Šta je i kako funkcioniše ASI?

Programska deklaracija

Sindikalna konfederacija Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) je propagandno-borbena anarhistička revolucionarna sindikalna organizacija.

ASI se bori za društvo koje će biti bazirano na individualnoj i kolektivnoj slobodi, ravnopravnosti, solidarnosti i međusobnoj pomoći, lišeno svih oblika represije, hijerarhije i vlasti čoveka nad čovekom. Smatramo da je za ostvarivanje naših ideja neophodno raskrstiti sa svim oblicima autoritarnog načina organizovanja. Zbog toga se organizujemo, na našim radnim mestima, u obrazovnim ustanovama, i uopšte svim mestima na kojima smo poniženi i eksploatisani, na principima nehijerarhijske direktne demokratije.

Svet je podeljen na dve klase: klasu eksploatatora i klasu eksploatisanih, stoga su za nas neprijatelji slobode sve strukture, organizacije ili pojedinci koji pokušavaju da održe ili pogoršaju takvo stanje. Boreći se za besklasno društvo borimo se protiv države - strukture čija je jedina svrha obezbeđivanje i zaštita interesa vladajuće klase, i kapitalističkih odnosa u društvu - odnosa u kojima kapitalista živi od viška vrednosti, tj. neplaćenog rada radnika i radnica. Svakako, našu borbu čini i borba protiv svih negativnih proizvoda takvog društva: svake vrste nacionalizma i diskriminacije.

Jasno nam je da je ispunjenje naših konačnih zahteva - oslobođenje radničke klase i svih individua koje je čine, i ukidanje države i kapitalističkog sistema - potpuno suprotno interesima politikanata i gazda, stoga smo, pored svakodnevnih borbi na radnom mestu za poboljšanje uslova rada, svesni nužnosti radikalnog raskida sa ovakvim društvom i njegove revolucionarne promene.

Šta je anarhosindikalizam?

Anarhosindikalizam je revolucionarni pokret zasnovan na idejama i dugoj tradiciji klasičnog anarhizma, revolucionarnom sindikalizmu i naučnoj kritici kapitalizma.

Anarhosindikalisti smatraju da je svet podeljen na eksploatisane, čiji su naizrazitiji predstavnici pripadnici radničke klase, i eksploatatore, među kojima se ističe kapitalistička klasa. Radničku klasu čine svi koji su primorani da prodaju kapitalistima svoju radnu snagu kako bi obezbedili društveno i fizički funkcionalnu egzistenciju, a kapitalističku klasu svi oni koji tu radnu snagu eksploatišu. Interesi radničke klase su potpuno suprotni interesima klase kapitalista koja ih izrabljuje, otuđuje njihov rad i živi na njihovoj grbači. Dok god postoji kapitalistička društveno-ekonomsko uređenje postojaće i ove dve suštinski suprotstavljene i sukobljene klase. Anarhosindikalisti kao neprijatelje slobode, pored kapitalista, vide i sve strukture, organizacije i insititucije koje su u službi kapitalizma: državu, policiju, vojsku, žandarmeriju, zatim medijski aparat koji je u službi masovne manipulacije i kreiranja lažne stvarnosti, pravosudni sistem, sve političke partije i parlamentarni sistem, represivni obrazovni sistem, kler, birokratske žute sindikate, prokapitalističke nevladine organizacije itd.

Osnovne težnje koje odlikuju anarho sindikalizam su:

• Organizovanje radničke klase u borbenu formaciju koja će biti kadra da odbrani svoje trenutne i dugoročne interese tj. da podstiče društvena previranja, smanjuje profitnu stopu gazda, primoravajući gazde i državu da poboljšaju uslove života i rada.

• Stvaranje struktura u kojima ne postoje ni vođe ni neprikosnovene pozicije moći.

• Težnja za radikalnom transformacijom društva, promenom, koju ćemo postići socijalnom revolucijom. Anarhosindikalizam ne postoji bez cilja korenite transformacije društva, iz kapitalizma, u kome trenutno živimo, u društvo slobode i ravnopravnosti – u samoupravnu komunističku radničku demokratiju.

Opšta načela anarhosindikalizma

Osnovne odlike anarhosindikata su samoupravljanje, federalizam i uzajamna pomoć.

Samoupravljanje znači upravljanje sobom, svojim radnim mestom i svim ostalim aspektima života. Ono podrazumeva direktno i ravnopravno učestvovanje svih članova u aktivnostima sindikata, bez bilo kakvih posrednika ili zastupnika. Anarhosindikati se bore za to da pojedinci, kolektivi, radna mesta, sela, gradovi i druge zajednice same odlučuju o svojoj sudbini, po svojoj slobodnoj volji, bez uplitanja bilo kakvog autoriteta.

Federalizam, pretpostavljajući autonomiju, na ravnopravnim osnovama povezuje socio-ekonomske grupacije u zajedničku organizaciju. Federalizam je osnovni princip rada ASI, koji je svojom strukturom zapravo federacija federâcija, odnosno konfederacija.

