Sva vlast narodu!

TARIK ALI: Tvoj poslednji album i tvoja nedavna istupanja u štampi, pogotovo intervjui za magazin Rolling Stone ukazuju da tvoji politički stavovi postaju sve radikalniji. Kada je to počelo da se dešava?

DŽON LENON: Ja sam oduvek imao političku svest, znaš, i bio sam protiv statusa kvo. To je sasvim razumljivo ako si odgajan, kao što sam ja bio, da mrziš policiju i da je se plašiš kao svog prirodnog neprijatelja i da prezireš vojsku koja odvlači ljude da poginu negde daleko. Hoću reći, to su razmišljanja čoveka iz radničke klase, ali počinju da blede kad postaješ stariji, kada te zaokupi porodični život i kada se utopiš u sistem. Ja nikada nisam bio apolitičan, iako sam se privremeno okrenuo religiji u vreme kada sam redovno koristio LSD, tokom ´65 ili ´66. I ta religioznost je bila direktna posledica života koji sam vodio kao superstar, bežao sam u religiju da bih se osetio slobodnije. Mislio sam: „Život se ne svodi samo na ovo, zar ne?" „Ovo nije sve, zar ne?" Ali sam uvek bio političan, znaš. U dve knjige koje sam napisao, iako su napisane u stilu Džojsovskog (1) brbljanja, ima dosta napada na religiju, a napisao sam i scenario za predstavu o radniku i kapitalisti. Još od detinjstva sam bio satiričan prema sistemu. U školi sam pravio novine i delio ih okolo. Bio sam klasno svestan, i što bi se reklo – nabrijan, jer sam bio svestan šta mi se dešava i na svojoj koži sam osećao klasne podele, to je bila jebena činjenica, ali kada sam počeo da živim životom Bitlsa zaboravio sam na sve to, i kako je vreme prolazilo bio sam sve dalje od stvarnosti.

TARIK ALI: Koji je, po tvom mišljenju, glavni razlog za uspeh tvoje muzike?

DŽON LENON: Pa, u tom trenutku su mnogi mislili da se radništvo probilo, ali sam shvatio da je to ista pirova pobeda koji su uvalili crncima, jer dozvolili su crncima da budu atletičari ili bokseri ili zabavljači. To je izbor koji ti je dozvoljen – sada je moguće biti pop zvezda, u suštini o tome se radi na mom albumu „Working class hero". Kao što sam rekao za magazin Rolling Stone, još uvek isti ljudi imaju vlast, klasni sistem se ni malo nije promenio. Naravno gomila ljudi šeta okolo sa dugačkim kosama, pa i neka deca iz srednje klase koja nose finu odeću. Ali ništa se nije promenilo osim što smo se svi pomalo doterali, i dalje isti skotovi upravljaju svetom.

TARIK ALI: Kada si počeo da se boriš protiv uloge koja ti je nametnuta kao članu Bitlsa?

DŽON LENON: Čak i dok su Bitlsi bili na vrhuncu pokušavao sam da se borim protiv uloge koja mi je nametnuta, a i Džordž (2) je pokušavao. Nekoliko puta smo bili u Americi, i Epštajn (3) je uvek pokušavao da nas spreči da govorimo o Vijetnamu. Tako sam rekao Džordžu: „Slušaj, kada nas sledeći put pitaju, reći ćemo da nam se ne sviđa rat i da mislimo da bi trebali da se pod hitno povuku odatle". To smo i uradili. U to vreme, to je bila vrlo radikalna izjava, posebno za nekoga iz „Slavne četvorke" (4). To je prva prilika koju sam iskoristio da javno iznesem svoj politički stav. Ali moraš imati na umu da sam se sve vreme osećao potlačeno. Bili smo pod ogromnim pritiskom i nismo imali nikakve šanse da iskažemo sebe, pogotovo jer smo mnogo radili, stalno na turnejama, držani smo pod staklenim zvonom, izolovani u čauri napravljenoj od mitova i snova. Prilično je teško, kada si Cezar i svi ti govore kako si divan, i kada ti daju sve što zaželiš i devojke, znaš, prilično je teško da odbaciš sve to i kažeš: „Neću da budem kralj, hoću da budem stvaran." U tom smislu, moj drugi politički ispad je bio kada sam rekao: „Bitlsi su slavniji od Isusa". To je stvarno podelilo javnost, zbog toga zamalo i da me upucaju u Americi. To je stvarno istraumiralo gomlu klinaca koji su se ložili na nas. Do tada smo imali prećutni dogovor da ne odgovaramo na škakljiva pitanja, iako sam ja uvek čitao novine, znaš, posebno političke rublike. Zbog svesti o tome šta se dešava u svetu oko mene bila me je sramota što sam ćutao o tome. Pukao sam na kraju, jer nisam mogao više da igram tu igru, to je bilo previše za mene. Naravno, odlasci u Ameriku su mi dodatno povećavali teret, posebno zbog rata u Vijetnamu. Na neki način mi smo bili trojanski konj. „Slavna četvorka" je došla na vrh top lista i onda počela da peva o drogama i seksu, a onda smo počeli da se bavimo sve težim i ozbiljnijim temama, zbog toga su počeli da nas obaraju na listama.

