![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
Nicos Poulantzas: Fašizam i vladajuće klase
Protivrečnosti između vladajućih klasa i frakcija
Proces fašizacije i nastupanje fašizma odgovaraju produbljenju i zaoštrenju unutrašnjih suprotnosti između vladajućih klasa i frakcija: reč je o važnom činiocu političke krize koju razmatramo.
Ovo možemo da shvatimo tek polazeći od ispravnog poimanja saveza klasa i klasnih frakcija na razini političke dominacije. U društvenoj formaciji, sazdanoj od brojnih društvenih klasa, a posebno u kapitalističkoj društvenoj formaciji u kojoj je buržoaska klasa konstitutivno podeljena na klasne frakcije, politički dominantna nije samo jedna klasa ili frakcija. Reč je o specifičnom savezu više klasa i klasnih frakcija, savezu kojeg sam na drugom mestu označio terminom blok na vlasti. Na taj način suprotnosti između vladajućih klasa i klasnih frakcija poprimaju često određujući značaj kada je reč o oblicima države i režima.
U vezi sa suprotnostima između vladajućih klasa i klasnih frakcija u konjunkturi fašizma valja još napomenuti da se one, kao što je često slučaj, ne ograničavaju samo na ekonomsku razinu. U slučaju procesa fašizacije, zaoštrenje „unutrašnjih“ suprotnosti u bloku na vlasti ispoljava se njihovim karakterističnim širenjem na politički i na ideološki plan: to se odražava u dubokoj krizi stranačkog predstavništva i u dubokoj ideološkoj krizi koje zahvataju pomenuti blok.
Ako je stoga proces fašizacije obeležen činjenicom da politička borba bloka na vlasti protiv narodnih masa ima vodeću ulogu u odnosu na ekonomsku borbu, to jest, ako je obeležen onim što možemo da označimo kao deklarisani proces politizacije klasne borbe od strane bloka na vlasti, onda je ono što ga ovde specifikuje upravo širenje učinaka ove politizacije na suprotnosti unutar samog ovog bloka. Ovo je izuzetno obeležje, jer sve slične politizacije ne proizvode nužno takve učinke: najžešći vid ovakve politizacije jeste zapravo neposredno „zbijanje“ bloka na vlasti nasuprot zajedničkom neprijatelju.
Kriza hegemonije
Čini se da u slučaju procesa fašizacije i fašizma nijedna klasa ili frakcija vladajuće klase nije kadra da, bilo putem svojih sopstvenih sredstava političke organizacije, bilo posredstvom „demokratske parlamentarne“ države, nametne svoje „rukovodstvo“ nad drugim klasama i frakcijama bloka na vlasti.
Blok na vlasti, kao što je slučaj u svakom savezu, nije, u stvari, sazdan od podjednako značajnih klasa ili frakcija koje između sebe dele komadiće vlasti. Takav blok može pravilno da funkcioniše samo ako jedna vladajuća klasa ili frakcija nametne posebnu dominaciju nad drugim pripadnicima saveza na vlasti, rečju, ako uspe da im nametne svoju hegemoniju i da ih objedini u svom okrilju.
Nesposobnost neke klase ili frakcije da nametne svoju hegemoniju, odnosno, nesposobnost saveza na vlasti da sam nadiđe sopstvene zaoštrene suprotnosti, obeležava konjunkturu fašizma. Ova nesposobnost da se ostvari hegemonija unutar bloka na vlasti, potiče takođe od krize hegemonije koja zahvata blok na vlasti i njegove pripadnike kada je reč o njihovoj političkoj dominaciji nad celinom društvene formacije.
Izmene hegemonije
Ako je takvo stanje unutar bloka na vlasti, onda fašizam odgovara sveobuhvatnoj reorganizaciji, i to ne bilo kakvoj, pomenutog bloka. Reč je o:
izmeni u odnosu snaga unutar tog saveza, preraspodeli težišta pojedinih snaga koje ga sačinjavaju;
ustanovljavanju, putem fašizma, hegemonije nove klasne frakcije unutar bloka na Vlasti: frakcije finansijskog, odnosno krupnog monopolističkog kapitala.
I dok na početku procesa fašizacije primećujemo hegemonsku nestabilnost, etapu tokom koje razne klase i frakcije naizmenično zauzimaju to mesto, i potom etapu hegemonske nesposobnosti u strogom značenju reči, kod fašizma na vlasti konstatujemo ustanovljavanje političke hegemonije od strane frakcije koja do tada tu ulogu nije imala.
Ovu funkciju fašizma u odnosu na pomeranje političke hegemonije (koju valja razlikovati od već odmakle prevlasti velikog kapitala u ekonomici) Kominterna je zanemarivala; Kominterna je prosto i jednostavno poistovećivala ekonomsku dominaciju i političku hegemoniju: „Fašistička diktatura se ni po čemu ne razlikuje ... od buržoaske demokratije u kojoj je takođe ostvarena diktatura finansijskog kapitala.“(1)
Raskid veze „predstavnici - predstavljeni" i političke partije
Konjunktura fašizma i počeci procesa fašizacije, kada je reč o bloku na Vlasti, odgovaraju onom što ćemo nazvati krizom stranačkog predstavništva: ovo je posve izuzetan činilac političke krize koju razmatramo. Drugim rečima, konstatujemo raskid, kako na razini predstavljanja , u državnom sistemu, tako i na razini organizacije , u odnosu između vladajućih klasa i klasnih frakcija i njihovih političkih partija. Važnost ovog činioca istakli su i Marx, u svojim analizama povodom situacije u Francuskoj pre dolaska Louisa Bonapartea, i Gramsci. „Kako se oblikuju ove situacije protivstavljanja „predstavnika – predstavljenih“ koje se sa područja partija ..., odražavaju na celokupan organizam države osnažujući odgovarajući položaj birokratske vlasti? ...“(2)
Jedna važna činjenica: tradicionalne političke partije buržoazije i njenih saveznika ni u jednom trenutku nisu u potpunosti prihvatile fašizam, već su ga čak ponekad, sa zakašnjenjem, pokušavale otvoreno sprečiti u njegovom nadolasku. U onim slučajevima, pak, kada su te partije pristale da obrazuju vlade sa učešćem fašističkih partija, one su to činile sa izraženom i sprovođenom namerom da im prepreče put, naime da ih se otarase nakon što su se njima poslužile u borbi protiv narodnih masa.
