treba da obezbedimo naš kontakt sa ruskim narodom.

Ako ga prepustimo njegovim vlastitim mogućnostima u borbi protiv evropskog kapitalizma - koji želi da izbriše svaki trag revolucije iz straha od prenošenja - i u borbi sa svojim vlastitim vlastodršcima, onda će biti pobeđen, nema sumnje, a revolucija u Evropi kasniće nekoliko godina više nego inače.

Razmišljajte, proučavajte, jer svi mi treba da odlučimo, drugovi i prijatelji, kakvo će biti naše držanje ubuduće. Ali i ne zaboravite da je revolucionarnoj Rusiji potrebna vaša pomoć da bi ostvarila svoje snove o pravdi i slobodi.

Barselona, u zatvoru, marta 1922.

Prevod: Dragana Žarevac i Radivoj Nikolić

---

Naslov originala: Angel Pestana, Consideraciones y Juicios acerca de la tercera internacional, Barcelona, 1922; prevedeno prema izdanju: Colec-cićn Lee y Discute, Madrid, 1970.

(1) To je aluzija na 21 uslov za prijem u Treću internacionalu.

(2) Izgleda nam da je potrebno upozoriti da je ova brošura bila napisana u junu 1921, i to u vreme kada još nije bila pozvana proleterska vlada revolucionarne Rusije da pregovara sa buržoaskim vladama. Opasnost za revoluciju, na koju smo ukazivali, dobila je svoj najjači izraz u vezi sa Trećom internacionalom; ako ova ostane u Moskvi, onda nemamo šta tražiti u njoj.