* * *

ROBIN BLEKBURN: Da li smatraš da je porodica, generalno, izvor represije?

DŽON LENON: Moja je ekstremni slučaj, znaš. Moji roditelji su se razveli i nisam video oca do dvadesete godine, a manje-više nisam viđao ni majku. Ali, Joko je imala oba roditelja koji su bili uz nju i nije ništa bolje prošla.

JOKO ONO: Možda dete više pati kada su roditelji stalno prisutni. To je kao kad si gladan, znaš, gore je da pred sobom imaš nacrtanu pljeskavicu, nego da uopšte nemaš pljeskavicu. To ti nimalo ne koristi, znaš. Često poželim da mi je majka umrla dok sam bila dete pa da se bar neki ljudi sažale na mene. Ali, ne, ona je uvek bila tu, savršeno savršena majka.

DŽON LENON: Njeni roditelji su iz japanske srednje klase, ali represija je ista. Ja mislim da deca iz srednje klase imaju najveće traume ako imaju dobre stereotipne roditelje, stalno nasmejane i skockane. Njima je najteže da kažu: „Zbogom mama, zbogom tata."

ROBIN BLEKBURN: Detinjstvo je česta tema u pesmama Bitlsa....

DŽON LENON: Da, to sam uglavnom ja...

ROBIN BLEKBURN: Iako su pesme dobre čini mi se da uvek nešto fali...

DŽON LENON: To bi bila realnost, to što fali. Jer ja nikad nisam bio zaista željen. Jedini razlog što sam zvezda je ugnjetavanje. Ništa me ne bi nateralo da prihvatim sve to da sam bio normalan...

JOKO ONO: ... i srećan...

DŽON LENON: Jedini razlog što sam težio tom cilju, da postanem zvezda, je da bih mogao da kažem: „Mama, tata, da li ćete me sada voleti?"

TARIK ALI: Ali ostvario si uspeh koji prevazilazi najluđe snove većine ljudi?

DŽON LENON: Oh, Isuse, to je bilo totalno tlačenje. Mislim, morali smo da prolazimo kroz poniženje za poniženjem pred ljudima iz srednje klase i šoubiznisa i gradonačelnicima i sve u tom stilu. Bili su tako prepotentni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Meni je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nisam bio naviknut da držim jezik za zubima i morao sam da budem konstantno pijan, drogiran ili na lekovima da bih izdržao. To je bio pravi pakao?

JOKO ONO: To ga je lišavalo bilo kakvog stvarnog iskustva i osećaja postojanja, znaš?

DŽON LENON: Bilo je jako bedno. Mislim, osim prvobitnog zanosa uspeha – ushićenje kada smo prvi put dospeli na vrh lista, kada sam prvi put otišao u Ameriku. U početku smo imali nekakav cilj, recimo da budemo slavni poput Elvisa, napredovanje je bila sjajna stvar, ali u stvari postizanje toga je bilo veliko razočarenje. Shvatio sam da stalno moram da udovoljavam onoj vrsti ljudi koju sam najviše mrzeo dok sam bio dete. Tad sam počeo da se vraćam u realnost. Počeo sam da shvatam da smo svi potlačeni i želeo bih da preduzmem nešto povodom toga, iako nisam siguran gde mi je mesto.

ROBIN BLEKBURN: Pa, u svakom slučaju, politika i kultura su povezani, zar ne? Mislim, trenutno radnike u pokornosti održava masovna kultura, a ne oružje...

DŽON LENON: ... oni su drogirani...

ROBIN BLEKBURN: A ta kultura kojom su drogirani je ona od koje umetnik treba da se otrgne...

