Svaki pojedinac i grupa koja se upusti u vode radikalne levice eventualno se susreće sa pojmom radničkih saveta. U krajnjoj liniji trebamo sebi postaviti pitanje: šta su radnički saveti? Za ljude sa „ovih prostora“ koncept može biti donekle konfuzan zbog spoznaje specifičnog iskustva koje je nosilo identičan naziv. Jedan pogrešan način razumevanja proističe i iz posmatranja radničkih saveta kao formalnih „organa“.Radnički savet „je odnos (a ne “organ” ili “telo”) u kojem ljudi neposredno razmatraju svoj položaj i artikulišu svoje težnje, bez prisustva stručnjaka za dijalog, izražavanje, predvođenje, delovanje” (Blok 45). Suština tog odnosa stvara se kada ljudi određenog socijalnog profila (radnici, studenti, poljoprivrednici) u borbi za preoblikovanje sopstvenog vremena i prostora uspostave direktnu komunikaciju među sobom i počnu sami (ali zajedno) donositi odluke koje se njih tiču. Tako se saveti stvaraju “odozdo” kada se različite grupe koje se prepoznaju u toj istoj borbi povežu kroz jedno koordinaciono “telo” u kome donose zajedničke odluke. Tako se borba, koja se obično javlja iz štrajka na radnom mestu, ako on može zaobići “predstavničke strukture” (sindikate), proširuje na ostatak zajednice zajedničkim delovanjem ljudi povezanih istim problemima (siromaštvom, eksploatacijom, otuđenjem). Kako se predstavnici za te “savjete” biraju među samim biračima, ti isti predstavnici (delegati) obavezni su prenositi odluke njihovih birača (imperativni mandat), i mogu se od strane njihovih birača opozvati (smeniti) u svako doba. Ovakva vrsta upravljanja zajednicom naziva se “direktna demokratija”.

Prvi saveti pojavili su se u Rusiji 1905. iz štrajk pokreta kada su štrajk komiteti (pojedine grupe štrajkača) jednog mesta slali delegate u “sovjet” – koordinacioni kolektiv – koji je bio sačinjen od istih. Oni su se javljali, u raznim oblicima, ponovo u Rusiji 1917, zatim Nemačkoj, Italiji, i Španiji (dvadesetih i tridesetih) i u Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj (pedesetih). Sama pojava saveta značila je ogromno praktično otkriće u revolucionarnom radničkom pokretu. Radnici su pronašli dugo traženi autonomni oblik kroz kojeg mogu ostvariti svoju emancipaciju. U mnogim slučajevima, oni su postali glavna vlast nad prostorom u kome su birani, i svoj autoritet su zasnivali na načinu sopstvenog nastanka. Zbog poraza koji su nastupili, iskustvo radničkih saveta izazvalo je oštre podele u komunističkom pokretu, podele čije se konture teško mogu razaznati, jer su saveti ulazili, kako u iskreno praktično delovanje, tako i u licemernu demagogiju, uz različita iskustva u pojedinim zemljama. Lenjinove proklamacije “sve vlasti sovjetima” na kraju su značile vlast boljševičkoj partiji. Samo iskustvo sovjeta u Rusiji je mnogoznačno: sa jedne strane postojali su oni u koje su mogli ući samo radnici i vojnici (kao u Kronštatu) dok su se u većinu sovjeta mogli birati vanjski “predstavnici”, najčešće partijski ljudi (kao u Petrogradu i Moskvi). Zato britanska grupa Solidarity radije ističe fabričke komitete, koji su pre sovjeta bili otelovljenje direktne demokratije – kako su predstavljali želje radnika par excellence. U to vreme anarho-sindikalisti bili su jedini do pojave opozicije Mijasnikova koji su tražili “totalnu radničku kontrolu” (Golos Truda), za razliku od lenjinističke verzije: organičene “kontrole” – nadzora. U Nemačkoj su saveti trpili krvave transformacije, ali se njihova snaga dovoljno ocrtala pred sam poraz, kao i u Italiji (Gramši, iako u zatvoru, nije mogao a da ih ne unese u svoj program; Luksemburgova je učinila isto), pa se rodila struja koja je proklamovala – nasuprot boljševika i Kominterne – neograničenu vlast savetima, kao vlast radnicima, a ne partijama (“levi komunisti”: Pannekoek, Rühle, Gorter, Mattick, Korsch, Pankhurst, itd.).

Kada je pokret poražen, ostalo je iskustvo. To iskustvo, tako snažno i nedvosmisleno, predstavlja jedini fiksni element revolucionarnog pokreta (iako u suštini fluidan), jedini bastion radikalne levice (iako zaista neuhvatljiv), koja negiranjem tog elementa negira sama sebe, priznajući sve drugo.

Šta vlast saveta kao proces znači? “U tom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu: njegova svest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao, jer ta svest više ne može da se razdvoji od njegovog doslednog delovanja na istoriju” (Debord). Šta je njen cilj? “Zadatak radničkih saveta zato nije samoupravljanje postojećim svetom već njegova neprestana kvalitativna promjena; drugim rečima, konkretno prevazilaženje robe, te ogromne stranputice u istoriji čovekove samoproizvodnje” (Khayati). Roba, kao otuđenje čovekovih aktivnosti, prestaje sa postojanjem kada radnički saveti – kao novi odnos – preoblikuju domen “proizvodnje stvarnog života”, te osnove svih društvenih kretanja. Tako i sami radnici, preuzimajući kontrolu nad sopstvenom aktivnošću, prestaju biti roba.

Šta to znači za istoriju „radničkih saveta“ u Jugoslaviji? U kontekstu svega rečenog oni su contradictio in adjecto. Nametnuti „odozgo“, dekretom, zakonski ograničeni na mesto rada, formirani radi pomoći oko upravljanja sistemom robne proizvodnje uz ograničeno učešće radnika koji se i dalje uzimaju u najam, oni su tvorevina birokratije. „Samoupravljanje robnom proizvodnjom samo će pretvoriti svakog pojedinca u programera sopstvenog preživljavanja – umesto kapitalističkog kruga, dobićemo samoupravljački pravougaonik” (Khayati). Da bi kao radikalni levičari ostvarili svoj zadatak u pomoći samoemancipacije svih potčinjenih klasa, iskustvo saveta moramo shvatiti ozbiljno – ali samo u njihovom pozitivnom kontekstu, jer samo tako možemo bogato iskustvo preokrenuti iz sećanja na poraze i greške u teorijsku poeziju potpune subverzije postojećeg, u stvaranje društva koje će biti samoostvarena “pozitivna čovekova samosvest” (Marx).

Direktna akcija, broj 2, zima 2007/2008.
Revolucionarni sindikalisti i fabrički komiteti u ruskoj revoluciji