Danas, u vreme tranzicionog fašizma, kada su pogaženi minimalni izdanci polovičnog oslobođenja koje nam je doneo NOB, postavlja se pitanje kako da žene-radnice povrate svoju istorijsku ulogu katalizatora opšte emancipacije društva. Liberal-kapitalistički sistem je arogantno otpustio, „restruktuirao“ (naterao na takmičenje) i degradirao žene ponudivši im dve ropske opcije: gospođu ministarku, ulogu pomoćnice (poslanice, menadžerke, ševice, vlasnice ili žene vlasnika kapitala) u eksploataciji radničke klase u novonastalom državnom uređenju; i gubitnicu tranzicije, ulogu domaćice, kućne pomoćnice koja brine o starima i deci, doprinosi kućnom budžetu poljoprivrednim poslovima, otpremninom ili zaostalim platama propale firme ili fabrike, sitnom trgovinom i uslugama (služenjem), dakle nesigurnim i nestalnim prihodima.
Obe opcije i pripadnost jednoj od ove dve grupacije su odraz klasnog raslojavanja društva, i svaka od njih ilustruje anti-civilizacijski, životinjski karakter kapitalističkog ustrojstva. Kapital danas ne bira pol svog vlasnika, niti bira pol onih koji/e su mu potčinjeni/e. Radnice-gubitnice tranzicije, dakle većina društva, ponovo se nalaze pred istim problemom i istom borbom – borbom protiv eksploatacije.

No, iza nas je veliko iskustvo XX veka, koje nas uči da nijedan vid državnog uređenja, bio on „komunistički“ ili parlamentarno „demokratski“ nije ukinuo suštinu naše potlačenosti. Jer, uživanje slobode se svakako ne ogleda u zakasneloj plati u visini od 200 Evra i pravom izbora partije koja će po diktatu MMF-a povećati cenu struje i sprovoditi mere u cilju smanjenja javne potrošnje; kao što se ono svakako ne očitava ni u strogo rukovođenom i kontrolisanom odlučivanju aparatčika pod zastavom naših srpova i čekića. Samo-upravljanje i demokratija integrisanjem u državni kontekst gube smisao i degenerišu se u sopstvenu suprotnost.
Kako se boriti danas, naoružani zaključcima iz revolucija koje nisu bile izvedene do kraja? Smatram da se borba mora voditi na samom izvoru svih društvenih neravnopravnosti (ekonomske eksploatacije, seksizma, rasizma, nacionalizma, homofobije itd.) – radnom mestu. Tu se od pokorenih gubitnica tranzicije stvaraju anarho-sindikalistkinje - žene spremne na sve, u borbi za slobodu.

Šta je krajnji cilj anarho-sindikalistkinja? One žele uspostaviti društvo istinskog samo-upravljanja u svim vidovima života i ukidanje svih oblika iskorišćavanja, kako kapitalističkog, tako i državnog. Bez ovog cilja, koji je suština svakog revolucionarnog organizovanja, anarho-sindikalistkinje se ne bi razlikovale od ostalih reformistički orijentisanih, a zapravo reakcionarnih, građanki.

Anarho-sindikalistkinje se u svojoj borbi oslanjaju na: precizno analiziranje rada naših neprijatelja i matematički tačno utvrđivanje slabih karika njihovog sistema, nauku istorijskog materijalizma, negativnu dijalektiku, poznavanje operativnih tehnika psihofizičkog savladavnja protivnika, aktivnu radničku borbu – angažovanost svojih drugarica i drugova u zajedničkoj borbi, nehijerarhijsku sturkuturu naših sindikata – najefikasnije i jedino moguće sredstvo oslobođenja i nesputani užitak.

Kako anarho-sindikalistkinje rešavaju konflikte sa gazdama i vlastima? Direktnom akcijom, metodom borbe koja znači direktno učešće samih radnica i radnika u konfliktu, nezavisno od birokrata, advokata, političkih stranaka i države. Direktna akcija predstavlja metodu borbe koja radništvu daje snagu, i kojom se najlakše mogu ucenjivati gazde i država: nasilnim štrajkovima, blokadama saobraćajnica, sabotažama, okupacijama radnih mesta itd.

Anarho-sindikalistkinja nikada ne žrtvuje svoju slobodarsko delovanje zarad „mira u kući“.
Anarho-sindikalistkinje su svesne da je uzajamna podrška, solidarnosti, najjače oružje u borbi za oslobođenje, i nemilosrdno je primenjuju. Problem jedne radnice ili jednog radnika, problem je svih nas, i zato kroz naše sindikate podržavamo sve one u akciji.

Anarho-sindikalistkinje pasionirano učestvuju u diskusijama na sastancima svog sindikata, budući da je to jedino mesto gde one same odlučuju o smeru istorije/revolucije i stvaranju sopstvene politike.
Anarho-sindikalistkinja ne vidi ništa zajedničko između imovinskog odnosa – braka i ljubavničkog zanosa.
Anarho-sindikalistkinja zna da je svet podeljen na dve klase koje imaju suprotstavljene interese – klasu kapitalista i radničku klasu. Stoga se ona ne oseća obavezana na solidarnost sa ženama vladajuće klase.
Anarho-sindikalistkinja trenira svog psa da reži na popove.

Moguće je da nećemo svojim očima videti pobedu, ali za revoluciju se ne treba boriti zbog izvesnosti pobede, već zato što je ona ispravna, zato što ona vredi, i zato što nas naše ljudsko dostojanstvo na to obavezuje. Nasmeši se, i pokaži zube!

Silvija Džunja,
baletska radnica i
sekretarica beogradske lokalne grupe
Sindikalne konfederacije „Anarho-sindikalistička inicijativa“