Smatramo da je uzajamna pomoć mnogo bolji način napredovanja pojedinca i celokupnog društva u odnosu na međusobno takmičenje koje postoji u kapitalizmu. Uzajamna pomoć prozilazi iz posmatranja sveta kao celine, uprkos različitim jezicima i kulturama.

Stoga je anarhosindikalizam antiautoritaran, antikapitalistički, antimilitaritički, anticentralistički, antiklerikalistički, antinacionalistički ili ako vam se više sviđa, slobodarski, komunistički, direktno demokratski, sekularan, internacionalistički...

Šta je ASI?

Osnovni principi rada

Tri osnovna principa na kojima se zasniva delovanje ASI su:

• Direktna demokratija: Sve odluke unutar ASI donose se na sastancima i zborovima članstva, direktno demokratski. Takav način odlučivanja podrazumeva da svi na koje se odluke odnose imaju jednako pravo na predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Član sindikata koji je delegiran da vrši neku funkciju ili da izvrši neki zadatak mora da se rukovodi postojećim odlukama sindikata. Delegat u svakom trenutku može biti smenjen od strane kolektiva koji ga je delegirao.

• Direktna akcija: Osnovni metod borbe koji ASI primenjuje je direktna akcija. Ovaj princip podrazumeva neposredno hvatanje u koštac sa problemom, tj. odbacivanje posrednika, bilo da je u pitanju sindikalni birokrata na radnom mestu, ili državni i lokalni parlament. Primenom direktne akcije problem se rešava brzo i efikasno. Ova metoda borbe radništvu daje snagu i njome se najuspešnije može vršiti pritisak na gazde i državu: štrajkovima, blokadama puteva, sabotažama, okupacijama radnih mesta, okupacijama zgrada državnih ustanova itd. Direktna akcija zahteva više energije i hrabrosti, ali je mnogo brža, jeftinija i efikasnija nego posrednička akcija.

• Sloboda pojedinca i kolektiva: Ukoliko se neki član ili kolektiv ne slaže sa odlukom sindikalne strukture u kojoj se nalazi, nije obavezan da radi na njenom sprovođenju, ali ne sme da radi protiv odluke.

Članstvo

Član ASI može postati svako ko pripada radničkoj klasi i ko se slaže sa našim osnovnim načelima organizovanja i principima rada. Članovi ASI ne mogu biti članovi ni jedne političke partije, plaćene sindikalne birokrate, osobe koje se nalaze na pozicijama sa kojih mogu da zapošljavaju ili otpuštaju radnike i radnice, kao i oni koji su zaposleni u državnom represivnom aparatu (zaposleni u policiji, vojsci, sudovima, zatvorima i sl).

Za učlanjenje u ASI nije potrebna nikakva ideološka kvalifikacija. ASI samo zahteva poštovanje unutar-sindikalnih pravila koja su formulisana u našem Statutu i sa ove tačke gledišta ljudi različitih ideoloških pozicija, mišljenja i stremljenja mogu živeti i raditi zajedno. Uvek će postojati različita mišljenja, prioriteti i tačke gledišta na određene probleme.

Ono što odlikuje sve članove i članice ASI je metod rada - neposredno učestvovanje u kreiranju i sprovođenju borbe za poboljšanje položaja radničke klase, kao i zajednički cilj - ukidanje kapitalističkog sistema i države, transformacija društva na principima slobode, uzajamne pomoći i samoupravljanja.

Struktura

ASI je konfederacija okružnih sindikalnih konfederacija. Okružne konfederacije se sastoje od konfederalno povezanih lokalnih i sreskih grupa ASI u jednom okrugu. Lokalne grupe ASI formiraju konfederalno povezani profesionalni sindikati u jednom mestu, koji se sastoje od konfederalno povezanih preduzetnih sindikata iste profesije. Organizacije sindikata penzionera, invalida rada, i druge društvene organizacije, sindikati mešovitih zanimanja, zadruge, unije samozaposlenih lica, takođe mogu postati kolektivni članovi ASI. Ukoliko u nekom mestu nije moguće formirati lokalnu grupu i sindikate, članovi iz više manjih mesta formiraju Sresku grupu.

Preduzetni sindikat je osnovna ćelija ASI, odnosno osnovni kolektiv koji tvori tkivo naše organizacije. On okuplja sve zaposlene na jednom radnom mestu, bez obzira na njihovu struku; što sprečava podele unutar radničke klase, koje gazde vešto koriste za svoje interese. Preduzetni sindikat je potpuno autonoman u svom delovanju i jedini relevantan za donošenje odluka koje se tiču njegove aktivnosti.

Sloboda članova i kolektiva direktno proizilazi iz principa rada. Svaka sekcija je u potpunosti autonomna a sa drugim sindikatima i grupama se konfederalno povezuje po principu „odozdo prema gore“. Ovim se sprečava pasivizirajući centralizam i omogućava stvaranje jakog i organizovanog fronta za radikalnu radničku borbu.