Klase i frakcije, međutim, nisu sledile političke partije koje je trebalo da ih predstavljaju. To uopšte ne znači, kako se često tvrdilo, da je celina buržoaske klase i njenih saveznika jednoglasno i tokom čitavog procesa fašizacije, otvoreno podržavala uspon fašizma ka vlasti. Reč je pre svega o dubokoj političkoj dezorijentaciji bloka na vlasti unutar kojeg je fašistička partija, otvoreno podržavana od strane frakcije krupnog monopolističkog kapitala, postepeno popunila prazninu stvorenu raskidom veze „predstavnici – predstavljeni“ sa klasičnim političkim partijama. Shodno tome, celokupna buržoazija i svi njeni saveznici pasivno su prisustvovali momentu kada je fašistička partija te druge partije odstranila.
Sve ovo takođe ne znači da se ništa nije zbivalo unutar tih istih političkih partija: one nisu uvek ostale verne, daleko od toga, svojoj ulozi u sklopu ,,demokratsko-parlamentarne“ države. Zapravo počeci procesa fašizacije odgovaraju radikalizaciji buržoaskih partija u pravcu oblika vanredne države (Etat d’exception). Ipak, ove partije tražile su rešenje u jačanju države u raznim oblicima, u sklopu kojeg bi one mogle da nastave, ili povrate, svoje rukovođenje političkom scenom (odnosno, u krajnjoj liniji, da ustanove vojnu diktaturu).
Vraćajući se na pitanje o raskidu veze „predstavnici – predstavljeni“ valja reći da je taj postepeni raskid pre svega uticao na odnos „predstavljanja“. Na počecima procesa fašizacije, dok oblik „demokratsko-parlamentarne“ države ostaje na izgled netaknut, odnosi između vladajućih klasa i frakcija, s jedne strane, i državnog aparata, s druge, ne uspostavljaju se više, uglavnom, kanalom ovih političkih partija, već poprimaju postepeno sve neposrednije obeležje. Ovo ima dva učinka:
Institucionalno udvostručavanje ovih partija nizom tajnih uporednih mreža koje funkcioniše kao
zbiljski transmisioni kaiševi vlasti i odlučivanja: tu je uključeno sve, od javljanja grupa za pritisak i privatnih milicija kao jezgara političke reorganizacije, do uspostavljanja pravih paradržavnih mreža.
Širenje uloge samog državnog aparata - vojske, policije, sudova, uprave, - čiji je rezultat da na
izvestan način isključi formalnu vladu, usmeri na karakterističan način ustanovljeni pravni poredak, pomeri stvarnu Vlast sa mesta gde se još uvek izražavaju političke partije, sada proste „koterije“, to jest iz parlamenta, ka državnom aparatu strictu sensu.
Ukratko, odvija se ono što možemo da označimo, služeći se analogijom sa situacijom „dvojne vlasti“ koja obeležava revolucionarnu situaciju, kao karakteristično iskrivljenje između „formalne vlasti“ i „stvarne vlasti“ , iskrivljenje koje karakteriše političku krizu.
Ovaj raskid između predstavnika - predstavljenih je, najzad, uticao i na odnos organizacije. Čini se da se izuzetno žestoke borbe između političkih partija, predstavnika klasa i frakcija na vlasti, po svom cilju, odvajaju od stvarnih političkih suprotnosti. Čini se da se ove partije zatvaraju unutar ciljeva koji se odnose isključivo na „ekonomske“ protivrečnosti, prenoseći ih neposredno u okvir kadrovskih „razmirica“, te da time gube iz vida konkretna sredstva postizanja opšteg klasnog političkog interesa. To je jedna situacija buržoaskih političkih rukovodilaca (dobro opisana kod Marxa i Lenjina) nesposobnih da politički organizuju savez klasa i frakcija čiji su predstavnici i njihovu hegemoniju, budući da su odsečeni od onih koje predstavljaju, i da su pajaci agonije parlamentarnog kretenizma, te da strah od radničke klase u njima samo podstiče delirijum: situacija koja pre dolaska fašizma često stvara sulude epizode.
Ideološka kriza
Konjunktura fašizma odgovara krizi vladajuće ideologije. Teško je istaći sav značaj ovog aspekta problema: doista, fašizam se ne može objasniti i razumeti ako nemamo ispravan stav u odnosu na presudnu ulogu ideologije u istorijski određenim okolnostima, i ako temeljno ne proučimo ideološku krizu kroz koju su prošle društvene formacije u kojima je fašizam pobedio.
Pod ideološkom krizom treba u osnovi da razumemo krizu vladajuće ideologije u društvenoj formaciji, ideologije vladajuće klase u toj formaciji. Ideologija vladajuće klase, pravi „cement“ društvene formacije, je pre svega poražena, kada je reč o narodnim masama, naime potlačenim klasama, koje bi ta ideologija, kao svoju glavnu funkciju, morala da drži u stanju političke podređenosti i pokoravanja.
To je tek jedan vid problema: sem o ovoj krizi vladajuće ideologije, možemo da govorimo, u određenim konjunkturama, o opštoj ideološkoj krizi koja se razlikuje od one gde je u pitanju samo vladajuća ideologija.
