Iain Mackay o ogromnom i trajnom uticaju koji je za sobom ostavio Murray Bookchin (1921-2006):

Murray Bookchin je preminuo u svojoj kući 30. jula u 85. godini starosti, okružen svojom porodicom. Od 1960-ih nadalje, Bookchin je bio, s pravom, smatran za jednog od vodećih anarhističkih mislilaca na svetu. Njegova smrt, mada nije neočekivana, ipak je tužan dan za naš pokret.

Teško je znati odakle početi. Bookchin je tako mnogo doprineo razvoju anarhizma još od 1960-ih tako da je teško sumirati njegov rad, ako ne i nemoguće. Ja se još uvek sećam kako sam bio oduševljen kada sam pročitao "Post-Scarcity Anachism" - to je bio autor koji je znao šta je anarhizam. Čitanje “Toward an Ecological Society” (Ka ekološkom društvu) i “The Spanish Anarchists” (Španski anarhisti) samo je to potvrdilo.

Bookchin je postavio ekološku misao i brige u srce anarhizma i obratno. Njegov izveštaj o španskom anarhističkom pokretu je neprevaziđen, a njegova kritika marksizma i lenjinizma i dalje predstavlja nezaobilazno štivo. Njegov argument da samo slobodno i otvoreno društvo (tj. liberterski socijalizam) može rešiti probleme sa kojima se suočava životna sredina, ostaje jednako istinit kao i kada je formulisan prvi put 1960-ih.

Negativni uticaji hijerarhije, etatizma i kapitalizma na ekosistem dostigli su takve proporcije da čak i ključni delovi vladajuće elite ne mogu da ih ignorišu - mada, naravno, njihova rešenja će biti tehnološke popravke (koje je Bookchin nazvao environmentalizmom) umesto pravih rešenja koja bi pogađala u koren uzroka a ne obične simptome (ekologija). Jasno i promišljeno pišući na brojne teme, Bookchinovi radovi su bogatili anarhističku misao i nedostajaće nam u potpunosti.

Rekavši to, ne znači da je njegova zaostavština neproblematična. Njegove ideje o socijalnog ekologiji, mada su od suštinskog značaja za bilo kog savremenog anarhistu/kinju, vezani su za strategiju (liberterskog municipalizma) koja je inherentno reformistička. Ideja o izlasku anarhista na lokalne izbore da bi obezbedili legalnu osnovu za kreiranje narodnih skupština, bila je oduvek osuđena na propast, iz razloga koje su anarhisti objašnjavali marksistima još od 1860-ih. Mi smo, drugim rečima, direktaši (direct actionists) iz jakih razloga!

Potom tu je i njegova kritika radničke klase kao pokretača socijalne promene. Tu je, mislim, ponajviše pokazao da je njegovo inicijalno političko iskustvo bilo marksističko (on se priključio komunističkoj omladini sa devet godina, izbačen je nekoliko godina kasnije, da bi potom na kratko bio trockista, pre nego što je postao anarhista).

Nažalost, ovo rano iskustvo je izgleda oblikovalo njegovo shvatanje "proletera" i "radnika", ograničavajući se na one plaćene robove u industrijama masovne proizvodnje, umesto da tu uključi sve ljude koji šefu prodaju svoj rad. Takva distinkcija definicije "radnik" uvek mi je izgledala suviše ograničenom i predstavljala hendikep za političku analizu. Što je i potvrđeno kada su njegove ideje upotrebljene od strane onih koji će se kasnije obrušiti na njega da bi napali anarhiste koji se zalažu za klasnu borbu kao "vorkeriste" (naravno, oni koji napadaju "vorkerističke" anarhiste uvek mi se čine kao da klasu razumeju na daleko sličniji način sa "vulgarnim" marksistima nego ljudi koje napadaju).

