Za slobodu i jednakost: direktna akcija i solidarnost!

Ovo su dani kada slavimo veliku pobedu čikaških radnika i radnica iz 1886. godine i kada se sećamo naših pet drugova, radnika i anarhista, koji su svojim životima platili naše pravo na osmočasovno radno vreme. Ali danas, maja 2007, takođe moramo da primetimo kako nam ovo teško stečeno pravo, kao i mnoga druga, sve više i više izmiče iz ruku, dok kapitalistička mašinerija pokušava da se "oslobodi" obaveza kojih smo joj nametnuli našim borbama i direktnim akcijama.


U Evropi je kraj hladnog rata doneo i kraj onom socijal-demokratskom, pro-kapitalističkom propagandnom oružju poznatom pod imenom "država blagostanja". Kapitalizam od tada ponovo pokazuje svoje pravo lice radništvu širom Zapadne Evrope. U toku je trajna kampanja, istinski kapitalistički krstaški rat, karakterisana koordinisanim napadima na radnička prava. Na sceni su nesigurnost radnog mesta, komodifikacija obrazovanja, zdravstvene zaštite, privatizacija socijalnih službi itd. Međutim, ne bi trebalo da žalimo za nestankom ovog snivanja na javi koje je trajalo nekoliko decenija. Sve je to bila, u najboljem slučaju, samo mala kapitalistička milostinja potlačenima. Milostinja? Ne hvala, ne treba nama stara dobra hrišćanska milostinja! Za sve što nam je potrebno, za sve što nam, u stvari, pripada izborićemo se sami. Uspevali smo u tome ranije i uspećemo ponovo.


Na globalnoj sceni možemo videti da se takmičenje među kapitalističkim i imperijalističkim silama zahuktava. Dok ruska država postaje sve moćnija pod Putinovom diktaturom SAD žuri da ograniči njen rast i uticaj i stavi ga pod karantin. Potraga za novim naftnim izvorima i putevima, nezavisnim od Rusije, je trenutno jedan od glavnih prioriteta SAD-a. One ne gube vreme ni na vojnom planu — novi balistički štit koji Sjedinjene Države grade oko severne hemisfere ponovo budi duhove hladnog rata i nove trke u naoružanju između SAD-a i Rusije. Ovo je opasna igra u kojoj ne treba zanemariti ni ulogu Kine. Iako se američki zvaničnici trude da ubede sve kako je štit uperen protiv "odmetnutih" država, poput Irana i Severne Koreje i sl, veoma je jasno, kada se pogleda raspored radarskih i raketnih baza, čiji su projektili stvarne "mušterije" ovog štita — jedine "odmetnute" države koje su zapravo u stanju da napadnu SAD i njene saveznike su Rusija i Kina. Sada kada je Kina postala treća zemlja u istoriji koja je lansirala ljudsko biće u svemir, kada ruski svemirski program ponovo prelazi u vođstvo, u novoj, "prijateljskoj", svemirskoj trci, a obe zemlje najavljuju programe sletanja na Mesec, SAD-u se žuri da ove njihove tehnološke napore ponovo preusmeri u vojni domen (strategija koja joj je dala tako dobre rezultate osamdesetih godina) i u isto vreme pokuša da osigura svoju globalnu vojnu dominaciju.

Međutim, politički aspekt ove nove trke u naoružanju je, možda, još zanimljiviji. U toku je borba Sjedinjenih Država za sprečavanje daljeg ekonomskog rasta Evropske Unije i njenog širenja na istok. NATO je za ovakav posao savršen alat. Ova taktika, deljenja Evropske Unije na "Staru Evropu" i "Novu Evropu", SAD-a se jasno mogla videti tokom početne faze iračke kampanje. Sada možemo videti kako SAD koristi NATO kako bi instalirala baze balističkog štita u Poljskoj, Češkoj i, moguće je, u još nekim zemljama nekadašnjeg sovjetskog bloka koje su sada deo EU i NATO. "Stara Evropa" se, jasno, ne raduje mogućnosti da se nađe usred konflikta sa svojim potencijalnim saveznikom Rusijom. Sa druge strane, političke elite "Nove Evrope", one koje su iznikle tokom antikomunističkih revolucija i, najverovatnije veoma često, sponzorisane od strane CIA-e, su više nego voljne da uđu u sukob sa Rusijom kupajući se u američkom "partnestvu".



