Protiv eksploatacije i parlamentarizma

Autor: Igor Živanović

Beograd - Savremena liberalna demokratija i razvoj kapitalizma doveli su umnogome do toga da se granice između levih i desnih političkih opcija zamagle ili u potpunosti izbrišu. Čik probajte u Srbiji da razlučite ideološko levo i desno, posebno u danima političkog pomirenja i saradnje „žutih“ demokrata i „crvenih“ socijalista, populizma navodnih liberala iz G17 plus, Koštuničinih konzervativaca punih usta radničkih prava, radikala sa socijalnim programom dostojnim Čaveza. Aktuelna ekonomska kriza je praktično od svih nosilaca političke moći u Srbiji napravila instant levičare, zabrinute za sudbinu miliona siromašnih ili onih u strahu od materijalnog kolapsa.

U postpetooktobarskoj Srbiji, od osnivanja vlade Zorana Đinđića do danas, na društvenoj margini i s velikim ambicijama, deluju organizacije za koje se bez dvojbe može reći da su autentična levica - verni sledbenici Bakunjina, Marksa i Engelsa, Lenjina i Staljina, Mao Cedunga i Kim Džong Ila, Froma i Markuzea. Ovi levi radikali, i pored izvesnih razlika u ideološkim nijansama, imaju jedinstven cilj - antiimperijalizam, rušenje kapitalističkog sistema i ukidanje parlamentarne demokratije u cilju stvaranja onoga što smatraju humanijim društvom.

Svakako, anarhisti, komunisti, trockisti i staljinisti u Srbiji daleko su od toga da predstavljaju ikakvu opasnost po stabilnost društvenog poretka. Niko od njih ne preduzima akcije po ugledu na Crvene brigade, Bader-Majnhof grupu ili savremene istomišljenike u Grčkoj ili Francuskoj. Njihov aktivizam se svodi uglavnom na povremene proteste i agitaciju među radničkom i studentskom omladinom, iako smatraju da je nasilje, u pojedinim slučajevima, legitiman način političkog delovanja.

RADNIČKA KLASA NE GLASA

- Anarhosindikalistička inicijativa tokom dužeg perioda vodi borbu za upis u Registar udruženja građana. Naši zahtevi su odbijeni nekoliko puta, a dok se to pitanje ne reši, funkcionišemo kao grupa pri registrovanom udruženju Centar za liberterske studije - kaže za Danas Ratibor Trivunac iz ASI.

Trivunac ističe da su osnovni metod borbe anarhosindikata akcije poput nasilnih štrajkova, blokada puteva, sabotaža, okupacija radnih mesta i slično.

- Do sada je ASI učestvovao i organizovao veći broj direktnih akcija, od podrške i radikalizacije mnogih štrajkova i protesta u Srbiji, Balkanu i svetu, do organizovanja konkretnih akcija podrške svojim članovima, kao u slučaju picerije Mamma Mia ili nezadovoljnih radnica Telusa. Pored toga ASI učestvuje u organizovanju masovnih socijalnih akcija, poput studentskih protesta i okupacija beogradskih fakulteta ili nedavnog antifašističkog protesta kod Filozofskog fakulteta - navodi Trivunac.

ASI većgodinama u vreme izbora organizuje kampanju „Radnička klasa ne glasa“ koja za cilj ima da istakne „parlamentarizam kao korumpirajući i ponižavajući model društvenog organizovanja, u kome je populacija lažno slobodna da bira opskurne ličnosti za menadžere eksploatacije“.

- Parlament služi stvaranju iluzije da postoji izbor, dok smo zapravo ograničeni na izbor operativaca koji vode društvo u interesu krupnog kapitala. Zbog toga, ne samo da ne učestvujemo u parlamentarnom životu, većvodimo i aktivnu borbu protiv parlamenta i ideja predstavničke demokratije. Oslobođenje podrazumeva i uništenje države i svih aparata kojima se njom upravlja - naglašava Trivinac.

Prema njegovim rečima, proces eksploatacije radnika predstavlja osnovno nasilje koje se onda reprodukuje kroz sve društvene odnose.

- Mi smatramo da je ponekad potrebno iskoristiti silu protiv gazda i represivnog aparata države. Nama nasilje nije nikakav fetiš, prihvatamo ga kao nužno zlo u borbi protiv krvoločnog i besprizornog neprijatelja, ali sve to radimo da bismo ostvarili društvo bez nasilja - izričit je Trivunac.

ASI se zalaže za samoupravljanje kao izvornu anarhističku ideju, koja je u prošlosti bila „nevešto integrisana u jedan boljševički eksperiment koji je bio osuđen na propast“.

ŠTA JE PRAVI SOCIJALIZAM

Narodni front koji deluje u Kragujevcu okuplja i anarhiste i komuniste.

- Organizacija je postavljena široko, da bi u nju mogli da se uključe i revolucionari koji pripadaju različitim strujama, tačnije komunisti i anarhisti - kaže za Danas Miroslav Stankovićiz Sekcije za informisanje NF-a.

Stankovićnaglašava da Front ne veruje u „individualni teror, niti u bilo koju vrstu delovanja koje nije povezano s masama i koje vodi u avanturizam i izolaciju od narodnih i radnih masa“. Ipak, radničko nasilje je legitiman oblik političkog delovanja, što „buržoazija pokazuje svakodnevno“.

- Kao što je to Mao Cedung definisao: „Politička moćizvire iz puščanih cevi.“ Mi ćemo pozivati mase na otpor nasilju koje vrši represivni aparat. Da li je to pozivanje na rušenje ustavnog poretka? Ne bavimo se time, neka to ocenjuje Ustavni sud, koji ima ekskluzivno pravo tumačenja tih pitanja - izričit je Stanković.

On dodaje da je „pravi socijalizam“, za koji se NF zalaže, globalni proces koji podrazumeva „široko učešće masa u političkom i javnom životu, što je istinska demokratija koju ne treba povezivati s buržoaskom tzv. liberalnom, parlamentarnom demokratijom koja je, zapravo, diktatura kapitala“.

CILJ RUŠENJE USTAVNOG PORETKA

Za razliku od ASI i Narodnog fronta, Partija rada, koju je devedesetih osnovao ibeovac i disident Vlado Dapčević, zvanično je registrovana politička stranka.

Prema rečima Gorana Ratkova iz Partije rada, ova organizacija je proteklih godina preduzela niz akcija protiv velikosrpskog nacionalizma i Miloševićevog režima, fašističkih tendencija u Srbiji, ali i akcije na jačanju klasne svesti među radništvom, a bavila se i anti-NATO i antiimperijalističkom propagandom.

Partija rada takođe ne odbacuje nasilje kao legitimno sredstvo političkog delovanja i ističe da je cilj njihovog organizovanja rušenje ustavnog poretka.

- Na permanentno nasilje klasnog protivnika odgovara se nasiljem. Zar bi se organizovali da nam nije cilj rušenje sadašnjeg ustavnog poretka. Ipak, svesni smo da nema revitalizacije socijalizma, što važi i za kapitalizam. Ne može se ponoviti kapitalizam 19. veka, kao što se ne mogu ponavljati forme socijalizma iz 20. veka. Elementi socijalizma su danas prisutni i u mnogim kapitalističkim zemljama. I samo treba imati oči i videti da je socijalizam većidejno pobedio i samo treba da se desi taj istorijski završni čin, koji može biti vrlo bolan i sa nesagledivim posledicama - upozorava Ratkov.

Izvor