U sklopu neke društvene formacije, zapravo, ne postoji tek samo vladajuća ideologija, naime ideološki diskurs kojem vladajuća ideologija svojom prevlasti daje relativno sistematsko obeležje, već postoje i prvi ideološki podskupovi. Ove podskupove čini to što u njima prevlađuju ideologije koje pripadaju klasama različitim od vladajuće klase (3) : ideologija radničke klase, ideologija sitne buržoazije. Razume se, vladajuća ideologija, to jest ideologija vladajuće klase, doista prevladava u sklopu cele jedne društvene formacije zato što brojnim načinima uspeva da impregnira i ideologije ideoloških podskupova. Na primer, ideologija vladajuće klase dominira ideološkim podskupom „ideologija radničke klase“ tako što uspeva da prožme ideologiju tog podskupa. Na taj način tredjunionistička ideologija koja kao takva nije ideologija buržoaske klase, predstavlja ipak deo te ideologije u radničkoj klasi, naime predstavlja oblik kojim buržoaska ideologija dominira prožimajući ga podskupom „radnička ideologija“.
Time postaje jasno da svaka kriza vladajuće ideologije deluje na celinu ideološkog univerzuma društvene formacije, mada ne uvek na isti način. Može, na primer, da se desi da jaka kriza ideologije vladajuće društvene snage omogući napredovanje u obrazovanju ideologije antagonističke društvene snage. Može čak da se dogodi i relativna „zamena“ vladajuće ideologije ideologijom antagonističke društvene snage, pre nego što dođe do revolucije u strogom značenju reči: klasičan primer ovoga je situacija u Francuskoj pre revolucije 1789, kada je buržoaska ideologija krišom „zamenila“ feudalnu ideologiju.
Može, takođe, da dođe do situacije opšte ideološke krize. Drugim rečima, do situacije u kojoj uporedo i zbog različitih razloga dolazi ujedno do krize vladajuće ideologije i do krize ideologije glavne podređene društvene snage. To je upravo bio slučaj sa fašizmima u kojima možemo uporedo da konstatujemo duboku krizu vladajuće buržoaske ideologije i, u masama, duboku krizu, ne radničke ideologije podređene buržoaskoj ideologiji, to jest reformističko-revizionističke ideologije, što bi omogućilo napredovanje marksističko-lenjinističke ideologije, već krizu same marksističko-lenjinističke ideologije.
Valja, međutim, za sada da se zaustavimo na krizi vladajuće ideologije i na posebnom vidu te krize: naime ta kriza, u slučaju fašizma, ne utiče samo na delovanje vladajuće ideologije podređene klase, već i na odnos buržoazije (i njenih saveznika) prema sopstvenoj ideologiji. Ideološka kriza rasprostire se u stvari i unutar samog saveza na vlasti: vladajuće klase i frakcije čini se da ne mogu više da „žive“ svoj odnos prema vlastitim uslovima postojanja na isti način. Drugim rečima, vladajuća ideologija pogođena je i u svojoj funkciji prema samim vladajućim klasama.
Jedan od učinaka, ne najmanje važan, ove situacije bio je raskid veze predstavnici-predstavljeni između ovih masa i frakcija i njihovih političkih partija, i organizaciona propast tih partija; drugi učinak bio je (karakterističan i spektakularan zaokret „pasa čuvara“ bloka na vlasti, naime kaste njegovih izabranih „funkcionera ideologije“, ka fašističkoj ideologiji, kao i njihovi sistematski napadi protiv tradicionalne buržoaske ideologije. Ovo okretanje „funkcionera buržoaske ideologije“, zajedno sa ideološkom krizom unutar vladajućih klasa, predstavlja jedan od najvažnijih činilaca otvorenog i konačnog prelaza buržoazije fašizmu.
Možemo čak da kažemo da ova ideološka kriza, po oblicima koje poprima unutar same vladajuće klase, jeste osnova jednog dodatnog činioca političke krize: raskida između političkih predstavnika, političkih partija i kadrova, buržoazije i njenih ideoloških predstavnika, njenih „funkcionera ideologije-pasa čuvara“ . Ovi funkcioneri na izgled usvajaju i podržavaju fašizam na radikalniji, neposredniji i otvoreniji način od same buržoazije i često, svojim napadima na „partije“ i „političare“, ulaze u oštre sukobe sa njom. Stoga nije ni čudo što se veza buržoazije sa svojim „funkcionerima ideologije“ pokazala kao najjača.
Ofanziva krupnog kapitala i bloka na vlasti
Naposletku, postoji još jedan činilac koji se tiče konjunkture fašizma, čiji je značaj teško preceniti: nasuprot vladajućeg shvatanja Kominterne, proces fašizacije odgovara presudnom zaokretu u odnosu prisutnih snaga; sasvim određeno, odgovara etapi i ofanzivnoj strategiji buržoazije i defanzivnoj etapi radničke klase.
POVODOM OFANZIVE I DEFANZIVE
Pre toga valja ipak razjasniti pojmove ofanzivna i defanzivna etapa, kao i pojam ofanzivne i defanzivne strategije . I, pre svega, da li je uopšte legitimno pribegavati ovoj razlici između ofanzive i defanzive u analizi konkretne situacije odnosa snaga (4) ?
Napomenimo kao prvo da Lenjin kao i Mao zasnivaju svoje političke i vojne analize na nesvodivoj asimetriji ofanzive i defanzive: celokupan njihov strateški račun zasnovan je na ovoj razlici. Kao što podvlači Mao: „Građanski rat u Kini, poput ma kojeg drugog rata u drevnim vremenima ili pak u modernom razdoblju, u Kini ili u drugim zemljama, poznaje samo dva osnovna oblika borbe: ofanzivu i defanzivu.“ (5) Maovo shvatanje „produženog rata“ uopšte ne briše ovu razliku.
