Anhel Nunjes Pestanja

Santo Tomas de las Oljas (Leon) 1886. – Barselona 11.12.1937. Iz siromašne porodice u kojoj su vladali loši odnosi (majka napušta muža i sina dok je još bio dete); sledio je nomadski način života oca koji se kretao po raznim mestima u potrazi za poslom: Behar, Konfrank, Pahares, baskijski rudnici. Očeva želja je bila da sin uči za sveštenika jer je verovao da je to siguran posao, te ga šalje kod rođaka u Ponferadu, odakle ovaj beži i vraća se ocu u Valmasedi (imao je 10 godina) koga prati po kantabriskoj obali. Sa jedanaest godina radi u rudnicima, sa četranaest, kada je postao siroče, na železničkim prugama (Portugalete), a zatim u jednom pozorištu u Bilbau. Postaje ljubitelj pozorišta (čak je napisao jednu komediju: La ciudad koja je premijerno izvedena za vreme Republike) i osniva glumačku grupu koja nastupa u okrugu Bilbaa dok se uporedo bavi poslom zidara i staklara. Sa petnaest godina ga hapse i zatvaraju na tri meseca zbog toga što se javno zalagao za radni dan od osam sati; po izlasku iz zatvora radi kao putujući glumac po Asturijasu i Santanderu sve dok preko Hihona, Pasahesa i Bilbaa (1905. u baskijskoj prestonici njegovo ime se pojavljuje kao kontakt časopisa Nuevo Espartaco) ne ode za Francusku (Bordo i Pariz) odakle je proteran 1906. zbog toga što je putovao bez karte.

Nakon boravka u Gipuskoi vraća se za Francusku i radi na polju u Bordou, a zatim kao berač grožđa po jugu; kasnije se bavio izradom espadrila u Cethe (upoznaje Mariju Espes sa kojom će se venčati i koja će mu neprestano biti desna ruka). Sa 23 godine stiže u Alžir gde će voditi miran život baveći se svojim konačnim zanimanjem (poslom časovničara) i možda po prvi put sarađuje sa anarhističkom štampom (piše članke za časopis Tierra y Libertad iz Barselone). U avgustu 1914. prelazi u Barselonu, stupa u kontakt sa časopisom Tierra y Libertad i Anselmom Lorensom, često posećuje sindikalni ateneum, ubrzo postaje poznat zahvaljujući člancima iz časopisa Solidaridad Obrera i javnim dešavanjima, priključuje se najoštrijoj i najradikalnijoj anarhističkoj frakciji (član grupe Primero de Mayo), predstavlja FL na kongresu održanom u El Ferolu 1915. i traži reorganizaciju u konfederaciji; ubrzo nakon toga beži u Francusku zbog oštre kritike Nacionalne garde, a kasnije se u Španiji najverovatnije morao skrivati nekoliko meseci. Preuzima 1916. katalonski CR koji je delovao ilegalno, a naredne godine Lakort, Segi i on vrše poslednje pripreme u Madridu sa UGT-om za protesni štrajk (član komiteta je verovatno pobegao u Saragosu); u periodu l916-1917. sa Segijem učestvuje u pregovorima o generalnim štrajkovima (nakon propalog poslednjeg štrajka potražio je utočište u Albalateu de Sinka). Nakon što je imenovan za urednika časopisa Solidaridad Obrera sprovodi izuzetno važan zadatak restruktuiranja časopisa i takođe podnosi tužbu protiv Brava Portilje.

U Saragasi 1919. mitinguje, a 1918. prisustvuje kongresu u Sansu gde je ponovo izabran za urednika časopisa Solidaridad Obrera i te iste godine mitinguje sada već kao značajna figura u CNT–u rame uz rame sa Segijem. Prisustvuje kongresu 1919. godine kao predstavnik Berga, njegovi govori bili su odlučujući i izabran je da ode za Nemačku i Rusiju. Put je ispao kranje rizičan: završava u zatvoru u Barseloni, prisustvuje međunardnom kongresu u Berlinu, boravi u Moskvi (učestvovao je u zadacima ISR-a, upoznao je Lenjina i druge sovjetske vođe i konstatovao postojanje represije nad anarhistima); zatim, boravi u zatvoru u Milanu, Đenovi i Barseloni (u zatvoru u Barseloni sastavio je čuveni izveštaj i zabeležio svoja iskustva). Nakon što je oslobođen u aprilu l929. godine izlaže svoje zaključke na konferenciji u Saragosi i upravo tu sa Segijem i drugima potpisuje čuven izveštaj o kome se dosta rapravljalo, a koji je filozofirao na temu apolitičnosti i antipolitičnosti; te iste godine prisustvuje katalonskoj konferenciji u Blanesu, kongresu rudara iz Asturijasa te iste godine i plenarnoj sednici anarhista, kao i što mitinguje u La Felgeri i Hihonu. Kao protivnik terorizma bio je veoma proganjan od strane gazda i vladinih revolveraša: atentati u Taragoni (1920) i Manresi (1922) u kome je bio ozbiljno ranjen. Kada je diktatura postala neizbežna formirao je revolucionarni CN koji je ubrzo napustio; i pored toga dovođen je u vezu sa događajima iz Vera de Bidasao i Atarasanasa zbog čega ga zatvaraju do kraja l926. Upravo u to vreme počinju da se primećuju kod Pestanje revizionističke teze. Nakon oslobođenja zalaže se za reorganizaciju CNT-a, bori se protiv pristalica rada u ilegali i upliće se u čuvenu polemiku sa Peiroom u kojoj je zastupao veoma posibilističke i previše sindikalne stavove što je dovelo do pada CN-a čiji je bio član (1929); ubrzo nakon toga sastaje se sa Berengerom i Molom pred legalizaciju CNT-a (1930), mitinguje sa Huanom Lopesom i Martines Noveljasom po provinciji Teruel i u junu mesecu prisustvuje skupu MUR-a u Berlinu. Naredne godine odbacuje mogućnost stvaranja liberterske partije i napušta konfederalni kongres razočaran (na kome je prisustvovao kao predstavnik nacionalnog komiteta), potpisuje manifest Tridesetorice, odbacuje Macia ponudu (mesto ministra rada u vladi Generalitata), postaje „crna zver“ radikala i faista (bio je sekretar CNT-ovog CN-a i na mitingu 1. maja 1931. u Saragosi uveravao je zajedno sa Ćuekom da će CNT braniti Republiku) kojima je pošlo za rukom da sruše CN u martu 1932. i da ga isključe iz CNT-a (što je uradio sindikat metalurga u decembru te godine). Događaji se odvijaju munjevitom brzinom: maja 1933. manifest sa Robusteom, Arinom i drugim umerenim sindikalistima (njih pedeset), osniva FSL (koji napušta u januaru 1934) protiv FAI-ja, zanima ga Radnička alijansa i konačno osniva Sindiklističku partiju (Partido Sindicalista, u periodu maj-april 1934) koja ne samo da će propasti nego će i stvoriti veliki prazninu u njemu.

