Vladimir Marković

Ekstremizam liberalne ideologije

Kada pokušavamo da odredimo osnovne suprotnosti koje obeležavaju političku dinamiku u savremenoj Srbiji, nameće se razmišljanje o žilavoj istrajnosti podele na „patriotski blok“ i „reformski blok“. Napomena o trajanju ove podele nije stavljena s namerom da ide na ruku onim shvatanjima koja bi je rado projektovala na čitavu političku istoriju moderne Srbije, počev od XIX veka (karađorđevićevci vs. obrenovićevci, liberali vs. naprednjaci, i sl.). Naprotiv, ta podela na osnovne suprotstavljene „blokove“ političkih snaga (u koje su grupisane ne samo parlamentarne i vanparlamentarne političke stranke, već i prominentne nevladine organizacije i pojedine javne ličnosti), a koja je ovim imenom označena tokom režima Zorana Đinđića i njegovih naslednika (Živković, Koštunica), može se jasno istorijski locirati u period ratova u kojima je Srbija učestvovala pod režimom Slobodana Miloševića, 1990-ih godina. Odnos prema nacionalizmu, koji je tada konsolidovan kao ključni element vladajuće ideologije koja je težila „nacionalnoj homogenizaciji“, prema ratu kao instrumentu rešavanja nacionalnog pitanja putem nasilne promene etničke strukture pojedinih oblasti bivše Jugoslavije, ali i prema integraciji Srbije u „evropske tokove“ postsocijalističke rekonkviste, bio je osnova za podelu na „Prvu Srbiju“ i „Drugu Srbiju“, odnosno na „patriotske snage“ i „mondijaliste“.

Slom jugoslovenskog socijalizma, kao okvir razvijanja političkih snaga koje su zauzele prikazane pozicije, obeležen je antikomunističkom reakcijom, koju je pratila očekivana normalizacija vrednosti privatne svojine i slobodnog tržišta, političkog pluralizma i parlamentarne demokratije. Glavne ideje liberalizma do te mere su počele da se doživljavaju kao nešto podrazumevajuće da se zanemaruje činjenica da, ma koliko duboko suprotstavljeni, politički blokovi u Srbiji zadržavaju svoju ideološku osnovu u liberalizmu. Otuda bi bilo saznajno podsticajno razmotriti mogućnost terminološkog preciziranja političke podele u savremenoj Srbiji kao pravljenja nijansirane razlike između konzervativno-nacionalističkog liberalizma samozvanog „patriotskog bloka“ i vesternizatorskog liberalizma samozvanog „reformskog bloka“. Na taj način, neke političke dileme koje godinama opterećuju čitavo društvo možda bi se ispostavile kao lažne, omogućavajući oslobađanje potencijala za traganje u pravcu potencijalno plodnijih alternativa na levici.

Da bi se jasnije shvatile mogućnosti nijansiranog shvatanja liberalne idologije, biće potrebno ukazati na neke momente koji će je dovoljno ubedljivo lišiti oreola „normalnosti“. Rasprava o političkom ekstremizmu predstavlja pogodan okvir za razmatranje jednog od tih momenata.

Pojam političkog ekstremizma, osim što ima pežorativnu konotaciju oblika diskvalifikacije protivnika, poseduje vrlo skromne epistemološke kapacitete za ozbiljniju političku analizu. Svaka politička praksa, u svojoj osnovi, operiše sa krajnostima, što je, u svoje vreme, najsnažnije istakao fašistički teoretičar prava i politike Karl Šmit, ukazujući na to da je politička suprotnost najintenzivnija i krajnja suprotnost. Stoga će se ovde izraz „ekstremizam“ koristiti isključivo kao tehnički termin, pomoćno sredstvo za obogaćivanje argumentacije o ideologiji liberalizma kao najširoj osnovi za različite političke prakse u savremenoj Srbiji.

O ekstremizmu, sa prethodnom ogradom, možemo govoriti kao o političkoj praksi usmerenoj na ugrožavanje nekih osnovnih prava. Pravo na socijalnu zaštitu, pravo na rad, pravo na zadovoljavajuće uslove rada, na zaštitu od nezaposlenosti, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na zadovoljavajući standard života, i druga prava za čije je ostvarivanje postojao okvir u socijalističkom sistemu, dovode se u pitanje trijumfalističkim oživljavanjem liberalizma u svetskim okvirima tokom 1980-ih i 1990-ih. Idejna orijentacija zvana „libertarijanizam“, vezana za autore kao što su Mizes, Hajek i Nozik, koja postulira neotuđivo pravo individue na sticanje i zadržavanje svojine, koje se ne može ni na koji način osporiti od strane bilo kog kolektivnog entiteta, poslužila je kao doktrinarna podrška neoliberalnoj politici, koja je forsirala reprivatizaciju čitavih sektora socijalizovane privrede, zahtevajući ustrojavanje društva na tržišnim principima i redukciju nivoa socijalnih izdataka i zaštite, uz glorifikovanje društvenog takmičenja.