Funkcionisanje

Preduzetni sindikat, kao osnovna ćelija ASI, donosi odluke na sastanku članstva sindikata. Sastanci članstva, plenarni sastanci i kongresi delegata određenih sindikalnih celina (preduzetnih ili profesionalnih sindikata, sreskih, lokalnih ili okružnih grupa ili konfederacija) su jedina tela ovlašćena da odlučuju u ASI. Oni ne mogu biti zamenjeni komisijama, delegacijama bez imperativnog mandata i tome slično. Ne postoje predsednici, rukovodioci, birokrate, upravni odbori ili neka druga tela niti pojedinci koji imaju prava donošenja odluka između sastanaka sindikata. Sva tela i organi ASI su namenjeni koordinaciji, bez mogućnosti stvaranja politike. Tela ASI ne mogu, kao tela, iznositi predloge članstvu.

U slučaju da su deligirana tela i pojedinci primorani, usled kritičnosti situacije, da donesu neku odluku, ta odluka će biti naknadno raspravljena na prvom sledećem sastanku, gde će se proceniti da li su postupili na pravi način i doneti odluke o budućem postupanju u takvoj situaciji i delatnosti vezanoj za tu i tako donetu odluku.

Poštujući načela individualne i kolektivne slobode, svaki član odnosno članica ili kolektiv (Preduzetni/Profesionalni sindikat, Sreska grupa, Lokalna grupa i Okružna konfederacija) može odlučiti da, u slučaju neslaganja sa odlukom šire geografske strukture ili nakon referenduma održanog unutar strukture o spornom pitanju, ne učestvuje u sprovođenju određene odluke. Obaveza postoji, sa druge strane, da se ne deluje u suprotnosti sa odlukom šire strukture.

Da bi odluka određene strukture bila validna mora biti doneta dvotrećinskom većinom glasova na sastanku. Za kvorum je potrebno prisustvo barem jedne trećine članova ili delegata.

Sve osobe ili kolektivi delegirani za obavljanje određenih dužnosti su smenjivi u svakom trenutku. Sastanci mogu u svakom trenutku da opozovu delegirane osobe, ukoliko smatraju da je to potrebno.

Svi članovi i članice koji su delegirani da obavljaju određene sindikalne poslove ne dobijaju nikakvu novčanu nadoknadu, oni svoj rad doniraju sindikatu. Tako je osigurano da je njihov jedini interes izvršenje zadataka koji su im povereni.

Sindikati u ASI se bave svim aspektima zaštite članstva sindikata, što ostvaruju uz pomoć ljudskih, tehničkih, ekonomskih i pravnih sredstava. Oni prikupljaju sve informacije u vezi funkcionisanja svog preduzeća (o zalihama, dobavljačima, profitu, kooperantima, ugovorima, radnoj politici itd), analiziraju ih te planiraju i sprovode akcije protiv gazda. Ovo je bitno iz dva razloga: prvo - da gazda ili uprava ne bi mogli da nas lažu, manipulišu informacijama ili nas na neki način iznenade i drugo - ovi podaci potrebni su ukoliko dođe do situacije u kojoj će biti moguće da sindikat preuzme preduzeće. Sindikati obezbeđuju pravnu zaštitu radnika i uhapšenih članova, a isto tako mogu organizovati kurseve, unutar-sindikalno obrazovanje i konferencije. Sindikat je škola života. Kroz njega moramo jačati solidarnost, sagledati represiju nad drugima kao represiju nad nama, razvijati ozbiljne diskusije, debate, moramo postati obučeni da radimo više poslova, da naučimo da preuzmemo inicijativu. Snaga ili slabost sindikata pre svega zavisi od broja i aktivnosti članstva.

Kako se ASI razlikuje od žutih, birokratskih sindikata?

Žuti sindikati ne smatraju da su radnici i vlasnici kapitala suštinski suprotstavljeni, pa kao svrhu svog postojanja, isključivo, vide positizanje „socijalnog dijaloga“ kojim bi se obezbedio klasni mir. To rade iako između radnika i gazda ne može biti mira, budući da imaju suprotne materijalne interese koji ih stalno podsećaju na stvarnost klasnog sukoba. Žuti sindikati su neprijatelji sopstvenih članova jer šuruju sa gazdama, vrlo često radeći njihov prljav posao i prihvatajući državni autoritet i institucionalnu borbu kao glavni vid svog delovanja. Oni su mehanizam za amortizovanje radničkog gneva, gušenje svake samostalne inicijative i za dovođenje mladih buntovnih radnika „na svoje mesto“. U žutim sindikatima članstvo po pravilu nema nikakvu mogućnost odlučivanja o delovanju sindikata, a sve odluke donosi predsednik i birokrate oko njega. Iako se kod žutih sindikata sastanak ponekad zaista smatra telom sa najvećom moći odlučivanja, to u praksi nema nikakav značaj. To je zato što sindikalne birokrate često izbegavaju da sazivaju redovne sastanke. Svakome ko je ikada bio član žutog sindikata je jasno koliko je po radnike poguban i besmislen takav vid organizovanja.