Sem toga, Bookchin je ispravno vratio hijerarhiju u srce savremenog anarhizma nakon što su se neki (posebno sindikalisti) više fokusirali na (ekonomsku) klasu. Mislim da nekolicina anarhista, ako čak i oni, koji se zalažu za klasni borbu imaju tako skučen fokus - čak iako to neki od naših protivnika to tvrde - i to zahvaljujući, u velikoj meri, Bookchinovom radu (mada je, ponekad, izgledalo da odbacuje i bebu zajedno sa prljavom vodom!). Slično, nekolicini danjasnjih anarho-sindikalista ili drugih anarhista, a možda čak ni njih, koji se zalažu za klasnu borbu, bili bi onoliko nekritički raspoloženi prema postojećim tehnologijama i podeli rada koje one impliciraju, koliko su čini se bili pre Bookchinovog rada na tu temu.

Poslednjih pet godina svojeg života on se distancirao od, a potom žestoko napao, anarhizam za koji je učinio tako mnogo da bi ga obogatio i razvio (na primer, njegov izveštaj o Španskom anarhizmu u 4. tomu njegove "Treće revolucije" (The Third Revolution) , sasvim je suprotan njegovim ranijim glorifikacijama i analizi, odavajući utisak nekoga ko ništa ne zna o temi koju obrađuje, a njegova uvodna reč za poslednje izdanje "Post-Scarcity Anarchism" kvari knjigu koja je klasik).

Do toga je došlo kao posledica polemike nakon njegovog eseja "Socijalni anarhizam protiv anarhizma životnog sitla" (Social Anarchism versus Lifestyle Anarchism) i vođena (sa obe strane) rastućim ličnim uvredama i zlobom. Nakon što sam nedavno pročitao tu knjigu, i dalje kritiku iznetu u njoj smatram validnom, bez obzira što ponegde pati od nedostataka. Usresređujući se na minorne greške kao i na Bookchinovu reformističku strategiju, njegovi kritičari su uspeli da ignorišu veoma validnu kritiku tehnofobije, primitivizma i ostalih budalaština s njim u vezi. Na žalost, umesto da odbaci svoje kritičare jednstavno kao drugačiju vrstu anarhizma sa kojim se ne poistovećuje, on se na kraju složio sa njima da je anarhizam inherentno individualistički!

Pa ipak, njegovi kasniji pokušaji da porekne da je socijalna ekologija bila vid eko-anarhizma može biti, i biće, zaboravljeni zarad njegovih ranih radova. Tako da dok je Bookchin možda pokušavao da odbaci sopstveno nasleđe tokom poslednjih godina svog života (što je nesmnjivo proizvod Alchajmerove bolesti od koje je patio), anarhisti (nadam se) će biti otvoreniji i upamtiti, primeniti i razvijati doprinos velikog, mada nesavršenog, druga.




Mike Small
Utorak 8. avgust, 2006.
The Guardian

Američki politički filozof i aktivista Murray Bookchin, koji je umro zbog komplikacija aortnog zalistka u 85. godini, bio je teoretičar anti-globalističkog pokreta i pre njegovog nastanka, ekološki vizionar, pobornik direktne akcije i polemičar. "Kapitalizam je društveni kancer", govorio je. "To je bolest društva."

Autor više od 20 knjiga, Bookcih je objavio svoj članak Problem hemikalija u hrani (The Problem of Chemicals in Food) 1952, pod pseudonimom Lewis Herber. Desed godina kasnije, ponovo kao Herber, napisao je Našu sintetičku životnu sredinu (Our Synthetic Environment); zahtevao je decentralizovano društvo, alternativnu energiju i profetski pisao o pesticidima, kanceru i gojaznosti. Knjiga je objavljena nepunih šest meseci pre Tihog proleća (Silent Spring) Rachel Carson. Svojim pisanjem 1964. predvideo je efekat staklene bašte.

