Slobodne žene

Ženska anarhistička organizacija formirana aprila 1936. koja je ostala aktivna sve do pobede fašista (tačnije, prestaje da postoji u Španiji februara 1939.) Njene početke nalazimo u koaliciji konfederalne Ženske Kulturne Grupe iz Barselone, čije pripadnice su bile: Pilar Granhel, Aurea Kuadrado, Nikolasa Gutieres, Maruha Boadas, Apolonija i Felisa de Kastro, Konćita Liano, i grupacije pod imenom Slobodne Žene Madrida u čijim redovima su bile: Sančes Saornil, Posh, Komaposada, koje su izdale istoimeni časopis (Mujeres Libres)čiji je cilj bio povećanje interesa žena za probleme društva.

Lusija Sančes Saornil bila je sekretarica novoosnovane organizacije. Tokom rata broj članica je rastao i dostigao cifru od 20,000 žena, većinom radnica i seljanki, i to u sledećim gradovima: Barselona, Figeras, Palamos, Sabadelj, Tarasa, Granoljers Herona, Tortosa, Martorelj, Manresa, Madrid, Pedralba, Petrel, Vinaros, Monovar, Buriana, Mursija, Kasteljon, Sijudad Real, Gvadalahara; bilo je i više od 20 manjih centara rasporedjenih u sledećim mestima: Ripolj, Rosas, Servera, Tremp, Balager, Kalelja, San Feliu, Badalona, San Sadurni, Lerida, Kuenka, Elda, Gijon, Monkada, Valjs, Mataro, Esparagera, Premia, Puigserda, Lloret, Monistrol, Kosentaina, Viljena, Elće, Karavaka, Valensija, Alikante, Alkoj, Kuljera, Alginet, Betera, Karkahente, Torente, Albasete, Kaspe, Alkanjis, Monson, Masaleon, Barbastro, Albalate, Buharalos, Ontinjena, Alkorisa, Kalanda, Novelda, Granada, Almeria, i drugi. Postojale su i grupe van Španije i to u sledećim zemljama: Belgija, Holandija, Argentina, Poljska, Sjedinjene Države, Velika Brianija.

Prvi kongres održan je 20. avgusta 1936. u Valensiji, i na njemu su uspostavljena osnovna pravila kao i polje dejstva ovog pokreta, koja glase: organizacija po lokalnim, provincijskim i regionalnim centrima, koji su podpomognuti subkomitetom sačinjenim od šest sekretarijata: generalni, organizacioni, političko-socijalni sekretarijat, sekretarijat za rad i ekonomiju, za socijalnu pomoć, i sekretarijat koji u svojoj nadležnosti ima propagandu, kulturu i štampu.

Glavni postulati bili su im posvećenost principima nezavisnosti, samoupravljanje i federalizam, ukidanje Države, itd. Rat su interpretirale više kao socijalni nego kao gradjanski i predlagale su proleterski feminizam koji se sastojao u tome da izbavi ženu iz trojnog ropstva koji čine neznanje, vidjenje žene kao mašine za radjanje, i vidjenje žene kao nižeg bića samim tom sto je ženskog pola. Pored toga, namera im je bila da se bore za jednakost polova, bile su protiv braka, ali podržavale su slobodnu zajednicu muškarca i žene zasnovanu na razumevanju, podvlačile su značaj obrazovanja i kulture, iz čega je proisteklo otvaranje raznih institucija u Madridu, Valensiji, i Barseloni, publikovanje raznih prospekata, kampanje opismenjavanja, itd.

Namera im je bila da se pretvore u četvrti blok slobodarkskog pokreta zajedno sa već postojećim organizacijama CNT, FAI, i FIJL, ali nisu uspele, jer ih veči deo slobodarskog pokreta nije smatrao komplementarnim, samim tim što je to bila organizacija isključivo žena a ne oba pola. Sa druge strane, odbile su ujedinjenje sa Udruženjem Žena protiv Fašizma strahujući od uticaja komunizma. Bile su prisutne i u godinama egzila počev od 1960 kada su iz Londona, Portalesova i druge inicirale obnovu ovog udruženja i objavile publikaciju pod nazivom Slobodne Žene na čijoj izradi su učestvovale Komaposada, Estorać, Kontinente, Berenger, Giljen i druge. 1963. godine pojačane su odborom kojim je predsedavala Lus Kontinente, sa Elenom Tamarit, Estruć i Marijom Portales.

Nakon Frankove smrti, u unutrašnjosti Španije, bilo je pokušaja za obnovom, 1977-1978. (u to vreme je izlazila publikacija Slobodne žene), zajedno sa odborima iz Madrida, Barselone i Gijona. Zatim, 1987. i na kraju devedesetih godina. Medju najistaknutijim članicama, bile su: Sara Berenger, Konsuelo Berhes, Pepita Karpenja, Adela Kareras, Marija Karion, Apolonija i Felisa de Kastro, Karmen Konde, Aurea Kuadrado, Hasinta Eskudero, Navidad Esteve, Soledad Estorać, Hosefa Estruć, Hosefa Grau, Konća Giljen, Rosa Lavinja, Konćita Lianjo, Pura Peres, Suseso Portales, Teresina Toreljes, itd.

Pod imenom Mujeres Libres pojavljivale su razne publikacije: U Barseloni 1936-1939. trinaest brojeva. Ovo je bio glasnik organizacije Slobodne žene koga su uredjivale Komaposada, Poc i Sančes Saornil. Akcenat je bio na kulturi, ženskim pitanjima kao i na aktuelnim temama. Autorke tekstova bile su: Nauel, Komaposada, Sančes Saornil, Poć, Portales, Montseni, Marti, Granhel, Karmen Konde, Goldman, Federn, Mari Himenes. 1977-1978. u Barseloni pod istim imenom, (Slobodne Žene), pojavilo se najmanje pet brojeva, istog koncepta kao i prethodnih godina. 1947-1976. u Londonu, 47 brojeva. Glavne urednice bile su Suseso Portales i Sara Giljen. Saradjivale su: Lola Itirbe, Zimerman, Tomas Kano, Violeta Olaja, Feliks Leon, Relgis, Liskano, Karpio, Fontaura, Lobo, itd.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.

---

Drugi tekstovi o ženama španskoj revoluciji

Liz Willis: Žene u španjolskoj revoluciji