Ne ratu među narodima – ne miru među klasama!

Kosovska vladajuća klasa je 17. februara, u službi američkog imperijalizma, proglasila stvaranje još jedne države na Balkanu. Nakon nekoliko nedelja od tog čina, i događaja koji su usledili, smatramo da postoji dovoljna vremenska distanca koja omogućava relativno objektivno sagledavanje tih dešavanja.

Nema sumnje da iza ovog postupka kosovskih gazdi i političara, uprkos onome što iznose kao razloge za taj čin, stoji njihova želja da formalizuju i učvrste pozicije sa kojih mogu da „samostalnije“ sprovode eksploataciju kosovske populacije. Svaka država, pa i novostvorena kosovska, kao ultimativni razlog svog postojanja ima nasilno održavanje kapitalističkog sistema u kome grupa kriminalaca upravlja životima porobljenih radnika i seljaka.

Podrška koju su za takav potez kosovski političari i gazde dobili od građana Kosova, velika je pre svega zbog još uvek svežih uspomena na aparthejd režim koji je Milošević doterao do krajnosti tokom svoje vladavine. Koristeći srednjovekovni kosovski mit kao opijum za narod, Milošević je na Kosovu na najbrutalniji način sprovodio politiku u interesu tadašnje vladajuće klase u Srbiji. Nacionalističkom politikom prema Albancima, Milošević je vešto skretao pozornost sa nabujalih socijalnih problema koji su počeli da ozbiljno ugrožavaju socijalističku birokratiju u bivšoj SFRJ. Pamtimo njegovo brutalno obračunavanje sa albanskim radnicima i studentima, njegove bljuvotine sa Gazimestana, ali isto tako i zločine sprovođene nad albanskim civilima i njihovo svođenje na građane drugog reda. Danas, srpske gazde i političari žele da ponove njegov trik i da nesmetano sprovedu pljačku i privatizaciju do kraja, tako što će nas zaludeti pričajući o situaciji na Kosovu do beskonačnosti.

Kao i tada, ni danas se ne može dovoljno naglasiti uticaj velikih sila na dešavanja na Kosovu i Balkanu. Najdominatnija kapitalistička sila današnjice, Sjedinjene Američke Države, u čijoj je službi Milošević dosta dugo bio i koja ga je sa svojim saradnicima u jednom trenutku proglasila „faktorom mira i stabilnosti na Balkanu“, u kosovskoj vladajućoj klasi je našla sluge na koje se očigledno mnogo više može osloniti. I dok albanski političari huškaju narod pričama o izlasku iz kandži srpske države, zapravo sprovode uprezanje albanskog naroda u povodac koji drže zapadni moćnici.

U tom smislu, NATO karakter nove kosovske države je nemoguće dovesti u pitanje. Iz dokumenata, poput plana Specijalnog izaslanika UN za Kosovo, Martija Ahtisarija, iza koga su stale SAD i EU, jasno je da je prisustvo NATO trupa na Kosovu jedan od ključnih preduslova kosovske „samostalnosti“. Upravo u tom kontekstu je potrebno posmatrati razvoj kosovske države, koja postaje jedan od najvažnijih satelita SAD-a i EU na Balkanu.

Što se tiče uslova života različitih etničkih zajednica na Kosovu, nije pogrešno reći da se situacija, u odnosu na period pre bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, okrenula naglavačke – užasni uslovi života Srba na Kosovu danas, stanovništvo kome nije omogućeno da se kreće i živi slobodno bez vojne pratnje, deca kojoj nije omogućeno da idu u škole na miru, starice i starci koje premlaćuju albanski nacionalisti itd. svedoče o katastrofalnom životu nealbanaca na Kosovu.

Te, objektivno zastrašujuće uslove života srpskog naroda, srpska buržoazija na najperfidniji način koristi za svoje interese, a kriminalne institucije, poput Srpske pravoslavne crkve, zloupotrebljavaju da bi pokušale da ponovo zadobiju svoje srednjovekovne pozicije. Namerno mešajući interese ugrožene populacije sa interesima crkve, popovi vrlo jasno, po ko zna koji put u poslednjih dvadeset godina, sprovode i potpiruju ratnohuškačku politiku. Bljutava patetika, simulirana tuga, lažna zabrinutost i šovinističko-malograđanski patos kojim odišu potezi i izjave svih srpskih političkih stranaka i institucija države Srbije, razbijaju svaku iluziju o njihovim dobrim namerama.

Srpska buržoazija radi na podeli Kosova tako što manipuliše užasnim položajem u kome se nalaze pripadnici srpskog naroda na Kosovu, usmerava ih da otkažu poslušnost albanskim, i vezuje ih uz institucije srpske države. To nužno znači nesreću za sve srpske radnike koji žive van severa Kosova, a posebno za preko deset hiljda Srba u opštini Štrpce koja se nalazi na jugu Kosova, koji će takvim scenarijom biti žrtvovani interesima srpske vladajuće klase.

