Na pitanje zašto piše, Alber Kosri odgovara: "Zato da svako ko me čita sutra ne ode na posao".
Ovaj egipatski anarhista ima 93 godine, a proteklih šest decenija proveo je u jednoj te istoj hotelskoj sobi u Parizu. Prijateljevao je, između ostalih, s Lorensom Darelom, Alberom Kamijem i Žanom Ženeom. Ponekad napiše samo jednu rečenicu dnevno, a sam kaže da "ne može sebi da priušti da gubi vreme na pisanje jer želi da se bavi mnogim zanimljivijim stvarima". Za svoje stvaralaštvo nagrađen je Velikom Frankofonskom nagradom Francuske akademije 1999. godine i Velikom nagradom Ponseton 2005, iako je u ne tako kratkom životu napisao samo osam knjiga.

A na osnovu dva Kosrijeva romana snimljeni su filmovi koje potpisuje egipatska rediteljka Ama El Bakri. Ovakva biografija je, mora se priznati, pravo osveženje. U poplavi instant pisaca i autora zaboravilo se na autentične ličnosti koji odbijaju da prihvate pravila igre u koje ih guraju zakoni mašinerije književnog tržišta. Spisatelji poput Kosrija pišu jer im se tako hoće, jer imaju šta da kažu, jer žele slobodno da misle.

Odavno je u Francuskoj, Evropi i Americi prepoznat njegov književni talenat, duhovitost, ekscentričnost i neobičnost. Kosrijev roman Čovek koga je Bog zaboravio, koji je napisao sa 27 godina, preveo je Henri Miler još 1940. Naša publika će početi da ga otkriva, bolje ikad nego nikad, tek sada.

U izdanju beogradske Geopoetike upravo je izašao njegov poslednji roman Boje prljavštine u prevodu Ivane Misirlić koji je napisao 1999. A pisanje tog romana trajalo je šesnaest godina. U proseku po četiri godine na svako poglavlje! Junak je Osama, sin zaboravljenog učesnika revolucionarnih egipatskih "gibanja" , bivši student u Kairu koji je iz egzistencijalne nužde postao student vrhunskog "profesora sociologije", kako se lopov Nimr predstavlja. Prilikom jednog od rutinskih džeparenja Osama uz novčanik dobija i neobičan plen: kompromitujuće pismo o postupcima lokalne građevinske mafije čije bi objavljivanje moglo da izazove politički skandal u koji je umešan brat moćnog ministra...

Kao sin sitnih zemljoposednika, Alber Kosri sa 17 godina emigrira u "grad svetlosti" gde namerava da upiše studije, ali boemsko ozračje grada odvlači ga u društvo umetnika, te se posvećuje pisanju.

I radnja ostalih njegovih romana dešava se u Egiptu, ili u nekoj od arapskih zemalja. Za njega je neiscrpna tema oslikavanje jaza između siromaštva i bogatstva, osvrće se na ljude bedne i moćne. On o tome piše duhovito i dramatično. Ruga se i podsmeva taštini i teskobi koju prouzrokuje materijalizam, prema pricipu: ko ima imaće još više. Valjda zbog toga glavni likovi u njegovim knjigama jesu lopovi, kicoši i svi oni koji su svojom pojavom i stavom u stanju da podriju temelje nepravednog društva.

Mnogi misle da je Kosri poslednji "pravi" anarhista slobodne misli, slobodoumni pisac koga je, odavno preplavljena materijalizmom i besmislom, zapadna kultura dobila na poklon. Kosrijevo pisanje je duhovito, provokativno, duboko i lucidno jer se usredsređuje na međuljudske odnose i društvo u kojem obespravljene i moćne individue žive pod istim Suncem. Kritičari kažu da u njegovom stilu pisanja nema ni trunke akademske, ili eksperimentalne izveštačenosti.

I premda Kosri nije pisao puno, već i ono što jeste napisao ispunjava sve zahteve literarnih standarda floberovske uglačanosti. Možda onda, ako vam Boje prljavštine dođu do ruku, sutra stvarno i ne odete na posao?

Izvor