Ova razlika tiče se pre svega objektivnih etapa borbe; one zavise od celog niza činilaca objektivnih odnosa snaga. U tom smislu, za svakog suparnika klasnoj borbi, možemo da odredimo jednu ofanzivnu i jednu defanzivnu etapu: između ove dve etape umeće se etapa relativne stabilizacije prisutnih snaga koju Lenjin karakteriše kao relativnu ravnotežu snaga, a Mao kao etapu „učvršćenja“ odnosa snaga.
Ispravna i pravilna dijagnoza ovih etapa zasniva pravilnu strategiju radničke klase i narodnih masa i njihovog rukovodstva. Pravilna strategija ne pada sa neba, niti se dekretom uspostavlja.
Preko ovih etapa se, dakle, i to je drugi deo pitanja, artikuliše strategija u pravom smislu reči. Ta strategija ima svoja sopstvena pravila, a i sama je uostalom zasnovana na toj razlici ofanziva-defanziva. Prema Maou i ovde je reč o tri odvojena momenta: „strateškoj defanzivi“, „strateškom učvršćenju“, „strateškoj kontraofanzivi“, koji odgovaraju etapama odnosa snaga.(6) Strategija govori o tome kako treba da delaju radnička klasa i narodne mase po etapama da bi dosegle konačnu pobedu - reč je o „produženom ratu“. Međutim, iako je strategija zasnovana na dijagnostici etapa, ona takođe dela kao jedan od činilaca same etape - odnosa snaga: na primer, defanzivna etapa radničke klase, koja treba da stvori „stratešku defanzivu“, obeležena je, između ostalog, strategijom neprijatelja, odnosno njegovom strateškom ofanzivom.
Kada je dakle reč o procesu fašizacije nalazimo se pred dvostrukim problemom:
problemom stvarnog obeležja etape i Kominternine dijagnoze etape ;
problemom strategije koja je tada bila primenjena.
ETAPE PROCESA
Obeležje neke etape zavisi od odnosa snaga. Napomenimo ipak da sa te tačke gledišta fašizam uopšte ne izražava, kao što je to verovala Kominterna, jedinu „slabost“ buržoazije, a proces fašizacije, kontrarevolucionarnu, defanzivnu strategiju buržoazije, pa time ni ofanzivnu etapu za radničku klasu. Naprotiv, shema pre i tokom procesa fašizacije je u svojoj opštoj liniji sledeća:
1. Poraz radničke klase i narodnih masa u njihovoj ofanzivi nakon teškog i dugotrajnog sukoba;
2. Etapa relativne stabilizacije snaga, stabilizacije obeležene „špicevima“; ova stabilizacija nije smiraj, jer se uvek nalazi u sklopu jačanja klasnih borbi; špicevi koji, međutim, ne idu dotle da menjaju nejednak ali ukrućen odnos snaga: rečju, pozicioni rat. Ovde pod etapom „stabilizacije“ nikako ne treba podrazumeti „ravnotežu jednakosti“ snaga. Buržoazija uvek zadržava svoju prednost, ona uznemiruje i deli protivnika, ona se priprema na ofanzivu. Ako je buržoazija slaba, to je samo zato što još nije dovoljno jaka da bi prešla u ofanzivu, a ne zato što bi ona tokom ovog razdoblja bila oslabljena. Upravo tokom istog ovog razdoblja strategija radničke klase ne samo da nije oslabila buržoaziju, već je, naprotiv, ojačala njene snage.
Čini se da III kongres Kominterne (1921) nije ispravno dijagnosticirao ovu etapu relativne stabilizacije. Videćemo odmah, naime, da IV kongres (1922—1923) sa svojom parolom „radničke vlade“, „buržoaske“ vlade sa učešćem komunista, poistovećuje ovu etapu stabilizacije sa defanzivnom etapom za radnički pokret, a ofanzivnom etapom za buržoaziju: u stvari, ofanzivna etapa za buržoaziju i defanzivna za radničku klasu počinje sa začecima procesa fašizacije kao usled razdoblja stabilizacije.(7) Što se tiče V kongresa (1924), on takođe briše etapu stabilizacije, ali u obrnutom smeru, tako što dijagnosticira ofanzivnu etapu radničke klase.
Značajan je u tom smislu stav Trockog(8) : kritikujući ispravno stavove V kongresa Kominterne, koji su zabašurili etapu stabilizacije dijagnosticirajući ofanzivnu etapu proletarijata, on preuzima grešku IV kongresa poistovećujući etapu stabilizacije i defanzivnu etapu radničke klase. Što se tiče obeležavanja razdoblja koje sledi, označenog počecima procesa fašizacije i za koje je ova dijagnoza tačna, Trocki pravi iste greške kao i Kominterna: završetak razdoblja „stabilizacije-defanzive povlačenja radničke klase“ značilo bi potpun obrt stvari, te na taj način ofanzivu radničke klase. I prema Trockom, koji se tu slaže sa Kominternom, fašizam je „odgovor buržoazije u trenutku u kome neposredna opasnost ugrožava osnove njenog režima ...; fašizam je stanje građanskog rata protiv pobunjenog proletarijata“.
Ovo slaganje Trockog i Kominterne potiče od njihovog zajedničkog ekonomizma(9) . Ovo ekonomističko shvatanje se ovde ispoljava tako što u pogledu razdoblja koje prethodi procesu fašizacije, oba stanovišta brišu etapu stabilizacije, izvlačeći pri tom različite zaključke: „ekonomska dezintegracija = ofanziva proletarijata“ prema V kongresu Kominterne, „ekonomska stabilizacija = defanziva proletarijata“ prema Trockom, na tragu IV kongresa, gde već izbija ekonomizam. Čini se da ih je na istu grešku navelo sledeće shvatanje: “ekonomska kriza (1929) = ofanziva proletarijata“.(10)
3. Počeci procesa fašizacije odgovaraju prelazu buržoazije u ofanzivu: razdoblje obeleženo novom zaoštrenošću Klasne borbe - zaoštrenost uzrokovana tom ofanzivnom strategijom, koja Kominterni, posebno nakon njenog VI kongresa, stvara privid ponavljanja uslova iz revolucionarnog razdoblja.