Njegovo najzačajnije delo je Ekologija slobode (The Ecology of Freedom) iz 1982. "Dominacija nad prirodom od strane čoveka potiče upravo od realne dominacije čoveka nad čovekom", napisao je. "Dugoročno rešenje ekološke krize jeste promena u načinu na koji organizujemo društvo, nova politika zasnovana na neposrednoj (face-to-face) demokratiji, skupštinama susedstava i "raspadanju hijerarhije".

Za Bookchina postojala je jasna distinkcija između ekologije, koja je nastojala da transformiše društvo, i enviromentalizma, koji je nastojao da poboljša najgore aspekte kapitalističke ekonomije. U Ponovnoj izgradnji društva (Remaking Society) (1990.) napisao je: "Govoriti o 'granicama rasta' pod kapitalističkom tržišnom ekonomijom jeste jednako besmisleno kao i govoriti o granicama ratovanja pod ratničkim društvom. Moralna ortodoksija koja se ispoljava danas od strane mnogih dobronamernih environmentalista naivna je onoliko koliko je moralna ortodoksija multinacionala manipulativna. Kapitalizam ne može biti "ubeđen" da ograniči rast kao što ni ljudsko biće ne može biti "ubeđeno" da prestane da diše."

Bookchin je rođen u Bronksu kao dete roditelja koji su emigrirali iz južne Rusije. Njegov otac Nathan, nekadađnji zemljoradnik, radio je kao šeširdžija a majka mu je bila članica revlucionarnog sindikata, Industrijskih radnika/ca sveta (Industrial Workers of the World, pozatih po nadimkom Wobblies). Kao devetogodišnjak pridružio se komunističkim Mladim pionirima, i do 1934. bio u Ligi mladih komunista, koju je napustio, ponovo joj se priključio - u vreme Španskog građanskog rata - i onda je ponovo napustio. Nakon završetka srednje škole, otišao je da radi u livnici. Potom, na kratko je bio trockista. Nakon ratnodobskog služenja vojnog roka tkom kojeg je čuvao zlato u Fort Noksu, radio je u u General Motorsu do 1950, i tokom tog perioda učestvovao je u štrajku iz 1946. Potom je studirao elektro-inženjering na institutu RCA. U to vreme takođe je radio na smenu kao železničar.

Do ranih 1950-ih Bookchin se odvojio od marksizma i približio liberterskom socijalizmu. Uz to je pisao i za magazin Contemporary Issues, koji se zalagao za potpuno paricipativnu demokratiju i identifikovao zapadni kapitalizam i staljinistički istok kao "poslovno partnestvo". Tokom te decenije bio je i suosnivač Liberterske lige.

Do poznih 1960-ih Bookchin, nastanjen u Hobokenu, Nju Džersi, predavao je na Njujorškom slobodnom univerzitetu. 1969, u vreme kada su se Studenti za demokratsko društvo, koji su tokom pozih 1960-ih bili ključna snaga američke levice, pocepali zahvaljujući sektašim grupama, on je objavio članak Slušaj marksisto! (Listen Marxist!), u kome se založio za "post-scarcity anarchism" (anarhizam nakon, posle, s one strane nemaštine; stoga bi se moglo bi se parafrazirati: anarhizam u društvu obilja - prim. prev.).

"Problem nije 'napustiti' marksizam, ili ga 'anulirati'," pisao je, "već ga prevazići dijalektički, baš kao što je Marks prevazišao hegelijansku filozofiju, rikardijansku ekonomiju i blankističku taktiku i načine organizovanja... Mi ćemo zastupati stanovište da u naprednijoj fazi kapitalizma u odnosu na onu sa kojom se bavio Marks pre jednog veka, i sa još naprednijim tehnološkim razvojem nego što je to Marks mogao predvideti, neophodna je nova kritika, koja će za uzvrat doneti nove vidove borbe, organizacije, propagande i načina života."