Primere propagiranja takve ekstremističke ideologije možemo naći kod više raznolikih organizacija i grupa koje su delovale na političkoj sceni Srbije u poslednjih desetak godina. Navedimo, kao ilustraciju, samo neke od njih.

Narodni pokret „Otpor“, organizacija koja je tokom 1999. i 2000. godine imala istaknuto mesto u aktivnostima na obaranju Miloševićevog režima, uz sjajan potencijal mobilisanja omladine i snažnu organizaciono-finansijsku podršku odgovarajućih fondova i službi Sjedinjenih Američkih Država, u svojoj propagandi je štedro koristio ovakve ideološke sadržaje. Nije to bilo samo programsko zalaganje za „prestruktuiranje privrede, stvaranje uslova za slobodno tržište i neminovnu privatizaciju, kao i otvaranje prema stranom kapitalu uz zakonske garancije koje bi omogućile sigurna ulaganja“ ( Deklaracija OTPORA za budućnost Srbije iz 1999. godine). Bilo je tu i čitavih tirada ekstremno hladnoratovski intoniranog liberalizma, opterećenog orijentalističkim diskursom:

„Na prostoru Balkana i Srbije nalazimo dve iskonski suprotstavljene tendencije, dva drveta koja potiču iz potpuno različitih civilizacijskih i istorijskih korena. Prvi koren, koji ćemo nazvati azijatskim, ne zbog kontinenta sa koga originalno potiče, nego zbog mentaliteta otomanskih sultanija i islamskih džamahirija, u Srbiji vuče poreklo od gotovo petovekovne turske okupacije snažno ojačane vladajućom ideologijom nadri-socijalizma.

Drugi koren, oličen u prosvetiteljskim vizijama Svetog Save i Dositeja Obradovića, dugo je na ovom prostoru potiskivan dominantnim azijatskim korenom. Taj evropejski koren, koji počiva pre svega na inicijativi pojedinca i ličnoj motivaciji kao osnovi društvenog prosperiteta bitno su ojačali naši sunarodnici koji su se u devetnaestom i početkom dvadesetog veka vratili sa studija u Evropi, obnavljajući u voljenoj otadžbini gotovo zatrti evropejski duh. Osnov evropejskog modela je da bogat i zadovoljan pojedinac gradi temelje bogatog i prosperitetnog društva. Sistem vrednosti je u ovom modelu egzaktan, a njegovi zakoni, zakoni su lične motivacije i slobodnog tržišta u svim oblastima aktivnog života, kako materijalnog (rad, lično i porodično blagostanje) tako i nematerijalog (ideje, kultura i obrazovanje). Baza ovog društvenog modela počiva dakle na ličnoj inicijativi, dok je u središtu sistema društvenih vrednosti pojedinac, sa svojim željama i htenjima, sa svojim manama i strahovima, idejama i delima.

Još uvek dominantan, azijatski model pokušava da svim silama u Srbiji zatre ovaj evropejski koren, ali nikakve istorijske šanse za tako nešto na duži rok ne postoje. Zaludni su zato pokušaji da se Srbija pretvori u ostrvo gubavaca izolovano bodljikavom žicom od za režim opasnih ideja i tendencija ostatka sveta. Pokušaj da se ovaj model očuva uspeva privremeno samo u malim i od sveta zaboravljenim društvima, kakva je Kuba – ali je to nemoguće na raskršću puteva u sred Evrope – u Srbiji“ ( Memorandum OTPORA s početka 2000. godine).

Drugi zanimljiv primer te vrste možemo naći u jednom programskom tekstu klero-fašističke organizacije Otačastveni pokret „Obraz“, koja je do kraja 1990-ih postala šire poznata zbog propagiranja agresivnog šovinizma s jakim primesama antisemitizma i zagovaranja preuređenja društva u duhu staleškog korporativizma i „svetosavskog nacionalizma“. Taj dokument iz 2001. godine, naslovljen „Otačastveni pokret Obraz kao srbska libertarijanska desnica“ definiše „domaćinski poredak“, jedan od ključnih pojmova ljotićevsko-nedićevske tradicije Obraza, kao „postojanje slobodnog privatnog preduzetništva i slobodnog tržišta“. To se i šire obrazlaže: „Po mišljenju Otačastvenog pokreta Obraz, naziv kapitalizam, iako opšte prihvaćen, nije odgovarajući, jer zamagljuje suštinu slobodnog privatnog preduzetništva zasnovanog na spontanoj, od kartelskih interesnih grupa i države nesputanoj, slobodnoj tržišnoj razmeni bogatstva i usluga koje stvaraju pojedinci ili grupe ekonomski potentnih pojedinaca, to jest privatnih preduzetnika - domaćina“.

Odavde slede zahtevi programskog karaktera: „Otačastveni pokret Obraz se zalaže za: ekonomske slobode; privatni dobrovoljni sistem socijalne solidarnosti preko privatnih fondova; privatizaciju socijalnog i zdravstvenog osiguranja; demonopolizaciju i dominantno privatno finansiranje obrazovanja; niske poreze koji će služiti isključivo za prioritetno finansiranje klasičnih funkcija države , kao što su oružane snage, sudstvo i administracija, upravljanje javnim nacionalnim dobrima“.

