Piše: Madridska nadrealistička grupa
 
Sada nam kažu da je nastupila kriza i lažu nas. Kao i kada su najavljivali napredak sa mutiranim kravama tovljenim genetski modifikovanom hranom, hemikalijama i plastikom. Zato što su ekonomska recesija i razvoj deo jedne iste farse. Ove dve tendencije: razvoj i grčenje, deo su iste mreže ropstva, eksploatacije i straha koje obara i davi vas, mene, sve nas, robove nadnica. Nas koji živimo u krizi koja je večna, jer živeti znači platiti za svaku stvar, platiti svaku želju i svaki san, stoga se mi moramo usuditi da želimo, žudimo, i da delujemo izvan i protiv tržišta.

Oni će nam sada reći da kriza ima konkretan i razuman uzrok, da je samo jedan deo sistema urušen, da je pohlepa uništila banke i da je grešiti ljudski, da sve to nije ni važno jer je biblijski mudrac Baltazar stigao sa džakom punim obećanja kako bi učvrstio kapitalizam i prefarbao cigle koje vode do Smaragdnog Grada, a Oz i njegov Spektakl, industrija zabave, moraju se nastaviti. I oni će nastaviti da nas lažu zato što kapitalizmu nema leka: on je stalna kriza koja samu sebe reprodukuje uništavajući muškarce, žene, kulture i kontinente sve dok konačno ne uništi celu planetu.

Stoga je neophodno da jednom za svagda uništimo recesiju, ekonomski prosperitet, profit i sistem koji je toliko zaludeo ljude. Mi zato palimo novac, totem i tabu, srce i krv, najveću apstrakciju i najveću realnost kapitalizma: da bismo potpomogli krizu koja će uništiti bogatstvo njihovih nacija, da se recesija produbi sve dok se kapitalizam ne uguši u spostvenoj finansijskoj povraćci, da bi ekonomija iščezla a život se ponovo pojavio. Zato što je toliko obožavana valuta lažna kao i sve ostale – otrovni oblak koji treba rasterati da bi smo ponovo videli svetlost dana.

Možda će reći kako taj novac ne pripada nama, već da je deo domaćeg bruto nacionalnog proizvoda, nacionalnog dohotka, državnog trezora, tih prokletih monstruoznih tvorevina koje su zasenile ono što su nekada bili međuljudski odnosi u kolektivnoj proizvodnji, razmeni i poklonima. Ali nismo li ga mi zaradili u znoju lica svog? Zar ga nismo dobili u zamenu za svoj rad i vreme koje smo jeftino prodali. Prema tome, imamo pravo na radosni luksuz da ga uništimo, jednostavno zato što mu nismo mogli naći bolju svrhu, niti je vredan truda i svega što je moglo biti urađeno s njime: štednja ili investiranje da bi se novac gomilao i umnožavao kao kakav virus, ili trošenje novca na najsavremenije tehničko đubre, konzumiranje bljutavog kulturnog spektakla, zarađivanje smešno malih penzija, otplaćivanje porobljivačkih hipoteka ili finansiranje kampanja kako bismo zahtevali bedne reforme, to su samo neki od izgovora da bismo bili vezani za ekonomiju i činili je jačom u isto vreme. Došlo je vreme da prekinemo tu pupčanu vrpcu: mi odbacujemo kapitalizam, samim tim mi odbacujemo i njegov novac.

Stoga, mi ga spaljujemo, istovremeno sagorevajući ekonomski voz od parčića papira koji čine njegove vagone i svu njegovu vrednost. A potom se odmaramo znajući, kao da je ikada i bilo sumnje u to, da će u svetu koji mi nosimo u svojim srcima biti plesa ali ne i novca.
 
Kriza! Još kriza!
1929... 1973... 2008... treća sreća!

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI