Direktna akcija: Nedavno je formirana Lokalna grupa ASI u Kragujevcu. Kako napreduje organizacija, koje su aktivnosti?
Kragujevac: Pa gledaj ovako, u Kragujevcu nas nema mnogo, sada nas ima desetak. Nedavno smo morali smo da isključimo dva člana, a pre toga još dvoje. Ali, ide dobro. Nemamo prostorije, skupljamo se po kafanama, tamo imamo naše konobare i to ekstra funkcioniše. Do sada smo uglavnom lepili nalepnice i plakate, grafitirali i naravno pričali sa ljudima. Imali smo recimo problema sa plaćanjem članarine, ali sada je to sređeno. Trenutno pripremamo akciju, hoćemo da napravimo peticiju za promenu naziva Ulice Zorana Đinđića u Ulicu žrtava Tranzicije, moramo da skupimo deset hiljada potpisa. Peticiju ćemo pratiti i drugim akcijama, ali otom potom.

DA: Kako vam ljudi prilaze, kako pridobijate nove članove?
KG: Do sada smo najviše novih članova pridobili razgovorom. Preko nalepnica i plakata se nije javljalo toliko ljudi. Očekujemo sada, pošto smo štamplali ove radikalnije nalepnice – „Nasiljem protiv kapitalista!” da će se više ljudi javiti. Videćemo. Mi širimo ideju i znamo da će to na kraju imati odjeka i da će uroditi plodom.

DA: Zašto baš anarho-sindikalizam? Kako si ti postao anarho-sindiklista i kako si se uključio u sindikat?
KG: Valjda zato što sam odrastao na radničkom hlebu i to mi je nekako najbliže. Najviše cenim one anarho-sindikaliste koji su to postali zbog revolta. Meni je mnogo smetala socio-ekonomska nepravda i nejednakost. Na internetu sam stupio u kontakt sa jednim članom ASI i ubrzo sam shvatio da se i ja identifikujem sa istim idejama. Dobio sam dosta materijala koje sam pročitao, popunio sam pristupnicu, i to je to. Kragujevac je poznat kao radnički grad, a trenutno ne postoje neke ozbiljne levičarske radničke organizacije. Postoji organizacija „Radnički otpor“, ali oni su dosta problematični i ne mogu se nazvati levičarskom organizacijom. Mislim da anarho-sindikat ima perspektivu u Kragujevcu.

DA: Iako ste se formirali ne tako davno, već ste imali problema sa BIA, tj. Bezbednosno informativnom agencijom.
KG: Da, drug iz sindikata, blagajnik kragujevačke Lokalne grupe, dobio je poziv čim smo pokrenuli pripreme za kampanju protiv Fiata u Kragujevcu. Tip koji ga je pozvao se predstavio kao inspektor BIA, pretio mu i u suštini servirao njihovu tipičnu priču: „I pre nego što pomislite na akciju, ja ću znati, bolje se rasturajte na vreme, razjebi to. Osnujte političku partiju.“ Drug iz sindikata mu je odgovorio: „Šta sam ja to uradio protivzakonito?“. Inspektor mu kaže: „Ne znaš ti naše zakone, ne bi ni želeo da se malo bolje upoznaš sa njima, jer ako te mi malo pritegnemo upoznaćemo te sa našim pravosudnim sistemom!“. Razgovor se završio tako što je ovaj njemu rekao: „Čućemo se mi još dečko, a bojim se i videćemo se.“, a ovaj ga je ladno odjebao, razumeš. Posle toga nastavili smo da radimo. Znaš ono, ko ih jebe. Mogu samo da prete. Međutim šta se dešava, dva dana nije prošlo, on mi se javlja i kaže: „Evo kući sam, ćale me izbacuje iz kuće. Zvao neki lik, reko ’vaše dete radi protiv naše države’i nabrojao sve naše akcije!“. Međutim to se dobro završilo i uspeli smo da umirimo njegove roditelje. Inače, tip iz BIA je nabrojao sve članove kragujevačke Lokalne grupe i čak imena par ljudi iz Beograda. Ja to shvatam dosta ozbiljno.

DA: Da li ste i pre toga imali nekih problema sa policijom?
KG: O, jesmo, da. Imali smo problema sa policijom zbog grafita „Oružjem protiv kapitalista“. Snimila nas je sigurnosna kamera i jedan drug je privođen.

DA: Da li se susrećete sa ljudima koji tvrde da je ono što radite pogrešno i kako izlazite na kraj sa tim?
KG: U principu, nemamo mnogo takvih problema. Ljudi se uglavnom posle kraćeg razgovora slože. Ali, na primer, znam jednog tipa koji je bio u Novoj komunističkoj partiji Jugoslavije, kada ga sretnem u gradu uvek hoće da priča sa mnom jer zna da sam u ASI i u svakom razgovoru on brani kapitalizam, a tvrdi da brani „realnost“. Ili npr. naiđe neki četnik koji kaže da je za kralja i pita me kako mogu da budem protiv našeg kralja... Meni je onda suviše apstraktno da razgovaram sa njim o bilo čemu. Recimo, imali smo manji problem sa podmladkom Socijalističke partije Srbije, kad smo im opsovali Zorana Đinđića. Znaš, jedan drug iz sindikata im je rekao: „...jebo vas bre Đinđić“. Mnogo su se uvredili.