Anarhosindikalizam je suprotstavljen državi i kapitalizmu, koje smatra izvorima društvene nepravde i nejednakosti. Političari i kapitalisti, koji čine mali deo društva, upravljaju društvom, eksploatišu radništvo, prisvajaju proizvode društvenog rada održavajući takvo stanje uz pomoć policije, žandarmerije, vojske, odnosno gole sile na koju navodno imaju „legitimno pravo“. U cilju ostvarivanja pune slobode, anarhosindikalizam odbija princip autoriteta, donošenje odluka od strane elita i vrhunsko iskazivanje moći - državu. Ovo uverenje oličeno je u direktnoj demokratiji, jednom od osnovnih principa anarhosindikalizma, a u praksu se sprovodi kroz redovne sastanke i zborove sindikata. Sve odluke donosi članstvo. Ne postoji vođstvo ni represija, već potpuna sloboda i ravnopravnost u razmeni ideja, mišljenja i inicijativa.

Anarhosindikat ne dozvoljava da bude pretvoren u oruđe političkih partija niti u sredstvo za promociju ili uspon na društvenoj lestvici određenih pojedinaca, kao ni platformu za vođe, lične kultove ili rigidnu ideološku strukturu.

Delovanje ASI

Sindikat

Svi članovi i članice ASI na jednom radnom mestu, organizovani su u preduzetni sindikat ASI. Osnova rada sindikata su sastanci sindikata, na kojima se diskutuje i odlučuje o konkretnim akcijama vezanim za postojeće probleme na radnom mestu. U sukobu sa gazdom zadatak sindikata je da izbori slobodu delovanja, propagande, priključivanja i odbrane novog članstva, pravo na održavanje sastanaka sindikata na radnom mestu i pravo na potpisivanje kolektivnog ugovora u ime sindikata.

Prvu stvar koju članstvo anarhosindikata treba da uradi jeste da proceni snagu kojom raspolaže i da u skladu sa tim planira svoje naredne poteze i sprovodi ih u delo. Ostvarujući moguće, približićemo se ostvarivanju „nemogućeg“. Ovo je bitno zbog toga što neaktivnost uvek vodi ka demoralizaciji i neuspehu.

Sindikat raste onda kada svi članovi pokušavaju da u rad sindikata uključe što veći broj novih ljudi. Nesumnjivo je da anarhosindikati rastu tamo gde postoje izražene kontradikcije, problemi i konflikti. Stoga je dužnost članova sindikata da prepoznaju kontradikcije, da ukazuju na probleme i podstiču svoje kolege na borbu za pobošanje uslova života i rada.

Kada se formira preduzetni sindikat ASI, članovi treba da:

• Shvate svoje i probleme svojih kolega i koleginica i orijentišu se u odnosu na njih, da ostvare jednostavne zahteve i time stvore simpatije prema sindikatu. Ova pitanja treba rešiti direktnim pristupom, razgovorom sa šefom, gazdom ili nekom drugom nadređenom figurom. Ukoliko to ne dovede do uspeha, sindikat treba da se umeša sa svojim standardnim arsenalom (peticija - protest - leci - solidarnost - pregovori - pritisak - pretnje - štrajk itd). U slučaju da ni ovi napori iz nekog razloga ne urode plodom (ako je na primer balans snaga takav da određeni cilj nije moguće ostvariti direktnom akcijom u tom trenutku i sl), treba se okrenuti i pravnim pritiscima.

• Obezbede legalnost, tj. registraciju svog preduzetnog sindikata.

• Identifikuju neprijatelja, koji je, sa jedne strane poslodavac, a sa druge, u većini slučajeva, grupa karijerista, članova vladajuće političke partije ili birokratska sindikalna organizacija, čiji su lideri gotovo uvek spremni da se prodaju. Bitno je stalno ukazivati na kontradikcije, a ne puštati da one prođu neopaženo jer pravi neprijatelj je uvek gazda, a birokratski sindikati često mogu imati članove sa dobrim namerama. No, bitno je kakva je njihova praksa, a ne kakve su im namere.

• Budu obavešteni i angažovani po pitanju zaštite na radu. Sindikat uvek treba da propagira povećanje bezbednosti i zaštite na radnom mestu.

• Rade na sistematičnom prikupljanju podataka o svom radnom mestu (visina radničkih plata, ekonomski planovi gazda, organizaciona struktura preduzeća, plate rukovodstva, navike i karakteristike gazda i sl). Ovo pre svega služi za sprečavanje antisindikalnih aktivnosti gazde i uprave, ali i za slučaj situacije u kojoj će biti moguće preuzimanje preduzeća od strane sindikata.