Predloženi model „domaćinskog poretka“ nije bez uzora u svetu, što se pokazuje jednim upečatljivim spiskom: „Uspešne zemlje u 20. veku, posle Drugog svetskog rata, koje su sprovodile libertarijanske ekonomske ideje i programe su: Hong Kong, Tajvan, Malezija, Kipar, Čile pod vlašću patriotskih vojnih snaga 1973-1990, Bahrein i druge“.

Najzad, poslednjih godina grupa mlađih „libertarijanski“ orijentisanih intelektualaca filozofskog usmerenja pokušava da profiliše agresivniju propagandu neoliberalne ideologije, objavljujući isprva svoje napise u umerenijim liberalnim glasilima, kakva su Helsinška povelja , Nova srpska politička misao ili dnevni list Danas, a potom osnivajući vlastiti medij, pod nazivom Katalaksija - Internet magazin za liberalnu Srbiju.

Jedan od autora iz ove plejade, Ivan Janković, u svom tekstu „Nekrolog socijalizmu“ tvrdi da je moralni kod koji leži u osnovi socijalizma vrlo stari kult plemenskog žrtvovanja, jer polazi od shvatanja čoveka kao žrvene životinje morala jednakosti. On piše: „Tačka u kojoj dolazi do bliske konvergencije između tribalnog kulta žrtvovanja za hordu i modernog ideala ‘društvene pravde' jeste njihov personalni karakter i vera u neposredno namirivanje pravičnosti putem kolektivne akcije“, a kasnije dodaje: „Ksenofobija paleolitske horde, koja svakog stranca smatra neprijateljem, u osnovi uvire u duh ‘klasne borbe' modernog socijalizma i njegovu težnju da preotme putem nasilja deo plena bolje stojećim klasama, koje smatra svojim nepomirljivim neprijateljima. Moralno opravdanje redistributivne države blagostanja je samo savremeni i prilagođeni oblik ovog moralnog ljudožderstva paleolitskog divljaka“.

Njegov kolega Andreja Vražalić pokušao je da prikaže kako se istorijski transformisala lista smrtnih neprijatelja neoliberalne eshatologije za koju se bori grupa oko Katalaksije, sledeći svoje američke uzore. U tekstu „Levičari svih boja, ujedinite se“, s podnaslovom „Ko su neprijatelji slobode za sledeći vek“, on vežba svoju retoriku: „Da li je Zlo poraženo padom Sovjetskog Saveza? Da li su islamski fundamentalisti najveći problem? Da li je liberalni kapitalizam konačno trijumfovao? Postoje mnogi znaci da svet ide u pravom pravcu, poput Interneta, globalizacije i nastavljanja Konzervativne revolucije s kraja 70-ih. Svet je danas bogatiji, slobodniji i bolji nego ikada pre“. Zaključuje da „levičarska kuhinja“ već ima spremne adute protiv „kraja istorije“: „Već tokom 60-ih godina, kada je komunizam pao u stagnaciju, počele su se tražiti nove, sveže ideologije. Tada se rađa ‘mirovni pokret' koji propagira nuklearno razoružanje. Zapada, naravno. Amerika je odličan primer gde se vidi kako se stvaraju ideje koje će nadživeti pad komunizma: envajromentalizam, feminizam i manjinska prava. Te ideje se baziraju na negaciji progresa, individualizma i slobodne volje“.

Konačno, operacionalizacija ovih više ili manje načelnih stavova „filozofskog liberalizma“, dobija potpun propagandistički oblik u proglasima povodom konkretnih pitanja, a redakcija Katalaksije se u tom smislu obratila javnosti saopštenjem povodom početka sudskog procesa nekadašnjem čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu. To saopštenje imalo je naslov „Stop crvenom teroru!“ i izražavalo je oštru osudu „najave sudskog progona generala Augusta de Pinočea, bivšeg predsednika Čilea, i heroja slobodnog čovečanstva, čoveka koji je obezbedio ne samo napredak i blagostanje Čilea, već i zaustavio dalje širenje komunističke infiltracije u Latinskoj Americi“.

Pošto se iz ovih nasumičnih primera može zapaziti da liberalni ekstremizam, kao relativno marginalna, ali prisutna politička praksa u savremenoj Srbiji, ne podleže oficijelno nametnutoj dihotomiji na „patriotski blok“ i „reformski blok“, kao monolitne entitete domaće političke scene, mogu se postaviti osnove za zaključak kako bi bilo uputnije raditi na afirmisanju političke svesti o suštinskom jedinstvu srpskog liberalizma, u čitavom rasponu od njegovog konzervativno-nacionalističkog tabora, pa do malobrojnije vesternizatorske struje, uz brojna prožimanja i nijanse. Tek s tih pozicija može se pristupiti ozbiljnijem radu na izgradnji demokratske političke alternative koja će stati uz interese najširih slojeva društva u Srbiji, i koja će moći da se suprotstavi divljanju ekstremizma liberalne ideologije.

Izvor