DA: Podržali ste protest civila otpuštenih iz vojske.
KG: To je počelo jednog ponedeljka u podne, pozvali su ljude koji su bili na odmorima i na bolovanjima da se obavezno pojave na sastanku. Ljudi su došli, a rukovodioci su im rekli: „Po naređenju tom i tom dobijate svi otkaze. Evo vam 12 bruto plata...“ U stilu - marš na ulicu… To se desilo samo u Kragujevcu i bilo je reč o 14 civilnih lica invalida rada. Oni su sa tog sastanka otišli očajni i pošto jedan drug iz sindikata živi u vojnom naselju odmah se povezao sa nekoliko ljudi. Pomogli smo oko organizacije, pozvali smo televiziju, novinare. Sutradan je u sedam sati ujutru organizovan protest civilnih lica ispred kasarne Grošica. Neki su došli sa porodicom, znači bilo ih je oko dvadesetak, i naša dva čoveka iz sindikata. Nismo se eksponirali, samo smo tu bili da bi videli šta će da se dogodi. To što je slučaj dobio pažnju medija je bilo presudno i ceo slučaj se dobro završio. Svi su vraćeni na posao. Ministar vojni, Šutanovac, izjavio je da svi moraju da se vrate na posao i da će biti ispitano ko je potpisao rešenje. E sad, šta se dalje dešava, oni su se svi vratili na posao međutim, za šta god da se obrate oficiru, on im odgovori da odu pa nek pitaju novinare. To je maltretiranje na poslu, ali oni se ne bune jer barem imaju sigurnu platu. Protest u vojsci je zabranjen kao i svako sindikalno organizovanje tako da hoće da ih kazne što su uopšte protestovali ispred kasarne, a ovaj general koji je potpisao otpuštanja, njemu ne fali ni dlaka sa glave. I plus su sva invalidska rešenja poslali na reviziju u Beograd, tako da postoji bojazan da će nešto smutiti i uprkos svemu izbaciti ljude na ulicu.

DA: Šta još imate u planu? Da li ste imali neke samostalne sindikalne akcije?
KG: Za sada još nismo imali samostalne sindikalne akcije. Kada čujem da neko ima problema na poslu, težim da uspostavim kontakt, da ohrabrim i ponudim našu pomoć. Normalno, država je uvek na strani organizovanog kapitalizma i sam čovek nije u stanju da nešto promeni, zato je tu sindikat.
Inače, formirali smo ovde u Kragujevcu Sindikat obrazovanja ASI. Imamo ljude i u nekim školama kao što su Druga kragujevačka gimnazija, Prva kragujevačka gimnazija, Viša tehnička škola, imamo i na fakultetima, na Pravnom fakultetu i na PMF-u. Planiramo da štampamo plakate „Obrazovanje je najbolja borba protiv siromaštva, ne dozvolimo da siromaštvo bude prepreka obrazovanju! Dole školarine! Studenti u protest!“ Mislim da studente treba konstantno pozivati na protest. Radiće se i nalepnice sa sličnom porukom. Sa beogradskom lokalnom grupom smo super povezani i sa Sindikatom obrazovanja u Beogradu. Možemo da se koristimo njihovim iskustvima iz studentskih protesta u Beogradu.

DA: Kako ljudi reaguju na nalepnice, na list Direktna akcija?
KG: Kada vide nalepnice kažu „U jebote, to su oni iz Beograda, ima ih koliko hoćeš tamo. Lepe ih po autobusima.“ To mi je recimo ostalo u sećanju. Direktna akcija slabije ide, skupo je to ljudima. Skupo im je, pa kažu da ih to ne zanima. Ali ko kupi i pročita, kaže da to nije loše, pita kada će sledeći broj. Prodavali smo ispred fabrike, a posle toga u bolnici, ali su nas odatle izbacili.

DA: Kako stariji ljudi, radnici reguju na ovo, pošto ste vi većinom mladi?
KG: Oni imaju simpatija za nas. Njima je to simpatično, ali kažu „Idite učite fakultet, završite školu”. Ma, ljudi su demoralisani. Treba ih pokrenuti, treba radikalizovati akcije. Treba nas prvo da bude više. Kada se ljudi skupe zajedno i urade nešto na šta se sami nikad ne bi odvažili... onda se mali čovek oseća velikim. Organizacija malog čoveka čini velikim, povezuje ga sa drugim ljudima i tako svi shvatamo koliko smo jaki kad smo zajedno.

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI