Vašington -Prestonica Sjedinjenih Američkih Država, grad je u kome, bez sumnje, žive i rade neki od najmoćnijih ljudi našeg doba.

Ono što se o Vašingtonu, međutim, ne čuje tako često, jeste da oko 70 posto njegovog stanovništva čine crnci, i da je grad prilično 'strogo' podeljen - po rasnoj osnovi. Naime, vrlo se dobro zna u kojim kvartovima žive belci, a u kojim crnci.

Priču o tom drugom, 'crnom' Vašingtonu, pričaju nam dve tinejdžerke - Džalisa i Nikol.

Donedavno su bile beskućnice, a danas žive u malom stanu koji su dobile od jedne dobrotvorne organizacije. Zgrada u kojoj žive nalazi se bukvalno u senci zgrade američkog Kongresa. O svom komšiluku pričaju zabrinuto:

"Ne sedimo često na ulazu u zgradu, jer se neki ljudi žale. Nadam se da sad, dok pričamo, niko nije pozvao policiju samo zato što je video dve crnkinje koje sede na svom - naglašavam, SVOM! - ulazu u zgradu.

Naše komšije stalno prave žurke pred svojim ulazima! Piju, puše, puštaju glasno muziku... Ali mi ne možemo ni da sedimo ispred svog ulaza, makar samo čitale ili uživale u lepom vremenu. Kad bismo to uradile, komšije bi se momentalno žalile. Ovaj deo grada pripada belcima, ovo je Kapitol Hil." - kaže Džalisa.

Izbačeni iz stana

Kolima idemo do dela grada u kome je Džalisina porodica bila izbačena iz stana. Nakon toga, morali su da spavaju na ulici - postali su, praktično, prosjaci.

"Sada smo u mojoj nekadašnjoj zgradi." - kaže Džalisa. "Htela sam da izađem iz auta, da ovaj intervju snimimo napolju, ali plašim se.

Ovo je kvart u kojem se prodaje droga, a ljudi me znaju, jer sam živela ovde. Plašim se da bi, ako bi me videli sa opremom za snimanje, pomislili da ću da ih prijavim policiji - ili da radim na tome da neko od njih bude uhapšen. "

Ovo je strana grada koja se ne pokazuje turistima - Vašington koji nikada nećete videti, ukoliko ne krenete da baš istražujete grad. Pokazaće vam samo prelepe stvari, a ovde sve ima i svoju odvratnu stranu.

Četiri dela

Dok se vozite nekim od zabačenih ulica Vašingtona videćete prljavštinu, smeće, prosjake, beskućnike, narkomane, alkoholičare. Nikoga nije briga za ove delove grada - oni se samo staraju za deo 'u kom živi predsednik' - za Belu Kuću.

Nikol razgleda deo grada u kome se našla:

"Sada smo na Kapitol Hilu. Svuda oko nas su stare zgrade. Vašington je veliki grad, podeljen je na četiri dela, i ako recimo živite u jednom njegovom delu, onda znate samo taj deo grada i ništa drugo."

Džalisu smo pitali - ko upravlja njenim svetom, u Vašingtonu koji ona poznaje?

"Stvarno ne mogu da vam kažem ko ovde ima moć, jer ne znam." - kaže ona. "Droga na ulicama je svakako jedan od problema. Ja sam 'dete kokaina'. Moja mama već 20 godina uzima kokain - kada ste okruženi time, onda i sami postanete negativni, iako ste svesni svega.

Mislim da je sredina u kojoj ste užasno važna - kad bi malo očistili Vašington, mislim da bi ovde bilo prelepo za život.

Ali, dok se to ne desi, mi smo tu, a nemamo ni svrhu, ni nadu, ni budućnost, ni moć. Nemamo moć." - kaže Džalisa za BBC.

Starbaks

Nikol se, sutradan, sa posla, javila reporteru:

"Na poslu sam u Starbaksu, gde se prodaje kafa, samo dva kvarta od Bele kuće.

Da bih stigla na posao na vreme, svako jutro ustajem u pola četiri, pa uhvatim autobus tačno u 4:11.

Kad stignem, moram ispred vrata da čekam da dodje šef i da me pusti unutra. Nakon što završim idem kući, uradim domaće zadatke, i onda tek uveče idem u školu.

Na nogama sam od pola četiri ujutru do pola jedanaest uveče! Hoću da budem radiolog, i za to se školujem, ali me sve ovo jako umara!"

Nisu srećni

Džalisa razgovara s našim reporterom u blizini Bele Kuće:

"Sedeti ovde, gde je Martin Luter King održao govor... Pa ja se osećam nekako drugacije. Nikada ranije nisam ovde stajala!

Kada pogledam oko sebe i vidim sve ove zgrade u kojima ima toliko moći - zgrada Kongresa, Bela kuća... Shvatam da jednostavno ne razumem ni politiku, ni Kongres!

Evo, na primer, uragan Katrina - potpuno sam zaprepačćena! Kako su odjednom našli silne milijarde dolara da pomognu tim ljudima, a ovde, u glavnom gradu, mi imamo hiljade beskućnika?

Živimo tu ceo život, i niko se ne seti da za nas izdvoji ni jedan jedini dolar! Nismo srećni. Želela bih da odem iz Amerike, i da živim na nekom drugom mestu."