Bez Bookchinovog anarhizma nakon oskudice (1971.), anarhizam ne bi bio ona snaga koja danas stoji iza anti-kapitalističkog pokreta. Bookchin je prekinuo drugovanje sa anarhizmom 1988, usmeravajući svoju pažnju na 'komunalizam', ali njegovo pisanje je uzdiglo i potpomoglo uzlet pokreta od 19. u 21. vek.

Zaposlen u Državnom koledžu Ramapo u Movahu (Mahwah), Nju Džersi, 1971. je bio suosnivač Instituta za socijalnu ekologiju, u Plejnfildu, Vemont, koji je zadobio međunarodnu reputaciju zahvaljujući svojim kursevima iz socijalne teorije, eko-filozofije i alternativnih tehnoloija. Tamo je predavao do 2004. Po penzionisanju, nastanio se u Vermontu, gde je 1970-ih bio aktivan u Klemšel alijansi (Clamshell Alliance), anti-nuklearnoj grupi koja je bila poinir nenasilne direktne akcije.

Lista pokreta i pojedinaca/ki sa kojima se Bookchin borio beskrajna je. Ali ako bi smo se zadržali samo na svađama kreirali bismo sliku o njemu kao o besnom (enragé). On je bio daleko refleksivniji nego što je to sugerisala njegova javna ličnost i bio je pod jakim uticajem Aristotela, Hegela - na osnovu koga je razvio svoju ideju dijalektičkog naturalizma - Hansa Jonasa, Lewisa Mumforda, Theodorea Adorna i antropologa Paula Radina. Nadživele su ga njegova partnerka Janet Biehl, njegova bivša žena Bea i njegovi sin i kćerka.




Severoistočna federacija anarhističkih komunista (NEFAC) izražava svoje najdublje saučešće sa porodicom, prijateljima, i svim drugovima Murraya Bookchina. Drug Bookchin je bio čovek koji je rigorozno verovao u ideal slobodnog društva. Bez njega, ostajemo uskraćeni za jednog velikog liberterskog mislioca našeg doba - čoveka koji se nije bojao da govori i da svoja mišljenja obznani, bila ona popularna ili ne, i čovek koji je vodio aktivan i posvećen život u borbi za pravu socijalnu slobodu, ekološko društvo, i narodnu, participatornu, direktno demokratsku politiku. Mi smo bogatiji ne samo zbog njegovih doprinosa levoj liberterskoj misli već i za život koji živeo, tokom kojeg je učestvovao i kreirao mnoge društvene pokrete, i, zajedno sa drugima, osnovao Institut za socijalnu ekologiju, i bio je neumorni kritičar anti-socijalnih i anti-demokratskih trendova unutar anarhističkog, radikalno levog, i ekološkog miljea.

U čast Murrayeve iskrenosti mišljenja, i sa iskrenim poštovanjem za njegove ideje, mi kažemo da kao federacija anarhista koji su za klasnu borbu, da je drug Bookchin sada ovde po mnogim političkim pitanjima se ne bismo složili i upravo zbog toga će nam nedostajati. On se isticao ne samo ka pojedinac koji je izgradio vizionarsku i racionalnu politiku za bolje, direktno demokratsko društvo ali i osoba koja je izazivala svakoga oko sebe da misli kritički i izoštri sopstvene ideje.

Sa revolucionarnim duhom i najdubljim poštovanjem, mi oplakujemo smrt Murraya Bookchina i proslavljamo život koji je živeo. Neka nikada ne bude zaboravljen, neka nove generacije budu inspirisane njeovim razmišljanjem i životom, i neka stvaranje slobodnog, besklasnog, direktno demokratskog društva bude krajnji i trajni pomen na čoveka koji je nepopustljivo težio ka idealu.

Srdačno,
Kolektiv otvoreni grad (Njujork siti), Generalni sekretarijat Severnoistočne federacije anarhističkih komunista (NEFAC)

Izvor

---

Diskusija o Bukčinu na našim forumima.