Sa predhodnim nam dolazi i još jedan zastrašujući fenomen post-sovjetske Istočne Evrope — radikalizacija, državno sponzorisane, desničarske propagande i istorijskog revizionizma. Uništavanje bezbroj spomenika antifašističke borbe iz drugog svetskog rata (činjenica da su ti spomenici proizvodi staljinističke propagande je, u ovom slučaju, nebitna) u baltičkim državama, zatvaranje ruskog dela izložbe u Aušvicu, da pomenemo samo neke, su samo spoljni primeri, vidljivi stranim posmatračima, ubrzane kampanje fašizacije Istočne Evrope. Iznutra se mogu videti mnogo maligniji simptomi, od kojih su neki odavno prisutni u "Staroj Evropi" — rast ksenofobije, rasizma, vulgarnog antikomunizma itd.

"Tvrđava Evropa", Evropska Unija, prirodno dodaje ulje na vatru, ili, bolje reći, prva pali vatru, svojom politikom kulturnog rasizma, evro-centrizma te propagacijom fabrikovanog skupa vrednosti, tzv. "evropskih vrednosti". U njihovom fantastičnom svetu slobodnog tržišta sugeriše se kako je evropska kultura, ili tačnije — kultura Evropske Unije, ta koja je civilizovana, prefinjena, kultura tolerancije i mira, nasuprot onima spolja — van Evropske Unije, to jest — krvožednim varvarima.



Dok okupacija Iraka ulazi u svoju četvrtu godinu, sa više od 600 000 ubijenih iračana i više od 1,6 miliona prognanih iz svojih domova od njenog početka, kraj ovom orkestriranom haosu, koji je nametnut iračkom narodu od strane američkih poslovnih interesa, se ne vidi kraj.

Uprkos tome što nismo videli nikakvo iračko oružije za masovno uništenje, američka vojska se nije stidela da upotrebi sopstveno hemijsko oružije, kao što je to učinila, na primer, tokom prve bitke za Faludžu aprila 2004. godine, kada je beli fosfor korišćen protiv pobunjenika u tom gradu.

Dok se javne službe privatizuju deca na putu do škole mogu videti čitavu izložbu raznih leševa koji se gomilaju na ulicama jer nije ostao niko ko bi ih sklonio. Zdravstvena zaštita ubrzano postaje stvar davno zaboravljene prošlosti jer bolnicama i drugim ključnim službama beznadežno nedostaje ljudstva jer je više od polovine lekara već pobeglo iz zemlje.

Irak je postao zgodno igralište američkom i islamskom imperijalizmu, gde imamo SAD, Iran i Siriju koje ga koriste kao pozornicu za svoj trilateralni posredovan rat, na veoma sličan način kao što su Vijetnam i drugi delovi jugoistočne Azije korišćeni od strane Francuske, SAD-a i Sovjestskog Saveza tokom većeg dela druge polovine dvadesetog veka.

Iako je teško predvideti kako če se stvari razvijati sigurno je da je jedan od ciljeva invazije ostvaren — iračkom naftom će se i dalje trgovati u američkim dolarima. Sadamov režim je postao nesumnjiva meta kada je Irak prebacio svoje naftne transakcije iz dolara u evro. U ovoj činjenici možemo videti i pozadinu "humanitarnih" i "civilizovanih" poziva na mirno rešenje od strane EU tokom 2003.

Sličan scenario se odvija u slučaju Irana. Glavna briga SAD i EU nije iranski nuklearni program — koji, realno govoreći, može da ugrozi samo Izrael — već iranski planovi da takođe prebaci svoju naftnu trgovinu u stabilniji evro.

Dok je Izrael sve nervozniji zbog narastajuće islamske nuklearne sile u svom dvorištu, sa spremnim planovima za preventivne udare po ključnim iranskim nuklearnim postrojenjima, čekajući samo na zeleno svetlo iz Vašingtona, narodu Bliskog Istoka i njegovoj radničkoj klasi smeši se tmurna i nesigurna budućnost.