• Otpočnu sa izdavanjem svog biltena i drugih propagandnih materijala (plakata, letaka, nalepnica) koji će se baviti pitanjima bitnim za konkretno radno mesto i objašnjavati stav ASI po tim pitanjima. Pri tom treba naglasiti da se sve odluke unutar sindikata donose isključivo na sastancima, direktno demokratski.

Pravni aspekti borbe

Ponekad smo primorani na korišćenje predstavničke akcije, oslanjajući se na pravosuđe i radno-pravnu zaštitu. U tim slučajevima postoji objektivna opasnost da naš suverinitet padne u ruke pravosudnog sistema, produžavajući procese koji bi se najčešće brzo razrešili direktnom akcijom. Ti procesi najčešće zahtevaju ogromne svote novca potrebne za održavanje preskupog, parazitskog, ubitačnog i beskorisnog pravosudnog sistema. Zbog svega toga težimo ka tome da sami rešavamo svoje probleme bez obraćanja advokatima.

U ovom svetu nepravičnih i neprijateljskih zakona, moramo braniti svoja prava i što ih bolje poznajemo, to ćemo ih bolje braniti. Zbog toga ASI ima svoju pravnu službu i dovoljan broj članova i članica koji su upoznati sa pravnom regulativom.

Bitno je naglasiti da je svrha zakona o radu da obezbedi nesmetanu reprodukciju kapitalističkog sistema - sistema u kome gazde žive od opljačkanog rada radnica i radnika. To nikada ne treba zaboraviti. Cilj svakog zakona o radu je, u više ili manje maskiranoj formi, očuvanje privilegija vladajuće klase, nesmetane pljačke radništva i sprečavanje direktne konfrontacije sukobljenih klasa.

Država uvek stvara pravila igre koja su u korist gazda i stoga je pravosudni sistem skup, nerazumljiv, spor i suprotstavljen ljudskom dostojanstvu. Da bi se funkcionisalo unutar njega treba plaćati ogromne svote novca pravnim zastupnicima. Da bi advokat pružio samo osnovnu pravnu pomoć, potrebno je izdvojiti nekoliko prosečnih radničkih plata, a mnogo više, ukoliko on na sebe preuzme vođenje određenog slučaja. Pravosudni sistem koristi jezik koji nije lako razumljiv većini radništva, što se radi namerno, jer vladajućoj klasi nije u interesu da većina stanovništva shvati svoju poziciju u trenutnom društvenom uređenju. Sporovi koji bi se mogli vrlo brzo rešiti direktnim pregovorima, usled prirode pravosudnog sistema, produžavaju se u nedogled. Mnoge odredbe zakona su namerno kontradiktorne, sa zamkama, bez trunke jasnosti i razuma u sebi.

Naravno, ukoliko je u nekoj konkretnoj situaciji zakon na strani radnika, ASI će to pokušati da iskoristi na svaki način u svojoj borbi, ali se nikada neće uzdati u „nezavisno sudstvo“, jer kako je to rekao čak i čuveni buržoaski teoretičar političke ekonomije Adam Smit: „Kad god zakonodavstvo pokušava da izgladi razmirice između gazda i radnika, uvek su gazde njegovi savetodavci.“

Oslanjanje na tužbu je biranje puta koji najčešće ide na ruku gazdi, u tolikoj meri, da čak i ukoliko sud stane na stranu sindikata i donese odluku na štetu kapitaliste, sve što dobijamo je ono što je već naše. Pritom se stvara lažna slika da sistem, uprkos svim njegovim manama (spor, birokratizovan, skup, ubitačan, pokvaren, potkupljiv i neshvatljiv), ipak nije tako loš i da ne možemo bez njega.

Poznavanje zakonskih prava omogućava njihovo primenjivanje u različitim prilikama. To je metod koji vrlo često uspeva, ali ništa što je moguće ostvariti kroz sudstvo nije nemoguće ostvariti uz pomoć konkretnih akcija. Jedina istinski korisna strategija za radničku klasu je direktna akcija.

Solidarnost i uzajamna pomoć

Veoma je važno shvatiti da problem koji ima jedan deo radništva, posredno pogađa celu klasu. Kroz čitavu istoriju kapitalizma pojavljuju se struje koje teže da razjedine radnike i time oslabe njihovu snagu i olakšaju eksploataciju. Zato je jedinstvo radničke klase na svim frontovima ključno za poboljšanje njenog položaja. Razlike koje postoje među radnicima (u nacionalnosti, obrazovanju, polu, seksualnom opredeljenju, veri ili bilo koje druge) ne smeju negativno da utiču na radničke borbe, jer pojedinačni izlivi radničkog nezadovoljstva neuporedivo su slabiji od udruženih.

