piše: Karl Heinz Roth, prevod: Aleksandra Spasov, korektura prevoda: Goran Musić


Prva ekonomska kriza u XXI veku počela je tokom 2006. godine strukturnom krizom zbog hiperprodukcije u automobilskoj industriji i krizom tržišta nekretnina u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Irskoj i Španiji. To je bio kraj, do tada nezapamćenog, šestogodišnjeg ekonomskog procvata koji je doveo do dalje ekspanzije kapital-odnosa, sa svim svojim klasičnim ali i potencijalno novim sporednim efektima, izazvanim špekulacijama. Procvat koji je, čini se, prekoračio realne granice rasta. Rapidan sunovrat napumpanih cena stambenih i poslovnih objekata, doveo je do pada vrednosti nekretnina i samim tim ugrozio hipotekarni sistem i sve njegove derivate, čije su postojanje osiguravale upravo nekretnine kojima je vrednost devalvirala. Pored toga tri američke, kao i neke evropske i japanske automobilske kompanije su doživele nagli pad prodaje: ovo je označilo početak svetske krize u kapital-intenzivnom sektoru svetske industrijske proizvodnje.

Kriza je počela da uzdrmava finansijski sektor na prelazu iz 2006. u 2007. godinu. Pad cena stambenih i poslovnih objekata se razvio u svetsku hipotekarnu krizu. Lokalne hipotekarne banke su dospele u minus zbog masovnog pada knjigovodstvene vrednosti nekretnina i u junu 2007. američka investiciona banka Ber Šterns (Bear Sterns) je morala da ukine svoja dva hedž fonda, što je bio prvi incident ove vrste. Pošto su ugroženi hipotekarni krediti u Americi uglavnom pakovani u netransparentne kreditne derivate Jamačne dugovne obveznice JDO (Collateralized Debt Obligations = CDO) koji su zatim prodavani širom sveta, pad njihovih cena a samim tim i povećanje rizika na investicije doveo je do globalne lančane reakcije koja se poklopila sa hipotekarnim krizama u Velikoj Britaniji, Irskoj i Španiji. Kriza hipotekarnih kredita drugoga reda dostigla je svoj prvi vrhunac u leto 2007. Njen globalni karakter bio je jasno uočljiv već kada su, iako su izvori problema banaka ležali u anglo-saksonskim centrima krize, prve mere podrške bankama koje su bile u opasnosti da bankrotiraju preduzete na periferiji događaja poput slučaja nelikvidnosti dizeldorfske Internacionalne kreditne kanke (IKB) i SachsenLB, ali i masivnog otpisa knjigovodstvene vrednosti i gubitka prometa švajcarske 'univerzalne banke' (institucija koja se ujedno bavi i investicijama i sitnim kreditiranjem) UBS.

Kroz pet do šest udarnih talasa od leta 2007, hipotekarna kriza se pretvorila u svetsku ekonomsku krizu. Do septembra 2008. kriza je uzdrmala čitav bankarski sistem. Američka investiciona banka Ber Šterns i britanska hipotekarna banka Nordern Rok su bankrotirale u martu 2008. A zatim, posle početnih spasilačkih intervencija nemačke vlade od prethodne godine, Velika Britanija i Sjednjene Države su po prvi put bile prinuđene na značajne državne intervencije: Nordern Rok je dobila potpunu garanciju podrške iz budžeta države, dok je Ber Šterns preuzeta od strane 'univerzalne banke' u vlasništvu JP Morgan Chase-a, a Banka Federalnih Rezervi (Fed), centralna banka Sjedinjenih Država, organizovala je usitnjavanje i refinansiranje propalih obveznica.