Najzad, dolaskom fašizma prisustvujemo dugovečnoj potvrdi snage buržoazije, a ne priznanju njene slabosti.
Ono što se, prema tome, stvarno dogodilo u slučaju procesa fašizacije jeste podudaranje političke krize buržoazije sa ofanzivnom strategijom. To, razumljivo, znači da stvari nisu išle baš najbolje za vladajuće klase. Međutim, označiti ovu političku krizu kao „slabost“ buržoazije znači okarakterisati njen odnos snage prema radničkoj klasi, a upravo je to mesto na kome se otkriva da je Kominterna ovom označavanju pridala pogrešan smisao (slabost buržoazije = snaga + ofanziva proletarijata).
Valjalo je čekati VII kongres Kominterne pa da se Dimitrov usudi da prikrivenim rečima naznači da je proces fašizacije odgovarao defanzivnoj etapi radničke klase. To se vidi u Dimitrovljevoj kritici shvatanja „radničkih vlada“ iznesenog na IV kongresu Kominterne, utoliko što on tu parolu preuzima, preporučujući upravo učešće komunista u takvim vladama. Ono što, međutim, IV kongres nije učinio, kaže Dimitrov, jeste da naznači da su te vlade „jasno i čvrsto povezane sa postojanjem jedne političke krize“: one bi trebalo da budu samo „vlade za borbu protiv fašizma i reakcije“(11) . Ono što ovde između redova primećujemo, a što Dimitrov dobro pazi da ne izrekne eksplicitno, jeste upravo poimanje procesa fašizacije koji bi odgovarao defanzivnoj etapi radničkog pokreta.
Napomenimo usput da je Dimitrov u pravu kada kritikuje IV kongres, ali da greška kongresa nije tu gde je Dimitrov smešta. Parolu „radničke vlade“ IV kongres je prihvatio na osnovu svog shvatanja „stabilizacije“. Ono već označava svođenje klasne borbe na ono ekonomsko, a time implicira jednačinu „ekonomska stabilizacija = defanziva radničke klase“, kao što prema VI kongresu, obrnuto, „kraj stabilizacije = katastrofalna ekonomska kriza = Ofanziva radničke klase“. To objašnjava parolu IV kongresa „radničke vlade«“, dok na III kongresu Lenjin nipošto nije poistovetio stabilizaciju i defanzivu radničke klase. On se pozivao na klasnu borbu, koristeći uostalom samo izraz „relativna ravnoteža prisutnih snaga“, i izbacio je parolu „ka masama“, koja se uveliko razlikuje od parole „radničke vlade“.
Stoga, IV kongres nije pogrešio, kako kaže Dimitrov, zato što nije radničke vlade povezao sa defanzivnom etapom, on je pogrešio u svom razumevanju stvarnog obeležja etape, tumačeći tu etapu stabilizacije klasne borbe kao defanzivnu etapu (12) .
Fašističke partije, fašizam i vladajuće klase i frakcije. Dominacija, hegemonija i vladajuća klasa: relativna autonomija fašizma
Naposletku, poslednje pitanje se tiče odnosa vladajućih klasa i frakcija klasa sa fašizmom - prvo sa fašističkom partijom, potom sa fašističkom državom.
Tri osnovna shvatanja koja se odnose na ovo pitanje takođe mi se čine pogrešnim:
a) Postepeno preovlađujuće shvatanje u Kominterni: za razliku od demokratsko-parlamentarne države u sklopu koje bi i druge vladajuće klase i frakcije imale odlučujuću političku ulogu, fašistička država odgovarala je situaciji u kojoj je isključivo frakcija krupnog monopolističkog kapitala potpuno preuzela državu. Kapitalistička država, po tom shvatanju, ovde dolazi u fazu potpunog podređivanja strogim interesima jedne frakcije, a fašistička država je tu puki „agent“, u strogom smislu, te frakcije, „oruđe“ kojim ta frakcija svojevoljno manipuliše, nezavisno od drugih vladajućih klasa i frakcija. Jasno je da se nikakva relativna autonomija u ovom slučaju ne može priznati fašističkoj državi u odnosu na blok na vlasti i na njegovu hegemonsku frakciju.
Ovo je iluzija koja se dugo održala u III Internacionali, a potiče od „instrumentalističkog“ shvatanja države blisko povezanog sa ekonomizmom, shvatanja koje i dan-danas, znamo, neposredno upravlja analizama komunističkih partija o državi u fazi državno-monopolističkog kapitalizma. U tom smislu, analize koje se odnose na fašističku i na sadašnju državu su posve istovetne. Ovakvo shvatanje preovladava na odlučujući način u Kominterni sa Dimitrovom i VII Kongresom.
Za sada valja napomenuti da uz ovo shvatanje paradoksalno ide i shvatanje „unutrašnjih suprotnosti“ fašizma. Ako se posebno ističe činjenica da fašizam predstavlja suprotstavljene interese raznih klasa, onda te suprotnosti treba na čudovišan način da nestanu na institucionalnom nivou fašističke partije i države.