Primer: radnici koji rade u sektoru usluga najčešće nisu prijavljeni, odnosno rade na „crno“. Samim tim oni su bez osnovnih radničkih prava. Ostavljeni na milost i nemilost gazde, onemogućeni su da se bore za poboljašanje svog položaja. ASI radi na stvaranju grupa na radnim mestima i povezivanju borbenih radnika i radnica zaposlenih u sektoru usluga. Ukoliko jedan radnik ili radnica ima problem na radnom mestu, ostali članovi sindikata će doći da pomognu da se izbori za svoja prava. Ovakav vid delovanja se u dosadašnjem delovanju ASI pokazao kao vrlo uspešan.

Sabotaža

Sabotaža je način ispoljavaja nezadovoljstva smanjenjem intenziteta i produktivnosti rada. Sabotaža može biti prikrivena ili otvorena.
U situacijama kada otvoreno suprotstavljanje gazdi nije ostvarljivo (kada radnici na radnom mestu nisu dovoljno organizovani ili kada gazda ima pravo da otpusti radnika bez ikakvog obrazloženja itd), sabotaža se nameće kao efikasan metod borbe. Nemoćan da gazdu napadne frontalno, radnik napada sa strane, udarajući ga u ahilovu petu - kapital. Sabotaža može biti i javna.

Štrajk

Štrajk je standardni vid organizovane radničke borbe za bolje uslove života i rada. To je organizovana kolektivna obustava rada koja direktno onemogućuje stvaranje profita. Štrajk je najčešći izraz radničke direktne akcije. Sva prava za koja su se radnici i radnice izborili tokom istorije, poput prava na rad, sindikalno organizovanje, osmočasovni radni dan itd. ostvarena su masovnim protestima, blokadama, generalnim štrajkovima i radikalnim sukobima sa gazdama i državom. Političari i kapitalisti to dobro znaju i zato se na sve moguće načine trude da uguše i ublaže štrajkove i da uz pomoć sindikalne birokratije od sindikalnog pokreta naprave običnu farsu, kako bi potpuno pasivizirali radnike i ubedili ih da „šta god da se pokuša, stvari samo mogu da budu još gore, pa zato bolje ništa ne pokušavati“.

Blokada

Blokade važnih saobraćajnica, institucija i mehanizama koji omogućavaju nesmetanu eksploataciju, osim prekida dotoka novca u džepove kapitalista, omogućavaju dobijanje pažnje medija, što sa sobom povlači dobijanje pažnje celokupne javnosti, čime se dodatno vrši pritisak i ubrzava ispunjenje zahteva. Osim toga, blokade mogu da podstaknu druge radnike da svoje probleme pokušaju da reše na isti način, šalju jasnu poruku da u društvu ne postoji nikakva harmonija, stvaraju svest o socijalnim previranjima i podižu nivo atmosfere bunta u društvu.

Okupacija radnog mesta

Okupacija radnog mesta znači njegovo potpuno stavljanje pod radničku kontrolu. Okupacija predstavlja radikalniji vid štrajka (ako je tokom okupacije obustavljen rad), ali može biti i poseban vid borbe ako radnici prilikom okupacije uspeju da ponovo pokrenu proizvodnju. U ovom drugom slučaju radnici su u značajno boljoj poziciji u odnosu na gazdu, jer se tada njihova akcija ne može prekinuti egzistencijalnim problemima, već jedino silom (intervencijom državnih represivnih aparata) ili ispunjenjem zahteva.
Naravno, okupacija zahteva bolju organizovanost i odlučnost nego uobičajeni štrajk i naročito je bitna) s obzirom na to da se doživljava kao direktan napad na privatnu svojinu, čije je postojanje fundamentalni preduslov za svaki vid eksploatacije. Takođe, okupacija radnog mesta je i vrsta eksperimenta funkcionisanja budućeg slobodarskog društva.

Okupacije zgrada državnih ustanova

Okupacija zgrada državnih ustanova se primenjuje u rešavanju problema za koji je nadležna država, za razliku od okupacije radnog mesta gde je pritisak prvenstveno skoncentrisan na gazdu. Osim što ometaju ili čak potpuno blokiraju jedan segment državne mašinerije, ovakve akcije značajno narušavaju autoritet države i privlače pažnju javnosti i medija. Državi se šalje poruka da radnici mogu da joj naprave ozbiljan problem i onemoguće funkcionisanje neke opštine ili ministarstava, ukoliko imaju problem koji ona može, a neće da reši.

Šta ASI želi da postigne

Poboljšanje položaja radničke klase unutar postojećeg socio-ekonomskog sistema, tj. viši kvalitet života, bolji uslovi rada, veća zaposlenost, kraće radno vreme, veće plate, bolja zaštita na radnom mestu itd, svakako su jedan od najneposrednijih ciljeva ASI.

ASI takođe ima za cilj da svojim delovanjem stvori borbeni radnički pokret oko koga bi se formirao široki front, koji bi aktivno vodio radničku borbu na anarhosindikalističkim principima - direktnoj akciji i direktnoj demokratiji. ASI zapravo želi da radnička klasa kroz svoju borbu izgradi svest o nepravednosti svog položaja, svom suštinskom neprijateljstvu prema klasi eksploatora, ali i o svojoj snazi i mogućnostima koje imaju ujedinjeni, organizovani i odlučni radnici.