Po početku rata, izgleda da su ga fašisti odmah uhapsili u Barseloni 18. jula (od februara meseca poslanik Narodnog fronta za Kadis) organizovao je Brigadu 67, učestvovao u formiranju ratnog generalnog saveta, bio je zamenik ratnog komesara i odbio je mesto ministra kao predstavnik CNT-a (s druge strane su vršili pritisak na njega da rasturi partiju što nije prihvatio), kasnije je bio zadužen za odbor za nabavku ratne opreme i ponovo pristupa CNT-u (krajem 1937). Umire 11. decembra te godine, kako kažu dozivajući ime CNT-a. Sarađivao je sa liberterskom i običnom štampom: Acción, Acción Social, La campana de Gracia, El Crotálogo, España Nueva, La Libertad, Mañana, Nueva Senda, Pravda, Solidaridad Obrera iz Santijaga i Bilbaa, Revista Obrera, Solidaridad Obrera (čiji je urednik bio u više navrata), Solidaridad Proletaria, Tierra y Libertad, Vida Sindical itd. i bio je direktor i urednik časopisa Solidaridad Obrera. Prologó enemigos ¿por qué? Fernanda Valjeha. Autor je brojnih knjiga i pamfleta: „Direktna akcija“ (Acción directa – Barselona, 1924), „Pad diktatora. Razmatranja i sudovi o Trećoj internacionali. Da li treba da se raspadne Sindikalistička partija? (La caída del dictador, Consideraciones y juicios acerca de la Tercera internacional, ¿Debe disolverse el Partido Sindicalista? – Valensija, 1936), „O trenutku“ (Del momento – Madrid, 1936), „Proleterska diktatura?“ (¿Dictadura proletaria? - Barselona, bez datuma), „Dvanaest reči“ (Las doce palabras - Madrid, bez datuma), „Šta Vi mislite u kom pravcu ide vek?“ (¿Dónde cree usted que va el siglo? – Madrid, bez datuma, sa drugima), „Industrijske federacije“ (Las federaciones de industria – Barselona, 1930), „Bežimo!“ (Huyamos! – Barselona, 1927), „Nevini” (Inocentes – Barselona, 1926), „Što naučih u životu“ (Lo que aprendí en la vida – Madrid, 1933), „Ono što ja mislim. Sedamdeset dana u Rusiji“ (Lo que yo pienso. Setenta días en Rusia – Barselona, bez datuma), „Organska načela“ (Normas orgánicas – Barselona, 1930), „Zašto se obrazovala sindikalna partija?“ (Por qué se constituyó el Partido Sindicalista – Barselona, 1936), „Sedamdeset dana u Rusiji. Ono što ja mislim“ (Setenta días en Rusia. Lo que yo pienso – Barselona, 1925), „Sedamdeset dana u Rusiji. Ono što sam ja video“ (Setenta días en Rusia. Lo que yo vi – Barselona, 1925), „Sindikalizam: njegova organizacija i tendencija“ (Sindicalismo: su organización y tendencia – Valensija, 1930), „Sindikalizam i terorizam. Sindikalizam i sindikalno jedinstvo“ (Sindicalismo y terrorismo, Sindicalismo y unidad sindical – Valensija, 1933), „Sindikalizam, šta želi i kuda se uputio?“ (Sindicalismo, qué quiere y adónde va – Barselona, 1933), „Jedinstven sindikat?“ (¿Sindicato único? – Barselona, bez datuma), „Terorizam u Barseloni“ (Terrorismo en Barcelona – Taragona, 1920), „Sindikalni razvojni put“ (Trayectoria sindicalista – Madrid, 1974). Pestanja je mit, jedan od najvećih u CNT-u, on sam simbolizuje postojanje konfederacije preko dvadeset godina. Prisutan na svim važnim događajima i okupljanjima, više puta se našao na čelu nacionalnog komiteta, nebrojeno puta ga je CNT hapsio. Takođe je bio ranjen jer je radio za konfederaciju. Međutim, čak i danas, i pored brojnih izvinjenja koja su se izrekla u CNT-u, on je uglavnom prezren i to zbog toga što je osnovao jednu partiju, što je bila greška (kao i zbog toga što je nije hteo rasturiti). Metodičan čovek, smiren, vitez tužnog lika, puritanac, mučenik, osoba čeličnog duha, pripadnik CNT-a koji je znao da pogreši, već duže vreme traži da mu se vrati njegovo mesto među velikanima anarhizma.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.