Rehabilitovane žrtve španskog građanskog rata, ali je katoličkoj crkvi odobreno da i dalje slavi svoje fašističke ktitore.Odlukom poslanika parlamenta u Madridu, u Španiji je usvojen Zakon o rehabilitaciji žrtava španskog građanskog rata 1936–1939. i potonje diktature „generalisimusa” Fransiska Franka.Novim zakonom, izglasanim sa zakašnjenjem od preko tri decenije, proglašeni su „nelegitimnim” svi politički procesi i odgovarajuće zakonske sankcije izrečene u epohi Frankove diktature. Žrtvama montiranih procesa, i naslednicima, pružena je mogućnost da pokrenu individualne tužbe, zarad kasne rehabilitacije. Prvi put – posle svršetka građanskog rata, strahovlade civilnih gardi i ideoloških agenata diktatorske vlade, koja je potom usledila i trajala bezmalo četiri decenije – potomcima žrtava koje su nestale u nekoj od masovnih grobnica širom Španije pružena je mogućnost da dođu do posmrtnih ostataka svojih predaka. Zakonom je regulisana obaveza srezova i opština da aktivno podstiču i pomažu pokretanje procesa ekshumacija i utvrđivanja porekla žrtava. Novi antifrankistički zakon reguliše i pitanje isticanja simbola Frankovih falangista – nalaže njihovo uklanjanje sa javnih zgrada i spomenika. Zakasnelo zadovoljenje pravde i pravičnosti, ipak, nije potpuno. Pod pritiskom u Španiji uticajnih klerikalno-fašističkih lobija, poslanici su iz obaveze izuzeli objekte Katoličke crkve. Na njima će i dalje ostati uklesani simboli Frankovih krvnika i vajane statue i stukature kojima se nemo odaje počast zločinačkom režimu i njegovim vojnicima. U ime očuvanja hrišćanskih vrednosti poslali su u smrt, prema zvaničnim statistikama, preko pola miliona žrtava.Kako „Politika” saznaje u centrali vladajuće Socijalističke partije (PS) premijera Hose Luisa Rodrigesa Sapatera, ustupak crkvi usledio je kao posledica kompromisnog dogovora vlade i opozicionih stranaka desnice: „Konzervativni narodnjaci bivšeg premijera Aznara ponudili su nagodbu, po kojoj ne bi glasali za usvajanje zakona, čak ni u blažoj formi, ali bi zauzvrat, za ustupke, odustali od eventualne blokade tog zakona u senatu”, tvrdi „Politikin” izvor.Pozadina nagodbe građanske levice i desnog centra ukazala je, istovremeno, na dubinu ideološkog jaza koji i danas deli Španiju na suprotstavljene tabore. Pod izgovorom „da u stare rane ne bi trebalo dirati”, konzervativna desnica je decenijama sprečavala konačni obračun sa Frankovim nasleđem – ne bi li, tako, sprečila diskusiju o falangističkim korenima svoje stranačke elite. Javna je tajna, naime, da je osnivač te „demokratske” stranke bio ozloglašeni, visoki oficir generala Franka. Pod njegovom zastavom okupila se plejada najvernijih Frankovih sledbenika. Prenoseći i čuvajući nasleđe krvoločnog diktatora i generala Franka, pošlo im je za rukom da u izvesnoj meri – koliko-toliko – sačuvaju centrističko uređenje, koje, u suštini, predstavlja i dobar povod, i razlog, za separatistička stremljenja određenih regija.
M. Kazimirović

Izvor