Ekonomski koreni svoh ovih kriza su jasni. Kapitalizam, sa svojom "zavadi pa vladaj" taktikom, mora da nas, radnike i radnice sveta, zavadi oko besmislenih i nepostojećih problema i pitanja kao što su rasa, pol, nacionalnost itd. On pokušava da podeli naše snage i okrene nas jedne protiv drugih umesto protiv naših stvarnih neprijatelja — Države i Kapitalizma. Ali ono što vlasti i gazde žele nije nužno ono što će dobiti. Dok kapitalizam stvara osnovu za podele, on takođe stvara uslove za radničke direktne akcije i solidarnost.

Dok se borimo na industrijskom polju jedan novi front se otvara u Evropi — front u bitci za znanje i obrazovanje. Od samog početka reformi visokog obrazovanja u Evropi, pod barjakom Bolonjskog procesa, kome je cilj komercijalizacija evropskog visokog obrazovanja i univerziteta i njihovo dovođenje u liniju sa zahtevima "slobodnog tržišta", svedoci smo sve radikalnijih studentskih štrajkova: od Nemačke i Francuske do Grčke i Srbije.

U čitavom svetu radnici i radnice postaju svesni potrebe za radikalnim sukobom i direktnom akcijom protiv države i kapitalizma. Od Balkana preko centralne i jugoistočne Azije do Latinske Amerike, radništvo postaje ubeđeno da je anarho-sindikalizam jedini siguran i realističan način borbe protiv ove dve kuge koje muče čovečanstvo već predugo.



U Latinskoj Americi, nažalost, pored svih velikih pobeda koje su tamošnji radnici i radnice izvojevali, moramo biti svesni uskrsnuća jednog starog ideološkog i ekonomskog vampira — državnog socijalizma, ovog puta u obliku fanatično katoličkog, nacionalističkog boljševizma. Jedan od njegovih glavnih predstavnika, slavni venecuelanski radio i TV komičar poznat po svom umetničkom imenu, "predsednik Čavez", počinje u Venecueli da konstruiše kubanoliku, samo sa dodatim religijskim zanosom, policijsku državu. Građenje kulta ličnosti je u toku, a najavljeno je i da će deca imati novi predmet u školama — "čavezizam", bez sumnje posvećen tako suštinski važnim temama kao što je zbijanje trulih šala na Bušov račun, kako biti Kastrov najbolji prijatelj i slično.

Ovo samo pokazuje da radnička klasa ne može ostvariti nikakav boljitak, na duge staze, omeđena državama i kapitalizmom. Ne možemo ostvariti ništa, nikakvu slobodu, ako se oslanjamo na naše samo-postavljene gospodare da nam obezbede ono što nam je potrebno i da nam "pokazuju put". Mi se sami moramo, pomoću beskompromisne solidarnosti i direktne akcije, izboriti za slobodu i istinski početak ljudske istorije i napretka.



Da bismo pobedili u toj bitci moramo našu borbu učiniti globalnom. Ovog Prvog maja MUR i njegove Sekcije će, ponovo, staviti svoje snage u borbu u kampanji protiv nesigurnosti radnog mesta i na taj način doprineti globalnoj borbi za slobodu. Jak naglasak mora biti stavljen na razvoj anarho-sindikalizma u Trećem Svetu, na mestima koja su daleko od medijske pažnje, gde radništvo, u ovom trenutku, doživljava najveće zločine i zverstva ikada počinjene u ime države, autoriteta i kapitalizma. Postoje brojni znaci da su radnici i radnice u Indoneziji, Pakistanu i ostatku Azije voljni da krenu putem revolucionarnog sindikalizma i MUR snažno gleda ka svetu u kome neće biti sigurnog mesta za kapitalističku i autoritarnu eksploataciju radničke klase. Svetu koji snažno ide ka slobodi koja može biti ostvarena samo u društvu bez državnog i kapitalističkog ugnjetavanja, društvu slobodarskog komunizma — anarhiji.

Za slobodu i jednakost: direktna akcija i solidarnost!

Živeo MUR i anarho-sindikalizam!

Sekretarijat Međunarodnog udruženja radnika i radnica,
Beograd, 19. april 2007.