Kosovo je danas država u kojoj je više od 50% stanovništva nezaposleno, a šverc, strane donacije i pomoć rođaka iz inostranstva su glavni načini preživljavanja kosovske populacije. Vreme će pokazati da će se gnev radništva Kosova, zbog užasnih uslova života, okrenuti protiv tih istih vlastodržaca ubrzo nakon splašnjavanja histerije zbog izvojevane „nezavisnosti“. Taj gnev su albanske gazde i političari do sada usmeravali protiv srpske države i on je privremeno gurnut pod tepih obećanjima o boljem životu u novoj državi. Istorija će još jednom potvrditi da države nikada ne rešavaju, već samo stvaraju probleme za radničku klasu.

Sledeći bitan faktor koji je potrebno uzeti u obzir ukoliko se situacija želi sagledati u celosti, nesumnjivo je uloga ruskog imperijalizma. Braneći svoje interese na međunarodnom planu, Ruska federacija je u kosovskoj epizodi našla idealnu priliku da se suprotstavi SAD-EU bloku, te da ojača svoje pozicije na Balkanu. Uzevši u obzir trenutan odnos snaga na parlamentarnoj sceni Srbije, ne bi bilo čudno ukoliko bi dvojac Medvev-Putin uspeo u onome što Staljinu i sovjetskom imperijalizmu nije pošlo za rukom pre pedeset godina. O ruskim namerama jasno govori agresivni nastup ruskih kompanija u Srbiji, kupovina strateških preduzeća poput Naftne industrije Srbije, izgradnja magistralnih gasovoda kroz Srbiju kao odgovor na gasovod pod kontrolom Zapada... Sa druge strane to potvrđuje da postoje vrlo ozbiljne snage unutar srpske vladajuće klase koje rade za ruske interese, i koje bi Srbiju radije videle kao satelit Rusije nego kao satelit SAD-a.

Srpska vladajuća klasa, kada govori o proglašenju kosovske države, vrlo često ponavlja frazu o tome kako se „otima 15% naše teritorije“. Mi postavljamo pitanje – Šta je to naša teritorija? Svakome zdrave pameti je jasno da kada kažu „naša teritorija“ političari govore o teritoriji na kojoj država Srbija ubira porez od radnika i radnica, a onda taj novac kriminalci na vlasti trpaju u svoje džepove. Za radničku klasu ne postoji „naša“ i „njihova“ teritorija. Naša je domovina čitav svet.

Reakcija srpske vlasti na proglašenje kosovske „nezavisnosti“ sastoji se od organizovanja protesta protiv nezavisnosti u Beogradu i drugim mestima u Srbiji i, uz pomoć neonacističkih organizacija, van nje; kao i besomučnog ponavljanja floskula o kršenju međunarodnog prava, kao da svima oduvek nije bilo jasno da je međunarodno pravo, kao i bilo koje drugo buržoasko „pravo“, samo puka fasada sistema u kome je pravo na strani jačeg.

Protest protiv nezavisnosti, održan 21. februara u Beogradu najbolje govori o istini svakog nacionalizma. Nesumnjivo masovno okupljanje naroda, kome je prisustvovalo preko 250.000 ljudi je bio skup na kome su se minorne fašisticke skupine osećale vrlo udobno. Za to je najbolji primer ponašanje članova organizacije Obraz, okarakterisane kao klerofašističke čak i od strane policije, koji su popunjavali prvi red protesta šepureći se tamo svojim regalijama. No, na veliku žalost srpskih vlastodržaca, taj protest je otkrio jedan plamen koji tinja ispod naslaga nacionalističke retorike – to je plamen socijalnog nezadovoljstva koji su na najbolji način manifestovale hiljade osiromašenih ljudi koji su iskoristili ovaj neuspešni i u potupnosti simulirani rimejk Gazimestana da se upuste u proletersku kupovinu širokih razmera. Pravi heroji tog protesta su se uputili ka prodavnicama u centru Beograda, i ne interesujući se koje su nacionalnosti vlasnici firmi, uspeli da dođu do nove odeće, obuće i drugih stvari koje su im inače nedostupne. Vlast je pokušala da umanji broj ljudi koji su učestvovali u eksproprijacijama, te je neuspešno pokušavala da napravi razliku između „lopova“ koji su pljačkali i „naroda“ koji je razbijao ambasade država koje su priznale nezavisno Kosovo. Histerični liberali su zapenušali, pozivajući Zakon da reaguje protiv „huligana“. U gomili sličnih izjava srpskih političara izdvaja se izjava primitivnog klerikalnog nacionaliste, ministra za kapitalne investicije, Velimira Ilića, koja je emitovala poruku vrednju pažnje. Pokušavajući da ostvari političke poene među radikalno-šovinističkim elementima protesta, koji su u njemu učestvovali sa namerom da unište predstavništva „antisrpskih“ država, on je rekao da je „i razbijanje prozora demokratija“. Mi se nadamo da će u Srbiji doći do napretka u tom pravcu i da će radništvo Srbije, gubitnici i gubitnice tranzicije, tek da razbijaju prozore i ojačavaju demokratiju kada konačno eksplodira socijalno nezadovoljstvo i bes svih poniženih i eksploatisanih.