DŽON LENON: To ja pokušavam da uradim kroz svoje albume i ove intervjue. Pokušavam da utičem na one ljude na koje imam uticaja. Na sve one koji još uvek sanjaju, da im u glavu usadim veliki znak pitanja. Pokušavam da im kažem da je LSD san završen.

ROBIN BLEKBURN: Čak i ranije, znaš, ljudi su prepravljali neke pesme Bitlsa. "Yellow submarine" (Žuta podmornica), na primer ima gomilu verzija. Za vreme štrajkova se pevalo "We all live on bread and margarine" (5) (Mi živimo na hlebu i margarinu); na LSE (6) smo imali verziju koja je glasila: "We all live in a Red LSE".

DŽON LENON: To mi se sviđa. Uživao sam kada su na fudbalskim utakmicama pevali "All together now". Takođe, bio sam srećan kada je antiratni pokret u Americi prihvatio pesmu "Give peace a chance" jer sam je napisao misleći na njih. Nadao sam se da će pevati neku savremenu pesmu, a ne "We shall overcome" iz XIX veka. Osećao sam se obavezanim da napišem pesmu koju ljudi mogu da pevaju u kafani ili na demonstracijama. Zato bih sada voleo da komponujem pesme za nadolazeću revoluciju?

* * *

ROBIN BLEKBURN: Joko, tvoj novi album je mešavina moderne avangardne muzike i roka. Želeo bih da ti kažem kakav je utisak ta muzika ostavila na mene. Ti integrišeš muziku i zvuke iz svakodnevnog života, na primer zvuk voza. Čini mi se je to zahtev za estetskim preispitivanjem svakodnevnog života, insistiranje da umetnost ne sme biti utamničena u muzejima i galerijama, zar ne?

JOKO ONO: Upravo tako. Želim da podstakem ljude da popuste stisak u kome ih drži sistem. Ne treba da se plaše da sami stvaraju – zato se i trudim da stvari koje radim budu otvorene i da ljudima omogućim da sami nešto promene i dodaju, kao u mojoj knjizi (Grapefruit). Jer u suštini postoje dve vrste ljudi: oni koji su sigurni u sebe jer su sposobni da stvaraju i oni koji su demoralisani, nemaju poverenja u sebe i koji nemaju mogućnosti da stvaraju, nego samo prihvataju naređenja. Sistem voli ljude koji nisu spremni da prihvate odgovornost i koji nemaju samopoštovanja.

ROBIN BLEKBURN: Pretpostavljam da je u tome suština radničkog samoupravljanja...

DŽON LENON: Zar to nisu isprobali u Jugoslaviji; oni su se otresli Rusa. Voleo bih da odem tamo i vidim kako to funkcioniše.

ROBIN BLEKBURN: Da, jesu; oni su pokušali da razbiju staljinistički kalup. Ali umesto da dozvole nesmetan razvoj radničkog samoupravljanja, oni su pojačali birokratiju. To teži da uguši radničku inicijativu, takođe oni ceo sistem regulišu tržišnim mehanizmima koji stvaraju nove nejednakosti između različitih regiona.

DŽON LENON: Čini se da su se sve revolucije završile sa kultom ličnosti – izgleda da čak i Kinezima treba očinska figura. Očekujem da se nešto slično desi i na Kubi, sa Čegevarom i Fidelom. U komunizmu zapadnog tipa mi bi smo morali da stvorimo skoro mitsku figuru radnika koji bi sam sebi bio očinska figura.

ROBIN BLEKBURN: To je dobra ideja, da radnička klasa sama sebi postane heroj. Sve dok to nije još jedna iluzija, sve dok postoji istinsko samoupravljanje. Ako tvojim životom upravljaju kapitalisti ili birokrate onda ti trebaju iluzije da to kompenzuješ.

JOKO ONO: Ljudi moraju da veruju u sebe.

TARIK ALI: To je suština. Radničkoj klasi se mora uliti poverenje u samu sebe. To se ne može postići isključivo propagandom – radnici se moraju pokrenuti, preuzeti svoje fabrike i odjebati kapitaliste. To je počelo da se dešava tokom maja 1968. u Francuskoj... radnici su osetili sopstvenu snagu.

DŽON LENON: Ali Komunistička partija to nije želela, zar ne?

ROBIN BLEKBURN: Ne, tada je u štrajku bilo 10 miliona radnika, oni su mogli da pretvore bilo koji od ogromnih protesta koji su se odvijali u centru Pariza u masovnu okupaciju svih državnih i vladinih objekata, tako bi zbacili De Gola i uspostavili nove institucije narodne vlasti kao u pariskoj Komuni ili prvobitnim Sovjetima – to bi bio početak prave revolucije, ali Komunistička partija Francuske se toga i plašila. Njima je više odgovaralo da sklope dil sa državnim vrhom nego da ohrabre radnike da sami preuzmu inicijativu.