Ako odnosimo pobede u svakodnevnim borbama, uspećemo da u jednom trenutku u budućnosti ostvarimo svoj krajnji cilj: veliku društvenu transformaciju - kvalitativnu promenu svojinskih odnosa i strukture društva - socijalnu revoluciju! To je kraj društva eksploatacije i početak nečega novog – pravednog, slobodnog društva.

Revolucija izbija onda kada proizvodne snage društva do kraja zaoštre protivrečnosti sa postojećim odnosima proizvodnje i vlasništva; onda kada radništvo pokaže da je moralna, etička, filozofska i ekonomska struktura društva u kome živimo trula i bankrotirana te kada to isto radništvo napadne same osnove takvog stanja, tj. kada ukine proizvodne odnose iz kojih takvo stanje izrasta. Revolucija nije fenomen koji može izvesti manjina, već je proizvod masovnog delovanja u domenu klasnih odnosa koje u datom trenutku većini stanovništva postaje glavna preokupacija. Uloga anarhosindikata je da raste na kontradiktornostima unutar sistema, da ukaže ljudima na lažnost, prividnost i eksploatatorsku prirodu postojećih društvenih odnosa, da bude prisutan tokom revolucionarnih promena, da ih podstiče koliko je to moguće i da spreči pokušaje preuzimanja revolucije od strane određenih reakcionarnih interesnih grupa, političkih stranaka, navodnih avangardi itd, a sa druge strane, kada naiđe moguća kontrarevolucija, da radi na očuvanju rezultata prethodne radničke borbe. Revolucija mora negirati i ukinuti privatno vlasništvo, državu, vladu, policiju, vojsku, verske institucije koje podržavaju opstanak eksploatacije i vlasti čoveka nad čovekom, banke, autoritarno ustrojene obrazovne institucije, takmičarski i egoistički duh. Revolucija mora da stvori nove sadržaje, strukture i načine života.

Revolucija je misao, sloboda i želja u akciji. Ljudi koji su deo života proveli u revolucionarnim vremenima opisuju ih kao doba inventivnosti i plime progresivnih ideja. To nisu potoci krvi i nasilja, kakvim socijalne revolucije prikazuju na televiziji. Ostvaruju se stvari koje su do juče bile nezamislive. Ko god da je doživeo revoluciju, nikada je neće zaboraviti.

Revolucija je delo ljudi. Ona se ostvaruje od strane ljudi, kakvi su danas, sa svim svojim manama. Dugo postoji debata o tome da li će revoluciju ostvariti ljudi kakvi su danas, koji su manje ili više nasilni, autoritarni, slika i prilika bolesnog društva u kome živimo, ili će revoluciju izvsti drugačije odgojeni ljudi, izmenjeni obrazovanjem i drugim metodama. Generalno, mada u anarhosindikatima postoji onoliko mišljenja koliko postoji članica i članova, ASI smatra da će revoluciju izvesti ljudi ovakvi kakvi su danas i da je jedini način da se stvori slobodna i odgovorna osoba - pre svega društvena transformacija. To znači da je pre svega potrebna transformacija društvene strukture, a da će se ljudi sledstveno promeniti kao rezultat te društvene promene. Ne smatramo da je moguće u ovom i ovakvom društvu da se ostvari čovek sutrašnjice. Za stvaranje čoveka budućnosti potrebno je stvoriti društvo budućnosti. To ni na koji način ne znači da se unutar našeg sindikata obrazovanjem i drugim metodama nećemo boriti protiv svih negativnih aspekata, koje je ovo i ovakvo društvo nametnulo svima nama. Anarhosindikat unapređuje svest članstva neprekidnom debatom sa ostalim školama mišljenja i stvara pretpostavke budućeg društva stvarajući, danas i ovde, strukture koje liče na one za koje se borimo da zamene kapitalističko društvo.

Država, zajedno sa birokratskim sindikatima i političkim strankama, pokušava da nas uveri da revolucija ne donosi ništa osim nasilja i da je jedina moguća opcija u razvoju našeg društva parlamentarna demokratija. ASI veruje da je socijalna revolucija jedina vredna truda, iskrena i realistična budućnost za čitavo čovečanstvo i da revolucija nije poplava krvi i nasilja, kako je buržaozija često predstavlja. Revolucija je proces koji se sada nalazi u fazi inkubacije, proces koji će doći, koji uvek dolazi i mi treba da se sretnemo sa njom bez straha i dodatno je rasplamsamo. Da li će biti izazvana generalnim štrajkom, državnim udarom, slomom berze, odbijanjem da se plate državni nameti, kapitalističkim ratom, okupacijama radnih mesta - to ne možemo da znamo. Ono što znamo je da će masovna Sindikalna konfederacija „Anarhosindikalistička inicijativa“, stopljena sa narodom, biti najbolja garancija trijumfa revolucije i toga da se slučajevi iz prošlosti, u kojima su država i kapitalistički poredak povratili prevlast, neće ponoviti.

