Niš – Od vremena posle Drugog svetskog rata kada je još 1948. godine osnovana Fabrika radio i rendgen aparata (RR), iz koje je kasnije izrastao jedan od najvećih privrednih kolektiva u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, niška Elektronska industrija sve do sredine devedesetih godina bila je jedan od najvećih nosilaca privrednog i opšteg razvoja cele zemlje. Nažalost, EI polako nestaje. Ne baš tako davno, pre petnaestak i nešto više godina, sistem Elektronske industrije upošljavao je u Nišu 16.000 radnika, a u fabrikama u Sloveniji, na Kosovu i drugim krajevima Srbije radilo je još devet hiljada ljudi. Bilo je ukupno čak 25.000 zaposlenih.

Danas u EI radi tek desetina od tog broja, ili oko 2.750 radnika!

Poslednje godine obeležene su u ovom privrednom gigantu najpre prestankom proizvodnje i velikim odlaskom zaposlenih iz fabrika i preduzeća. Potom je mnogo kolektiva bukvalno ugašeno, neki su privatizovani, neki čekaju da dobiju novog vlasnika, a optimisti se nadaju da se, ipak, proizvodnja može opet pokrenuti. Da bude kao nekada...

Ali, sve je izvesnije da od toga teško može da se stvori jedinstveni sistem kakav je postojao.

– Ukupno je predviđeno da se privatizuje 50 fabrika, ili preduzeća iz našeg sistema. Do danas je privatizovano 11 kolektiva poput „Elektromedicine”, „Elektroprometa”, „EI Zaštite”, EKOS-a – fabrike digitalnih sistema i satelitske opreme, čija su sedišta bila u Nišu. Proces privatizacije je, zatim, završen u „Akustici” u Svrljigu, „Feritiju” Beograd, gde su se proizvodile komponente za elektronske uređaje, „Konseku” Beograd, sa proizvodnjom relejne tehnike, „Femidu” u Beloj Palanci... Isto toliko, 11 kolektiva iz sistema EI je otišlo u stečaj, a svi ostali su u planu za privatizaciju – rekao nam je Đokica Jovanović, potpredsednik Korporacije EI.

Na svakom koraku može se čuti komentar da sa Elektronskom industrijom Niš, kao i sa mnogim drugim velikim proizvodnim sistemima u Srbiji, nije urađeno ono što je trebalo: da se sačuvaju i da budu „lokomotiva” razvoja države. A, moglo je, tvrdi se, uz iznalaženje mnogo boljih rešenja, angažovanjem jakih svetskih sistema kao strateških partnera, od čega bi i Srbija, a svakako i EI i radnici u njoj, imali koristi. Isto tako često se govori da je „uvoznički lobi” u Srbiji doprineo uništenju EI i drugih sličnih sistema. Po nišku korporaciju pogubno je bilo, ističe se, što je i pored nekada veoma kvalitetne proizvodnje TV prijemnika, aparata za domaćinstvo, svih proizvoda elektronike i drugog, dozvoljeno da se bez reda i mere uvozi iz inostranstva, posebno sa Dalekog istoka „sve i svašta”. Time su proizvodima EI zatvorena vrata na domaćem, a nešto malo izvoza na strana tržišta brzo je otišlo u zaborav.

U poslednja tri meseca, rečeno nam je u EI Korporaciji, pokrenut je postupak restrukturisanja u Elektronskoj industriji. Ne zna se, jer je mnogo nejasnoća u ovom postupku, da li se odluka Agencije za privatizaciju odnosi samo na EI Korporaciju, ili i na zavisna preduzeća, kojih nije mali broj. Ako je u pitanju samo EI Korporacija, sa 14 preduzeća, to znači da bi samo u njima bilo ulaganja države u obnovu proizvodnje i sopstvenu privatizaciju, a da bi se ostali kolektivi morali samo da snalaze. Sindikati EI su veoma aktivni i traže od države isti „aršin” za sve u postupku restrukturisanja i, naravno, pomoć za pokretanje proizvodnje. Ne dozvoljavaju dalju privatizaciju kojom će se imovina sistema, ali i njih samih, prodavati budzašto.

Nedavno je na funkciju predsednika EI Korporacije postavljena Ljubinka Stefanović-Mladenov, inženjer elektronike, koja je bila direktor EI OPEK, jedinog preduzeća koje su na aukciji kupili sami radnici. I od nje sindikalne organizacije i radnici traže da EI obezbedi subvencije za pokretanje proizvodnje. Tvrdi se da odmah, uz revitalizaciju proizvodnje, u fabrike može da vrati čak 4.000 radnika koji bi imali posao i pristojno zarađivali.

Izvor