Direktna akcija: Kakva je bila rutina, kako je izgledao rad u supermarketu IDEA?
Milana Tadić: Pa bilo je grozno, zato što smo radili jako mnogo. Kad sam išla da potpišem ugovor o radu, rečeno mi je da ćemo raditi 10 sati dnevno, dok se ne završi punjenje, pošto objekat još nije bio otvoren. Znači navodno 20 dana. Prvih nedelju dana smo radili po 6 sati a kad je stigla roba za moje odeljenje ostajali smo prvo po 10 sati, a za par dana po 13-14, a jednom i 16 sati. Na dan kada je objekat otvoren ostala sam, čini mi se, 13 sati i onda smo radili jedno vreme prvu smenu. Narednih dana sam radila radila po 10 i više sati. Radila sam 24 dana i za to vreme nisam imala ni jedan slobodan dan.

DA: Šta se dalje dešavalo?
M: Mene je zvao zamenik poslovođe jedan dan, i opomenuo me da sam ja spora i da nema potrebe da nas dve stojimo na odeljenju. Dok jedna stoji na odeljenju druga može da ide po radnji da gleda gde šta ima da se radi, da pomogne. Rekao je: „Nemoj da čekaš da ti neko da posao nego sama idi traži posao. Uzmi uvek nešto da radiš“. Rekoh: „Nema problema, razumela sam“. Kad je legla plata ja sam potpuno ispizdela, uplatili su mi 14.000 dinara, umesto 16.000, znači ni celu platu! Nisu mi platili put, koji me košta 2.500 din, i nisu mi platili ni preko 40 sati prekovremenog rada!

DA: Ni prekovremeni?
M: Prekovremeno nikome nisu platili! I ja sam onda sela na odeljenju, pošto su svi otišli na pauzu, ili u magacin. Ja sam tu sedela, da odeljenje ne bi bilo prazno i kada stojiš na odeljenju stvarno nemaš šta posebno da radiš. U tom trenutku je prošao zamenik poslovođe i posle pet minuta me pozvao kod njega u kancelariju. Meni je tu pukao film. On mi je rekao da se ja ne pridržavam našeg dogovora, a ja sam mu rekla da ja ne znam šta on hoće od mene i da se ja maksimalno trudim. I stvarno sam se trudila, mislim, baš sam radila. Radila sam od kad sam počela, ali tih dana sam se stvarno trudila da non-stop nešto radim i kad je bilo posla i kad nije. I još mi je rekao da je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona, ja sam rekla da sam samo pogledala koliko je sati. E sad, tu je sedeo još neki tip, mislim da je on direktor maloprodaje, koji mi je rekao: „Zašto gledaš koliko je sati? Da nećeš možda kući?“. Rekoh: „Ne, neću da idem kući nego hoću da vidim kad ću na pauzu“. „A tebi je bitno kad ti je pauza? Baš lepo!“. Rekoh: „Naravno da mi je bitno kad mi je pauza, pošto ja ponekad moram i da jedem, da odem do WC-a, imam neke potrebe i bitno mi je kad je pauza.“ I onda sam počela da plačem od besa i rekla sam im da nema smisla, da nam nisu platili ni dinar prekovremeno. Zamenik poslovođe je samo ćutao, nije znao šta da mi kaže, a direktor maloprodaje mi je rekao: „Ti si 16 sati ostala na radnom mestu, koliki je tvoj radni učinak - to je drugo pitanje!“. Rekoh im „Ja neću više da radim ovde“. E sad, šta je još tu bilo, mi smo imali svlačionicu u kojoj je svaki dan nekom nešto nestajalo. Meni je ukraden mp3 plejer, jedan dan, drugi dan su mi ukrali cigarete i upaljač. Mnogima je nestajala kinta, jedna devojka je podigla platu i otišla da radi, a novčanik zaključala u kasetu. Njoj je neko ’ladno otključao kasetu, izvadio joj novčanik i uzeo sve pare iz novčanika. Ja sam ih pitala ko će da odgovara za to? Ko će meni da nadoknadi tu štetu i ne samo meni nego svima? A oni su rekli da to nije njihova odgovornost...

DA: Dobro, a kako je izgledalo kontaktiranje kolega za sastanak sa nama, u vezi radnih uslova?
M: To je bila katastrofa! Ja sam zvala jednu koleginicu koja je planirala da da otkaz i rekla da ćemo da pravimo protest, ona je bila oduševljena. Pitala sam je da li poznaje još nekoga ko bi učestvovao, ona je rekla da poznaje puno njih i da ćemo se čuti. Sutra sam joj poslala poruku da li se čula sa nekim, ona kaže – ne. Nije htela ni da mi da brojeve da ih ja zovem. Rekla je da mi ona ne preporučuje da bilo šta preduzimam, zato što ću da najebem. Ja sam rekla da se ona ne brine za mene, samo da mi da te brojeve i ona mi više nije odgovarala na poruke. Onda sam zvala drugu koleginicu s’ mog odeljenja i ona mi je rekla da ne želi u tome da učestvuje. Onda sam je ja molila da makar kaže ljudima na poslu da će biti nečega i da im da moj broj telefona da se jave, ona je rekla da ne želi nikom ništa da govori. Onda sam joj poslala poruku da, makar, dođe na sastanak. Međutim ona je rekla da ne želi da dođe na sastanak.

DA: Kakva je radna atmosfera? Kakav je odnos među zaposlenima? Kakav je odnos između zaposlenih i nadređenih?
M: Pa, na mom odeljenju je bilo ok, imala sam dobar odnos sa šeficom koja je bila malo starija od mene. Ona je bila korektna prema nama i momci i devojke koji su radili sa mnom na odeljenju su bili OK. Međutim od koleginice sa odeljenja tekstil sam čula da imaju jako loš odnos, da su ljudi jako zli i da ni sa kim ne može da uspostavi neki normalan odnos, i tako... A inače, atmosfera, mislim, je jako loša u smislu da su ljudi očajni tamo. Meni je to vreme prolazilo brzo, bila sam puna energije, bila sam srećna što sam dobila posao, što sam mogla nešto da radim. Međutim to na pauzi se videlo koliko je svima loše, svi su plakali, psovali, puno njih je dalo otkaze, jednostavno ljudi više nisu mogli da izdrže. Ja sam radila od 21-vog, a neki dosta njih je radilo i od 12-tog. I od 12. nisu imali ni jedan slobodan dan, a radili su po ceo dan. Tako da su ljudi bili iscrpeni i očajni. Rasplaču se... Kad sam ja se rasplakala došla je jedna žena i rekla: „Nemoj da plačeš, ja sam danas plakala“. I tako, ljudi su baš jako loše raspoloženi. Premoreni smo svi, ja sam zaspala jednom na poslu, jer smo završavali posao smo oko 11 uveče i ja se vratim kući, znači ja stignem kući u 12, a morala sam da ustanem u pola pet ujutru, da bih stigla, da bih u sedam bila na poslu.

Nakon intervencije ASI, drugarici Milani je IDEA isplatila zaostali novac.