Sledeći udar je usledio u septembru: početkom meseca dve najveće hipotekarne institucije Fani Me (Fannie Mae) i Fredi Mek, su spašene od bankrota i rekapitalizovane značajnom državnom ntervencijom. Zatim je usledilo propadanje investicione banke Leman Braders (Lehman Brothers), sredinom meseca, dok je investiciona banka Meril Linč (Merrill Lynch) spasena hitnom prodajom 'univerzalnoj banci' Bank of America. Tokom sledećih nekoliko meseci, nisu se samo investicione banke suočavale sa smrtonosnim udarima i nestajale sa scene, transformišući se u komercijalne banke, odnosno stapajući se sa njima. Vodeće osiguravajuće firme su takođe bile ugrožene, što je postalo jasno nakon propasti najveće osiguravajuće kompanije u Sjedinjenim Državama, Američke Internacionalne Grupe (AIG), nedelju dana kasnije. Najviše su specifični kreditni derivati (Credit Default Swaps = CDS) počeli da bivaju neisplaćeni. Ove menice koriste kupci obveznica širom sveta kako bi se osigurali u vantržišnim bilateralnim ugovorima od neizmirenja duga od strane zajmoprimca. Budući da u ovakvom ugovoru ne postoji centralizovan/direktan partner, a ugovori ne podležu tradicionalnim osiguravajućim propisima, rizik kod sklapanja ovakvih ugovora je veliki. Ukupna vrednost ovih ugovora, koji su sklapani širom sveta, iznosi oko 60 biliona (hiljada milijardi) dolara, i ukoliko dođe do kolapsa nosećih stubova, poput AIG-a, moglo bi da dođe do katastrofalne lančane reakcije. Zapravo AIG je podržan serijom spasilačkih paketa od strane vlade, a ukupna vrednost tih paketa sada iznosi 153 milijarde dolara. Bez obzira na ovo, efekat hipotekarne krize na ključni element globalnog tržišta kreditnih derivata, čija se vrednost procenjuje na između 600 i 1000 biliona američkih dolara, pokazao je da finansijski sektor - presudna pokretačka sila prethodnog ciklusa ekspanzije - zapravo vodio u propast. Čitav internacionalni finansijski sistem je bio uzdrman u septembru 2008, kada su komercijalne banke i investicioni fondovi, koji su nastali 70-ih godina prošloga veka (hedž fondovi, fondovi akcionog kapitala i penzioni fondovi), bili potreseni u istoj meri kao i investicione banke i osiguravajuće kompanije.

Ali udarni talasi se nastavljaju nesmanjenim intenzitetom, što je očigledno zbog masovnog otpisa kapitala i opadanja prometa u praktično svim bankama koje posluju internacionalno. Garancije vlade za veliki broj autsorsovane toksične aktive, injekcije državnog kapitala zarad dopunjavanja akcionog kapitala, kao i porast državnih deonica u sektoru finansijskog kapitala su spasilačke mere koje su preduzete u praktično svim pogođenim državama i koje će ubuduće biti deo akcionog plana svih vlada. Još od leta 2007. vlade se trude da zadrže novac i tržište kapitala u opticaju putem koordiniranog smanjenja kamatnih stopa od strane centralnih banaka, zajedno sa obezbeđivanjem likvidnosti propalih međubankarskih tržišta i prebacivanjem problematičnih jamstava i dužničkih instrumenata u državno kontrolisane sfere. Kako najnoviji podaci pokazuju, još uvek nije moguće zaustaviti svetsko presušivanje kredita i preletanje vlasnika akcija iz finansijskog sektora u bezbednu zonu jakih valuta i državnih obveznica. Razlog je jednostavan: gubici od hipotekarnih menica i kreditnih derivata su praćeni povećanjem broja neispravnih kreditnih kartica, lizinga i kreditnih zaduženja prodavnicama, čije razmere još uvek nije moguće sagledati, ali je evidentno da su dovele do sloma Sitigrupa (Citigroup) jedne od najvećih komercijalnih banaka u Sjedinjenim Državama. Kraj globalne finansijske krize kao i kreditne krize još uvek nije na vidiku, a one se odvijaju na način koji pogoršava strukturnu krizu i krizu industrijskog sektora koje su nastale istovremeno sa kreditnom, šireći se kao tiha vatra koja će zahvatiti sve delove svetskog ekonomskog sistema.