Ovakvo shvatanje odnosa između fašističke države i krupnog kapitala nakon dolaska fašizma, određuje osnovni pogrešan stav, onaj koji treba imati u vidu povodom odnosa krupnog kapitala i fašističke partije tokom celokupnog procesa fašizacije. Fašistička partija se smatra u osnovi kao „plaćeni agent“ u službi krupnog kapitala. Fašistička partija, „borbeno vojno oruđe krupnog kapitala“, često je poistovećena sa „gomilom belogardejaca“, sa pukom „oružanom milicijom“ u službi krupnog kapitala, oruđem koje taj kapital može po želji da koristi. (13)
Tako, s jedne strane, osnovno pitanje koje najčešće privlači pažnju jeste pitanje onih što daju novac fašističkim organizacijama, dok je organizacioni odnos fašističke partije i buržoazije neuporedivo složenije pitanje. S druge strane, vojni aspekt ne samo da se smatra najvažnijim aspektom tokom celokupnog procesa fašizacije, već se pojavljuje odvojen od političkog aspekta. A zapravo je vojni aspekt neprestano određivan političkim aspektom procesa i politički aspekt ima, a to je specifična crta procesa fašizacije, preovlađujuću ulogu, osim tokom poslednje etape. U tom smislu, upozorenje Clare Zetkin na Izvršnom komitetu Kominterne 23. juna 1923. i dalje važi: „Greška Italijanske komunističke partije sastojala se u osnovi u činjenici da je fašizam smatrala samo vojno-terorističkim pokretom, a ne masovnim pokretom sa dubokim društvenim temeljima. Eksplicitno se mora istaći činjenica da je fašizam pre vojne pobede već izvojevao ideološku i političku pobedu nad radničkom klasom ...“ (14) .
b) Niz shvatanja koja na fašizam prenose shemu bonapartizma, naime shemu odnosa „ravnoteže jednakosti“ između dve glavne snage: ono je naročito tematizovano kod Thailheimera, ali se takođe žilavo održava kod brojnih marksističkih teoretičara fašizma. Ovo će odvesti dotle da se fašističkoj državi pridaje način i širina relativne autonomije koju zapravo nema i, u krajnjoj liniji, onemogućiće tačno ustanovljavanje odnosa između fašizma i krupnog kapitala. Ići će se, na primer, dotle da se govori o distorziji između ekonomske dominacije, koju drži krupni kapital, i političke dominacije koju monopoliše potpuno „nezavisna“ fašistička država, na taj način krivo tumačeći čuvene Marxove reči iz Osamnaestog primera o „suprotnosti države i društva“ i o „nezavisnosti države u odnosu na građansko društvo“ (15) . Ova relativna autonomija bi, u krajnjoj liniji, trebalo da znači raskid veze između države i hegemonske frakcije: otuda potpuno krivi opisi fašizma koji, dugoročno i eksplicitno, deluju kroz ratnu ekonomiju, protiv interesa krupnog kapitala i u otvorenoj suprotnosti prema njemu (16) .
c) Shvatanje, dosta rasprostranjeno u krugovima socijaldemokratije protiv kojeg je Internacionala pravilno ustala, fašizma kao „političke diktature sitne buržoazije“. U stvari, između fašizma i sitne buržoazije postoji veoma bliska i složena veza koju je Internacionala potcenila. Međutim, ovo shvatanje, time što hoće da ustanovi relativnu autonomiju fašističke države, smatra da to mora učiniti, poput prethodnog shvatanja, polazeći od distorzije između ekonomske dominacije i političke dominacije: s tom razlikom što ovde više nije reč o državi, na izvestan način nezavisnoj od dve snage koje se nalaze u ravnoteži, već o državi koja izražava političku dominaciju sitne buržoazije – „treće snage“ - naspram ekonomske dominacije krupnog kapitala (17) .
Sada ćemo izneti stanovište koje je čini se u tom pogledu pravilno. Tokom celog procesa fašizacije i nakon osvajanja vlasti, fašizam -fašistička partija, fašistička država - ima karakterističnu relativnu autonomiju u odnosu na blok na vlasti kao i u odnosu na frakciju krupnog monopolističkog kapitala čiju hegemoniju ustanovljava. Ova relativna autonomija počiva na dva niza činioca:
a) na unutrašnjim suprotnostima klasa i frakcija saveza na vlasti, odnosno na njegovoj unutrašnjoj političkoj krizi: relativna autonomija je tu neophodna da bi se taj blok reorganizovao i da bi se u njemu ustanovila hegemonija frakcije krupnog monopolističkog kapitala;
b) na suprotnostima između vladajućih klasa i frakcija i potčinjenih klasa, odnosno na političkoj krizi celokupne društvene formacije, i na složenom odnosu fašizma prema potčinjenim klasama. Taj odnos će od fašizma da napravi neophodnog posrednika u ponovnom stabilizovanju političke dominacije i hegemonije.
Ipak, ova relativna autonomija nije istog tipa, niti ima istu širinu kao i relativna autonomija države u sklopu ravnoteže dve osnovne društvene snage; i to ne zbog toga što u ovom poslednjem slučaju država postaje neutralni posrednik u klasnoj borbi, ona je uvek organizator političke dominacije, već stoga što u tom slučaju, država ima takve manevarske mogućnosti, nametnute konjunkturom, koje fašistička država, smeštena u okvir drugačije političke krize, nikada zapravo nije imala. Ukratko, čak i ako je tačno da fašistička država ima karakterističnu relativnu autonomiju koja je, uprkos prividu, razlikuje od „normalnih“ oblika kapitalističke države, ne možemo je smatrati posebnim slučajem relativne autonomije svojstvene bonapartističkim oblicima države.(18)
Ograničimo se za sada na razmatranje prvog niza činilaca ove relativne autonomije, ukazivanjem na njegove etape koje se poklapaju sa etapama procesa fašizacije:
a) Od početaka procesa do tačke nepovrata. Fašistička partija, prethodno nepostojeća, izuzev u embrionalnom obliku oružanih grupa, podržavana od strane vladajućih frakcija tokom ofanzivne etape proletarijata, ali od njih napuštena tokom faze stabilizacije, postepeno poprima obeležje masovne partije. Otvoreno je podržavaju određeni krugovi krupnog kapitala, ali ni izbliza ne sačinjava „predstavničku” partiju te frakcije i, tim pre, celokupni savez na vlasti.
