Rehabilitovanje kvislinga u Zapadnoj Evropi postalo je anahrono davno pre nego što je EU u vlastito službeno sećanje ugradila antifašističke praznike. Kvislinzi su postali balast prošlosti pre nego je francuskoj industriji čelika postao neophodan nemački ugalj iz Rura. Francuskoj nije bila potrebna kultura sećanja koja bi rasteretila F. Petena i P. Lavala, niti je Holandiji bila potrebna rehabilitacija A. Muserta. Tome nasuprot, u današnjim postsocijalističkim režimima kvislinzi su upotrebljivi. Njihova rehabilitacija svuda je deo korisne nove prošlosti. Nastala je u spoju postsocijalističkog antikomunizma i anti-antifašizma. Da li se samo zbog belina dekretirane komunističke slike prošlosti kvislinzi danas preocenjuju kao patrioti i žrtve komunističkog terora?

Svakako, ne.

Pre svega treba reći da svaki nacionalizam ptolomejski centrira žrtve oko vlastitog naroda. To nije mnogo zagonetno. Ali kada se u žrtve uključe fašisti i kvislinzi, stvari postaju složenije. Nove žrtve obnovljenog kapitalizma su J. Antonesku, M. Budak, M. Nedić, V. Velmar-Janković, F. Salaši, J. Tiso, itd. Kada slovački revizionisti pišu da je Tiso spasavao Jevreje, a Pavelićeve ćerke svedoče da njihov otac nije mrzeo Jevreje i kada se dešava slična dekontaminacija Hortija u Mađarskoj, nije teško raspoznati novi postsocijalistički anti-antifašizam. Pitanje svih pitanja jeste ko koristi, a ko osmišljava novi poredak sećanja sa kvislinzima kao žrtvama komunističkog terora?

Koriste ga novi kapitalisti, a osmišljavaju ga intelektualci – bivši komunisti. Nisu u Srbiji kreatori novog poretka sećanja i zaborava realni stradalnici socijalizma, nego Titovi bivši lakeji. Ne konstruišu stari, nego novi srpski antikomunisti teoriju zavere i martirologiju u kojoj se kao novi sveci javljaju kvislinzi. Kako izgleda, manje je na delu generacijska osveta Titovih pionira, a više prenaglašena osveta njegovih lakeja. Bivši marksisti, koji su svojedobno živeli od antifašizma, postali su antikomunisti i anti-antifašisti. Novu lojalnost ne dokazuju običnim ritualnim, nego prenaglašenim pokajanjem. Nema strasnog antikomuniste bez bivšeg komuniste. Malo je umesto Tita istaći Dražu, treba osveštati Nedića. Oni koji su stekli doktorate na NOB-u, danas dividende vuku iz žaljenja kvislinga. Prosečni srpski intelektualac je bio titoista za vreme Tita, marksista u jednopartijskom, a antikomunista u višepartijskom sistemu, nacionalista u atmosferi normalizovanog nacionalizma, opozicionar onda kada je to bilo dozvoljeno. Legionari trenutka ne vide vlastitu konverziju kao pritvornost niti kao nedoslednost.

Možda i s razlogom, jer masovna konverzija nije nemoralna lična prevjera nego bezlična struktura, unutrašnji cinizam tranzicije. Smena antifašizma anti-antifašizmom jeste važan idejni segment divlje privatizacije koju prati službena reklerikalizacija. Nedić i F. Makenzi mogu biti korisne ikone privatizacije, Koča Popović i Maršal Tolbuhin ne. Kao što popova nema na radničkim štrajkovima, ali su uvek prisutni na proslavama novih tajkuna, tako je i hilandarski mentalitet nespojiv sa antifašizmom. Prošlost komunističke iluzije smenila je budućnost kvislinške nade. A Ljotića i Nedića treba rasteretiti od kvislinštva i zbog kastriranja levice koju treba lišiti moralnopolitičkog kapitala – antifašizma. Anti-antifašizam u Srbiji nije nedužno lutanje domaće inteligencije, nego važna struktura obnovljenog srpskog kapitalizma. Nedužni kvislinzi prikazuju se kao važan greh levice. S druge strane, ako su komunistički antifašisti istinske žrtve, onda je brutalna privatizacija sumnjiva? Dakle, anti-antifašizam treba čitati kao preventivu. Nije prošlost obično oružje.

Todor Kuljić
Izvor