DŽON LENON: Sve je to lepo, ali problem je u tome gde su oni sada. Sve revolucije su počinjale kada su Fidel ili Marks ili Lenjin ili kogod, koji su bili intelektualci, uspeli da dopru do radnika. Skupili su ljude oko sebe i izgledalo je kao da radnici shvataju da su eksploatisani. Oni se ovde još nisu probudili, još uvek veruju da su TV ili kola rešenje. Trebali bi ste da pokrenete studente levičare da razgovaraju sa radnicima, treba da uključite srednjoškolce u svoj časopis.

TARIK ALI: U pravu si, već pokušavamo da to uradimo. Nova vlada pokušava da nametne novi kolektivni ugovor i sve više i više radnika shvata šta se dešava...

DŽON LENON: Mislim da kolektivni ugovor neće proći, mislim da neće uspeti da to proguraju. Mislim da radnici neće prihvatiti to. Ja sam mislio da je Vilsonova (7) vlada veliko razočarenje, ali ovaj Hit (8) je mnogo gori. Pokret je pod represijom, radikalni crni borci protiv rasizma više ne smeju ni da spavaju u svojim kućama, a vlast prodaje oružje Južnoj Africi. Kao što je Ričard Nevil (Richard Neville) rekao, možda je od Vilsona do Hita samo jedan korak, ali mi živimo u tom prostoru?

TARIK ALI: Nisam siguran, Laburisti su doneli rasističke emigracione propise, podržali rat u Vijetnamu i planirali su da donesu novi paket zakona protiv sindikata.

ROBIN BLEKBURN: Možda je tačno da živimo u tom uskom prostoru između Laburista i Konzervativaca, ali sve dok je tako bićemo sputani i nesposobni da bilo šta promenimo. Ako nam Hit oduzme i taj prostor, možda nam nesvesno čini uslugu.

DŽON LENON: Da, i meni je to padalo na pamet. Saterani smo u ćošak pa ćemo morati da vidimo šta se dešava drugim ljudima. Ja redovno čitam „Morning Star" (komunističke novine) da vidim da li ima neke nade, ali oni žive u XIX veku; kao da pišu za istrošene sredovečne liberale. Mi treba da dosegnemo do mladih radnika jer oni imaju najviše ideala i najmanje straha. Revolucionari se nekako moraju približiti radnicima jer njima radnici neće sami prići. Ali ne znamo odakle da počnemo, svi smo u škripcu. Moj problem je što sam se vremenom udaljio od većine radnika, oni sada slušaju Hamperdinka (9). Sada me uglavnom slušaju studenti, i u tome je problem. Pošto Bitlsi više ne postoje mi smo samo četiri čoveka i više nemamo uticaj koji smo imali kada smo svirali zajedno.

ROBIN BLEKBURN: Iako sada dopireš do manje ljudi, možda je pojedinačni uticaj jači.

DŽON LENON: Da, mislim da si u pravu. Za početak, ljudi iz radničke klase su bili protiv naše otvorenosti po pitanju seksa. Oni se plaše golotinje, nametnuti su im tabui kao i svima ostalima. Verovatno su mislili „Pol (10) je dobar, on ne pravi probleme". A od kad smo se Joko i ja venčali, dobijam užasna rasistička pisma – znaš, upozoravaju me da će me ona zaklati na spavanju. Ta pisma uglavnom dolaze iz vojne baze u Alderšotu. Oficiri. Trenutno su nam radnici malo naklonjeniji, tako da se to možda menja. Čini mi se da su studenti sada polusvesni, dovoljno da pokušaju da probude svoju braću radnike. Ako si svestan, a ne činiš ništa da tu svest preneseš na druge, onda se tu krug zatvara. Zato je toliko bitno da studenti stupe u kontakt sa radnicima i ubede ih da ovo što pričamo nisu gluposti. Naravno teško je uopšte znati šta radnici stvarno misle jer buržujski mediji uvek citiraju ljude poput Vika Federa (11). Ostaje da se s njima razgovara direktno, posebno sa mladim radnicima. Moramo da počnemo od njih jer su najspremniji da se pobune. Zato na ovom albumu toliko pominjem škole i školstvo. Želeo bih da pokrenem ljude da razbiju ustaljene šeme, da budu neposlušni u školi, da provociraju i vređaju autoritete.