Kada dolazi do tačke nepovrata fašistička partija dobija podršku frakcije krupnog kapitala dajući joj određena jemstva. Nastoji da učvrsti svoje odnose sa određenim klasama i frakcijama na vlasti i da neutralizuje kolebljivost drugih. Ukratko, ustanovljava se militantna organizaciona veza partije sa savezom na vlasti koji je prešao u ofanzivu lišen sopstvenih predstavničkih političkih organizacija (tu se fašizam razlikuje od bonapartizma koji se uglavnom ne konstituiše kao partija, u pravom smislu). Ipak, politička veza partije sa narodnim masama ostaje i dalje jaka.
b) Razdoblje od tačke nepovrata do ustanovljavanja fašizma na vlasti. Dovršenje prethodnog razdoblja uspešnim neutralizovanjem suprotnosti između velikog monopolističkog kapitala i drugih vladajućih klasa i frakcija, putem kompromisa fašizma sa tim klasama i frakcijama. Istovremeno, međutim, na određen način dolazi do zaokreta prema narodnim masama zabrinutim zbog sve otvorenijih odnosa između fašističke partije i bloka na vlasti. Razdoblje je obeleženo ustanovljavanjem stvarnog ranije skiciranog saveza, posredstvom fašističke partije, između monopolističke frakcije i sitne buržoazije: ali to je ipak savez, obeležen dvosmislenošću, savez koji u sebi sadrži eksplozivne klice.
c) Prvo razdoblje fašizma na vlasti. Momenat istine, ali još uvek relativne istine. Politika fašizma za ustanovljavanje hegemonije krupnog monopolističkog kapitala se učvršćuje, ali na prigušen način, naspram drugih klasa i frakcija na vlasti. Fašizam je uporedo, protiv volje bloka na vlasti, primoran na određene ustupke narodnim masama, što ne sprečava, čak nasuprot, eliminisanje avangarde i organizacija narodnih masa.
Nadalje, stvari se menjaju na političkoj sceni. Posredstvom fašističke partije još uvek snažno obeležene svojim klasnim poreklom, i putem reorganizacije državnog sistema i njegovih aparata, sitna buržoazija postaje tokom ovog razdoblja vladajuća klasa, a da pri tom nikada ne postaje politički dominantna klasa, te prvo nastaje klasa-držalac države.(19)
Reč je o eksplozivnoj situaciji koja se završava masovnom čistkom „levog krila“ same fašističke partije i okončanjem ere kompromisa (politika kompromisa koja, naprotiv, obeležava celokupnost bonapartizma).
d) Razdoblje stabilizacije fašizma. Frakcija krupnog monopolističkog kapitala ustanovljava svoju hegemoniju i takođe doseže status vladajuće klase (poistovećivanje hegemonske frakcije i vladajuće frakcije, što takođe razlikuje fašizam od bonapartizma) istiskujući iz tog statusa sitnu buržoaziju. Sitna buržoazija, međutim, i dalje ostaje klasa-držalac države: ovaj proces se čak pojačava jednom opsežnom reorganizacijom političkih kadrova u širokom smislu reči.
Era kompromisa, kao karakteristično razdoblje, već je prošla. Međutim, „stabilizovan“ fašizam nalazi se u situaciji u kojoj je primoran da bloku na vlasti nametne određene ustupke - koje je Kominterna potcenila - prema narodnim masama, kako njegovi odnosi sa tim masama ne bi bili potpuno raskinuti. Uporedo, ustanovljavanje hegemonije krupnog kapitala oživljava suprotnosti unutar saveza na vlasti. Fašizam je primoran da okoliši u odnosu na taj savez, jer se ponekad udaljava od hegemonske frakcije. I čak ako, u krajnjoj liniji i obilato, vodi politiku u skladu sa dugoročnim interesima hegemonske frakcije, fašizam nije agent u njenim rukama.
Najzad, tu je situacija na političkoj sceni - sitna buržoazija kao klasa-držalac, i ideološkoj sceni - fašistička ideologija, uz činioce koji prethode učincima te situacije, te politika koju vodi fašizam na kraju oneraspoložuje krupni kapital.
(Nicos Poulantzas, Fascisme et dictature, Seuil/Maspero, Paris, 1974, str. 77—99)
Preveo Ivan Vejvoda
fusnote
1. Rezolucija CK RP Nemačke od maja 1931.
2. Oeuvres, Ed. sociales, Paris, str. 246.
3. Upućujem, ovim povodom, na Pouvoir politique et classes sociales, Masparo, Paris, 1968, str. 223 i dalje. — Upor. naš prevod: Nicos Poulantzas, Politička vlast i društvene klase, I. C. Komunist. Beograd. 1978
4. Što uopšte nije očigledno ako se pozovemo na ono što je 1922. u jeku “ultralevog” razdoblja govorila italijanska KP protiv crvenih Arditi del Popolo: „... oni na taj način pokazuju štetan i defetistički karakter svakog razlikovanja između defanzive i ofanzive.“. Ovakvo stanovište napao je Lenjin, koji ga je sa svojom uobičajenom ironijom označio kao „filozofiju ofanzive“.
5. „Ecrits militaires de Mao Tse-toung“, Peking, 1964, str. 109 i dalje.
6. „De la guerre prolongee“, isto, str. 240 i dalje. 58
7. Ove Kominternine karakterizacije etape toga vremena odnose se, po svojim praktičnim učincima u slučaju fašizma, samo na Nemačku, jer fašizam u Italiji dolazi na vlast neposredno pre IV kongresa. Analize etape koje pravi IV kongres „praktično“ se tiču Nemačke, Francuske i Engleske, gde je u stvari još uvek na delu etapa stabilizacije. Ova analiza IV kongresa bila bi ispravna samo za Italiju,... i to pod uslovom da je učinjena nekoliko meseci ranije! Uostalom, nejednaki razvoj nije više za Kominternu imao mnogo smisla.