Negativni efekti ovih dogagađaja su u Srbiji već vidljivi – ućutkavanje svakog glasa koji dovodi u pitanje politiku koja se vodi u interesu srpske vladajuće klase prema Kosovu, i uvođenje neformalnog vanrednog stanja koje podrazumeva policijske zabrane svih okupljanja koja nisu u direktnoj ili indirektnoj organizaciji vladajućih struktura. Takve zabrane onda otvaraju prostor buržoaskim liberalnim snagama koje prikupljaju poene na račun autoritanosti režima, predstavljajući se kao žrtve koje su progonjene zbog svog navodnog progresivnog karaktera.

Sukob interesa dve struje vladajućih partija, koje su u ovoj situaciji primorane da zauzmu jasne pozicije, očekivano je doveo do nedavnog pada vlade. Novi izbori su predstavljeni kao rešenje nastalih problema, a vakum koji će potrajati do izbora novih poslanika će biti iskorišćen da bi se nastavila brutalna kapitalistička politika protiv srpskih radnika, „tehničkom vladavinom“ koja podrazumeva podizanje cena hrane, struje, goriva, i svih ostalih životnih potrepština. Ono na šta oni računaju je predizborna kampanja, verovatno luđa i nenormalnija od svega što smo do sada videli, kojom će pokušati da ponovo zamažu oči radnicama i radnicima. Još jednom ćemo postati kolektivna žrtva maštovitosti dizajnera u službi političkih stranaka, koji će pokušati da nam, na različite načine upakovanu, prodaju priču o Kosovu i Evropskoj uniji.

Ono što se može smatrati važnim pozitivnim rezultatom ovih turbulencija je činjenica da je veliki deo naroda prestao da prihvata ideju kako ne postoji alternativa EU i NATO. Mada je jasno da partije koje danas dovode u pitanje usmerenost ka NATO i EU, to rade u svom političkom interesu i da se taj obrt u njihovoj politici velikim delom oslanja na preorijentaciju ka Rusiji, to je izuzetno značajno za otvaranje prostora za promišljanje alternativa ovom i ovakvom poretku. U takvoj situaciji drugačije alternative kapitalističkom sistemu dobijaju na snazi, tako da i naš pokret može očekivati svoje jačanje u bližoj budućnosti.

Imajući u vidu da se sa najviših instanci u državi šalju poruke u kojima se nasilje ne vidi kao "ekstremističko" ponašanje, Anarho-sindikalistička inicijativa poziva radnike Srbije da iskoriste priliku, da radikalizuju situaciju na svojim radnim mestima i da ova smutna vremena iskoriste za poboljšanje svojih materijalnih uslova. Ono što se postavlja kao zadatak pred sve revolucionare u Srbiji je razbijanje poslednjih, simuliranih, ostataka nacionalističke mitomanije, i na taj način otvaranje prostora za eskalaciju socijalnih sukoba.

Istovremeno, ovo je prilika da se najglasnijim zagovornicima liberalnog kapitalizma u Srbiji zadaju udarci od kojih će teško moći da se oporave u skorije vreme. Ovo je prilika da radništvo jasno i glasno svima stavi do znanja šta misli o institucijama koje su sprovele procese zbog kojih su stotine hiljada ljudi ostale bez posla i izvora prihoda.

Izuzetno je bitno u ovom trenutku ostvariti i ojačati već postojeće kontakte između slobodarskih radnika u Srbiji i na Kosovu, kao i na ostatku Balkana, i na taj način pružiti vrlo jasnu alternativu i američkom i ruskom imperijalizmu. Podsetićemo da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije uspeli da se istinski ujedine jedino tokom partizanskog antifašističkog pokreta, sastavljenog od pripadnika svih naroda, koji je uspeo da sruši nacionalističke vlastodršce koji su svi redom bili u službi stranih sila. Danas je potrebno stvaranje jasnog anti-imperijalističkog, anti-NATO i anti-Ruskog bloka na Balkanu, koji će ujediniti narode svih satelitskih državica, samleti sve namesnike i zastupnike, kako američkih, tako i evropskih i ruskih interesa. Ravnopravnost i slobodu svih može jedino ostvariti društvo koje će biti zasnovano na samoupravnom slobodarskom komunizmu. Balkanska radnička konfederacija slobodnih komuna.

Isključivo organizovanje u jake, revolucionarne, nehijerarhijske sindikate, spremne na žestoke obračune sa gazdama i političarima, može dovesti do stvaranja takvog bloka. Borbom na radnim mestima za bolje uslove života i rada, radikalizovanjem situacije i dizanjem tenzije, mi ćemo stvoriti osnove za pokret koji će ostvariti društvo dostojno Čoveka.

Za slobodarski komunizam! Za Anarhiju!