Društvena struktura koja će biti ostvarena revolucijom je ono što mi nazivamo slobodarskim komunizmom - ekonomskim sistemom u kome će svaka osoba od društva uzimati ono što joj je potrebno, a davaće onoliko koliko može.

Kroz istoriju su postojali primeri (Ruska revolucija do ukidanja radničkih saveta od strane boljševika, nemačka revolucija, meksička revolucija, španska revolucija, u nekim segmentima mađarska revolucija i jugoslovenska NOB), koji pokazuju da je sprovođenje u delo gore iznetih ideja moguće i ostvarivo i da stvaranje slobodnog života i ravnopravnosti zavisi jedino od naše volje da takvo društvo stvorimo. Kapitalizmu i državi je kroz istoriju bilo potrebno pokretanje ratova do istrebljenja da bi, samo privremeno, uspeli da spreče socijalnu revoluciju.

Anarhosindikalizam i radnički saveti

Najvažnije istorijsko iskustvo koje su mnogobrojne revolucije ostavile iza sebe, koje ih gotovo sve povezuje, je iskustvo radničkih saveta. Smatramo da će radnički saveti biti osnova budućeg istinski samoupravnog društva. Oni se stvaraju na radnim mestima, i kao radna tela svih zaposlenih objedinjuju donošenje odluka i njihovo izvršavanje. Saveti se putem opozivih delegata povezuju u federacije (lokalne, profesionalne itd) i formiraju svoje, šire savete, koji postaju radna tela tih federacija, i donose odluke u skladu sa instrukcijama koje su delegati dobili u svojim osnovnim organizacijama. Saveti putem federalizma i direktne demokratije između sebe stvaraju savete lokalne samouprave koji donose odluke vezane za lokalnu zajednicu i komunalna pitanja. Radnički saveti stvaraju šire ekonomske savete koji se bave ekonomskim planiranjem i koordinacijom privrednih aktivnosti, kao i posebne profesionalne savete kroz koje funkcionišu posebne privredne grane (kao energetika, železnice, usluge itd). Oni formiraju strukture koji donose posebne odluke u vezi sa lokalnim savetima (u obrazovanju, planiranju distribucije, građevinarstvu itd), i gde god ljudi smatraju da je njihovo prisustvo potrebno. Samoupravno odlučivanje je koncipirano tako da predloge i odluke „širih“ saveta moraju potvrditi ili korigovati „uži“ saveti koji su ih birali i kojih se te odluke tiču. Tako se upravljanje istinski zadržava u bazi i ljudi kolektivno izvršavaju odluke u čijem su donošenju i sami učestvovali, bilo kao delegati, bilo kao oni koji su ih delegirali.

Moglo bi se reći da se radnički saveti (koji su, istovremeno, i cilj i iskustvo borbe) i anarhosindikati (koji postoje sada) međusobno reflektuju. Na taj način, anarhosindikalizam ostvaruje jedinstvo teorije i prakse, tj. ciljeva i metoda - revolucionarnog radničkog pokreta.

Anarhizam i anarhosindikalizam

ASI nije ideološka anarhistička organizacija, već anarhosindikat (revolucionarni sindikat), i to je veoma bitno shvatiti. Iako postoje mnoge sličnosti između ova dva tipa organizacija, takođe postoje i neke razlike.

Anarhizam je negacija države i po definiciji je nelegalan. Anarhosindikalizam se kreće na ivici legalnosti: mi registrujemo naše sindikate i konfederacije da bismo omogućili sebi lakše delovanje. Anarhosindikalizam deluje unutar ogromnih kontradiktornosti sistema pod kojim tavorimo, hvatajući se direktno u koštac sa njima.

Osnova anarhističke ideološke organizacije je grupa afiniteta koja se stvara bez obzira na radno mesto ili geografsku lokaciju. Osnova anarhosindikata je preduzetni sindikat na sopstvenom radnom mestu i lokalna grupa u mestu u kome se živi i radi.

Anarhističke ideološke organizacije nužno stvaraju isključivo anarhisti i anarhistkinje. Anarhosindikat omogućava unutar sebe postojanje i delovanje osoba različitih idejnih, ideoloških, kulturnih i verskih profila. U stvari, anarhosindikat teži klasnom jedinstvu na osnovi određenih klasnih principa. Jedino što se zahteva je da dotična osoba bude radnik ili radnica i da te zajedničke principe ne krši.

Anarhističke ideološke organizacije deluju, pre svega, na, kao što im samo ime kaže, ideološkom planu. One deluju u obrazovanju, propagandi, informisanju, kulturnoj aktivnosti, kao i unutar anarhosindikata. Anarhosindikat pre svega deluje na nivou radnog mesta.

Priključi se!