8. L’Internationale communiste apres Lenine, str. 178—220.
9. Reč je ovde o sugestiji a ne o dokazu: problem je suviše važan da bi ovde bio predmet produbljene analize. Reći da je Trocki delio Kominternin „ekonomizam“, ne znači da između njih nema razlika. Naime, dok je stav Kominterne obeležen i ekonomizmom i postepenim napuštanjem proleterskog internacionalizma, Trocki je ostao čvrsto na terenu proleterskog internacionalizma. Nasuprot tome, nije slučajno što se Trockijev internacionalizam izrazio u obliku „permanentne revolucije“ (što je posve različito od „kontinuirane revolucije“).
10. Dodatna napomena o Trockom: sve se zbiva kao da sam pojam permanentne revolucije — spojen s ekonomističkim katastrofizmom (videti tezu o zastoju razvoja proizvodnih snaga pod imperijalizmom koju je uvek branio) onemogućava da se prepoznaju etape, u punom smislu, klasne borbe. Čini se da permanentna revolucija za Trockog znači uvek prisutnu imanenciju revolucije, što daje prilično paradoksalne rezultate: ako obeležava neku etapu kao defanzivu, to ga ne sprečava da istovremeno stalno iščekuje gotovo metafizičko ponovno javljanje ofanzivne revolucionarne situacije u bilo kom trenutku tokom te etape. Trockijeva karakterizacija „epohe revolucije“ kao epohe „permanentne revolucije“ čini se da za njega ukida vreme, u tom smislu što ne može da zasnuje jednu periodizaciju. Evo samo jednog primera: nakon 1930. Trocki često govori, povodom Nemačke, o defanzivnoj etapi i povlačenju, što ga nimalo ne ometa da u svom predviđanju fašizma upravo fašizam vidi kao odgovor na ofanzivu radničke klase — na revolucionarnu situaciju.
11. Oeuvres choisies, str. 99—103.
12. Ovo poistovećivanje — „ekonomska stabilizacija = defanziva radničke klase“ — ne pojavljuje se u samim rezolucijama IV kongresa, ali je zato posve jasno prisutno u Radekovom izveštaju o Ofanzivi kapitala na ovom kongresu: „Karakterizacija naše epohe sastoji se u činjenici ... da su široke narodne mase ... gurnute u defanzivu.“ — (Protokoli des vierten Kongresses der kom. Internationale, str. 296 i dalje). Lenjin, ophrvan bolešću, pojavljuje se na ovom kongresu pretposlednji put u javnosti i daje samo kratak izveštaj o NEP-u u SSSR-u.
13. Videti definiciju koju daje V kongres: „Fašizam je jedan od klasičnih oblika kontrarevolucije u epohi dekadencije kapitalističkog društva, u epohi proleterske revolucije. ... Fašizam je borbeno vojno oruđe velikog kapitala...“ (u: Imprekorr, nemačko izdanje, br. 119, sept. 1924).
14. Videti takođe Radeka: „Fašizam ne predstavlja prosto kliku oficira, već širok, mada protivrečan, masovni pokret“ (Rote Fahne, 16. avgust 1923). Valja takođe spomenuti Gramscijeve i Togliattijeve analize iz toga vremena, koje se ne slažu sa zvaničnim analizama italijanske KP i Bordige (videti, str. 271 ove knjige).
15. Videti s tim u vezi Togliattijeve ispravne kritike Thalheimerovog shvatanja, u nizu predavanja održanih 1935, Lezioni sul fascismo, izd. 1970, str. 6 i dalje, kao i kritike u članku Griepenburga i Tjadena, „Faschismus und Bonapartismus. Zur Kritik der Faschismustheorie A. Thalheimer“, Das Argument, dec. 1966.
16. To je, na primer, zaključak Tima Masona, koji polazi od Thalheimera u svom članku „Der Primat der Politik — Politik und Wirtschaft im National-socializmus“ (Das Argument, dec. 1966, str. 473 i dalje). Ovo shvatanje se svojim pogrešnim tumačenjem Marxovih analiza, približava veoma učestalom „elitističkom“ shvatanju navodne radikalne distinkcije u fašističkom režimu između „tri domena“ vlasti: ekonomije — u kojoj vladaju „industrijski magnati“, politike i države — u kojima vladaju fašistička partija i birokratija, vojske — u kojoj vladaju više sfere Wehrmachta (videti, uzimamo samo jedan primer, A. Schweitzer, Big Business in the Third Reich, 1964, str. 227 i dalje). Najzad, ovo shvatanje „autonomije političkog“ pod nacionalsocijalizmom deli takođe i Franz Neumann, Demokratischer und Autoritarer Staat, 1967, str. 93 i dalje. — /Upor. naš prevod: F. Neumann, Demokratska i autoritarna država, Naprijed, Zagreb, 1974./
17. Što se tiče ovog socijaldemokratskog stanovišta o sitnoj buržoaziji kao „trećoj snazi“, videti između ostalog: G. D. H. Cole, History of Socialist Thought, tom V, Socialism and Fascism, str. 5 i dalje.
18. Upozoravam na grešku R. Milibanda u tom smislu, dajući mu pri tom posebno mesto, jer se čini da je svestan pomenutih opasnosti sadržanih u ovom shvatanju: „U toj perspektivi valja shvatiti pojam nezavisnosti države u odnosu, na sve snage građanskog društva, na koji se Marx i Engels povremeno pozivaju kao na mogućnost u „izvanrednim okolnostima“ — Osamnaesti brimer, itd., — čiji je najpotpuniji primer fašizam u kontekstu razvijenog kapitalizma. U tom kontekstu, međutim, pojam je dvosmislen, jer sugeriše izvesnu neutralnost države, koju iskustvo poriče...“ — (The State in Capitalist Society, 1969, str. 93 i dalje).
19. O ovim razlikama videti Pouvoir politique et classes sociales, str. 261. i dalje, 266. i dalje.