* * *

TARIK ALI: ... nijedna vladajuća klasa u celoj istoriji nije dobrovoljno predala vlast i ne mislim da će se to promeniti.

JOKO ONO: Ali, nasilje ne može biti dobar koncept, znaš. Videla sam na TV-u emisiju o nekom klincu koji je u Vijetnamu izgubio telo od struka na dole. On je sada samo komad mesa, i rekao je: „Pa, predpostavljam da je to bilo dobro iskustvo".

DŽON LENON: On nije želeo da se suoči sa istinom, nije hteo da prizna da je sve protraćeno...

JOKO ONO: Ali, mislite o nasilju, to se može desiti i vašoj deci...

ROBIN BLEKBURN: Ali, Joko, ljudi koji se bore za bolje društvo moraju da se brane od onih kojima je u interesu da se ništa ne promeni, koji žele da očuvaju svoje bogatstvo i moć. Pogledaj samo ljude u Bogsajdu (12) u Severnoj Irskoj; kada su počeli da traže svoja prava specijalna policija se nemilosrdno obračunala sa njima. Samo tokom jedne noći u avgustu 1969. sedmoro ljudi je ubijeno, a hiljade su proterane iz svojih domova. Zar oni nemaju pravo da se brane?

JOKO ONO: Baš zato bi probleme trebalo rešavati pre nego što dođe do toga.

DŽON LENON: Da, ali šta činiti kada ipak dođe do toga, šta onda činiti?

ROBIN BLEKBURN: Nasilje eksploatisanih u borbi protiv eksploatacije je uvek opravdano i ne može se izbeći.

JOKO ONO: Ali, na neki način nova muzika je pokazala da se stvari mogu rešavati kroz nove načine komunikacije.

DŽON LENON: Da, ali kao što sam rekao, u suštini se ništa nije promenilo.

JOKO ONO: E pa nešto se promenilo, i to na bolje. Ja kažem da je možda moguće napraviti nenasilnu revoluciju.

DŽON LENON: Ali, ne možeš uzeti moć bez borbe...

TARIK ALI: U tome je stvar.

DŽON LENON: Jer, kada dođe do stani-pani, oni neće dopustiti narodu da im oduzme vlast; Daće nam pravo da pevamo i igramo za njih, ali neće nam dati stvarnu moć...

JOKO ONO: Stvar je u tome što, posle revolucije, ako ljudi nemaju poverenja u sebe, nastaće novi problemi.

* * *

ROBIN BLEKBURN: ... Ako u Britaniji ne stvorimo novi narodni pokret – a ovde mislim na radnički pokret – koji je zaista kontrolisan od strane masa i koji polaže račune masama, ako to ne stvorimo onda uopšte nema govora o revoluciji. Samo dobro organizovano radništvo može da uništi buržoasku državu.

JOKO ONO: Zato će se stvari promeniti kada dođe do smene generacija.

DŽON LENON: Mislim da ovde neće biti teško pokrenuti omladinu. Morali bi im dati odrešene ruke da napadaju lokalnu vlast ili da unište autoritet škole, kao što se studenti bore protiv represije na univerzitetima. To se već dešava, ali je potrebno da se ljudi bolje organizuju. I žene su veoma važne, revolucija mora uključiti i osloboditi ženu. Naučeni smo da su muškarci superiorniji. Meni je trebalo dosta vremena da shvatim koliko je moj mačizam sputavao Joko. Ona je slobodarka i odmah mi je ukazala na greške koje pravim, iako se meni činilo da se ponašam savršeno prirodno. Zato me uvek interesuje kako se ljudi koji za sebe tvrde da su radikalni ophode prema ženama.

ROBIN BLEKBURN: Na levici je muškog šovinizma uvek bilo barem koliko i u ostatku društva, iako je pokret za oslobođenje žena pomogao da se to malo raščisti.

DŽON LENON: To je besmisleno. Kako neko može reći „vlast narodu" ako ne smatra da narod podrazumeva oba pola.

JOKO ONO: Ne možeš voleti nekoga ukoliko niste ravnopravni. Dosta žena mora da se zalepi nekome iz straha ili nesigurnosti, a to nije ljubav - u suštini zato žene često mrze muškarce.

DŽON LENON: ...i obrnuto...

JOKO ONO: Ako u kući držiš roba, kako zamišljaš da van kuće dižeš revoluciju? Problem žena koje pokušavaju da budu slobodne je što postanu usamljene, jer ima mnogo drugih žena koje su spremne da se potčine, a muškarci radije biraju njih. Zato uvek moraš da rizikuješ: „Da li ću izgubiti svog muškarca?". To je jako tužno.

DŽON LENON: Naravno, Joko je već bila uključena u samooslobođenje kada smo se upoznali. Morala je da se izbori u muškom svetu – umetnost je pod potpunom dominacijom muškaraca – tako da je kad smo se sreli bila puna revolucionarnog žara. Tu nije bilo dvojbe – ili ćemo biti ravnopravani u vezi ili nećemo biti zajedno, to sam brzo shvatio. U članku o ženama koji je napisala za list Nova pre više od dve godine ona kaže: „Žena je crnac sveta".

* * *

ROBIN BLEKBURN: Na prvi pogled tvoj novi album izgleda vrlo jednostavno, ali tekstovi, ritam i melodija su veoma kompleksni i slušalac to polako shvata. Kao na primer pesma "My mummy´s dead" koja govori o traumi iz detinjstva, kroz nju odzvanja dečija pesma "Three blind mice".

DŽON LENON: Da, to je takvo osećanje, skoro poput haiku pesme. Nedavno sam se u Japanu zainteresovao za Haiku i mislim da je fenomenalan. Očigledno, kada odbaciš sve iluzije, postaneš vrlo precizan. Joko mi je pokazala neke od tih haiku pesama u originalu. Razlika između njih i Longfeluouvih (13) pesama je ogromna. Umesto dugačke pesme o cveću haiku bi rekao „Žuti cvet u beloj vazni na drvenom stolu", a to ti zapravo dočarava celu sliku...

TARIK ALI: Džone, šta misliš, kako uništiti kapitalistički sistem u Britaniji?

DŽON LENON: Mislim, jedino kada radnici shvate u kakvoj se poziciji nalaze, kada uništimo san kojim su okruženi. Oni misle da žive u divnoj državi u kojoj postoji sloboda govora. Imaju kola i televizore i misle da se život svodi na to. Dopuštaju da im gazde naređuju, da im decu sjebavaju u školama. Oni sanjaju tuđi san, a ne svoj. Treba da shvate da su crnci i Irci pod represijom i da će oni biti sledeći. Tek kada postanu svesni toga, moći će da nešto stvarno promene. Radnici će preuzeti sve. Kao što je Marks rekao: „Svakom prema potrebama". Mislim da bi to dobro funkcionisalo ovde. Ali, takođe, moramo se infiltritati u vojsku, jer su oni obučeni da nas ubijaju. Borbu moramo početi na mestima na kojima smo eksploatisani i ugnjeteni. Mislim da je pogrešno i isprazno da govoriš o tome da drugi treba da se pokrenu, ako se ti ne boriš za svoja prava. Ne treba tešiti ljude, ili učiniti da se osećaju bolje, naprotiv, treba da se osećaju sve gore, da im stalno nabijaš na nos kroz kakva sve poniženja i degradacije prolaze da bi dobili svoju dnevnu nadnicu.

Prvo izdanje: Power to the People, The Red Mole, 1971.
Srpskohrvatsko izdanje: Liber br. 3 (str. 26-37), Beograd, 2006.
Prevod: Tadej Kurepa.


NAPOMENE:

(1) Džejms Džojs (James Joyce); (1882. – 1941.) pisac irskog porekla čiji su radovi imali uticaja na Lenona.

(2) Džordž Harison (George Harrison), (1943–2001) slavni gitarista Bitlsa (The Beatles).

(3) Brajan Epštajn (Brian Epstein), (1934–1967) menadžer Bitlsa.

(4) tj. za člana Bitlsa. (prim. prev.)

(5) "We all live on bread and margarine", parafraza na refren pesme Yellow submarine - "We all live in a yellow submarine"

(6) LSE - London School of Economics and Political Science

(7) Harold Wilson, premijer Velike Britanije od 1964. do 1970.

(8) Edward Heath, premijer Velike Britanije od 1970. do 1974.

(9) Engelbert Humperdinck, britanski pop pevač

(10) Paul McCartney, jedan od Bitlsa

(11) Vic Feather, (1908–1976) predsednik britanskog sindikalnog parlamenta 1969–1973.

(12) Bogside, poprište mnogih sukoba između Iraca i britanske policije tokom 60-ih i 70-ih.

(13) Henry Wadsworth Longfellow , (1807–1882), američki pesnik