Nakon pooštravanja uslova za kreditiranje i poteza koji vode povlačenju kapitala, događaji u 'crnom' kvartalu septembar-novembar 2008. su se prelili i na finansijska tržišta širom sveta, na primer, u one sektore obrtanja kapitala gde se dugoročnim (kapitalnim) kreditima trguje kao deonicama kompanija, obveznicama, opcijama i fjučersima kao derivatima akcionog kapitala. Vrednosni pad hartija od vrednosti je odmah povukao za sobom i cene strukturalno slabih kompanija na tržištu, naročito u automobilskoj industriji, pre nego što se proširio strukturalno i geografski na sav kapital koji se nalazi na berzama. Od početka 2008. godine, indexi berzi u Sjedinjenim Državama, Evropi i Japanu su u proseku opali za 35-40%; uzburkanost iz septembra i oktobra je u velikoj meri evocirala sećanja na svetsku ekonomsku krizu XX veka. Berze u takozvanim BRIC državama (Brazil, Rusija, Indija i Kina) iz godine u godinu prijavljuju pad između 60 i 70%.

Treći odlučujući faktor upadanja u svetsku ekonomsku krizu bio je pad cena osnovnih sirovina, koji je počeo u julu 2008, nakon još jednog ogromnog rasta cena hrane i energenata, i skoro da je ukazao na klasičan preokret od špekulativnog mehura do kriznog sloma. Do sada je cena sirove nafte pala sa najveće od 147 dolara po barelu na ispod 40 dolara, dok su cene industrijskih metala i sirovina koje se koriste u poljoprivrednoj industriji (pamuk) prepolovljene, a cene osnovnih prehrambenih sirovina (pirinač, kukuruz, žitarice) smanjene za skoro trećinu. Plemeniti metali i dalje drže pozicije na ročnim tržištima robe (tržišta robnim derivatima), ali je čak i cena zlata pokazala opadajuću tendenciju.

Imajući ovakav razvoj u vidu, uopšte nismo iznenađeni da su cene transporta drastično opale, jer su u većini slučajeva one važan element u kreiranju cena osnovnih sirovina. Najvažnije, cene pomorskog saobraćaja, najvažnije karike globalnog lanca transporta, takođe imaju tendenciju opadanja, sa cenama koje padaju daleko ispod troškova u nekim sektorima, gde pad čak prevazilazi razmere i brzinu pada u poređenju sa finansijskom krizom prošloga veka. Robne tarife na liniji Roterdam-Tajvan su pale sa 2,500 dolara po kontejneru sa početka godine, na 400 dolara u oktobru, i do novembra najamne cene najvećih brodova za prevoz kontejnera su padale 11 puta od njihove najviše cene za vreme procvata 2007. Ovo ne samo da uzrokuje pad cena osnovnih životnih potrepština, nego ostavlja i značajne dalje posledice. Sve do ovog leta, pomorske luke i lanac pozadinskih logističkih službi su bili upravljani u odnosu na ogromni razvoj kapaciteta i infrastrukture; sada je sve to uzdrmano do srži, i tokom proteklih nedelja otkazano je najmanje 80% brodogradilišnih ugovora između vodećih brodogradilišta u Kini, Južnoj Koreji, Japanu i Vijetnamu.

Paralelno sa tim, strukturna kriza i kriza izazvana hiperprodukcijom u automobilskoj i građevinskoj industriji, kao i kriza u sektoru nekretnina su se produbile. Dva od tri giganta automobilske industrije Sjedinjenih Država, Dženeral Motors i Krajsler, su pred bankrotom. Ali u nedelji pre Božića, odobrivši im hitan kredit, Bušova administracija ih je izbavila do marta 2009; u isto vreme istorijsko dostignuće radnika u automobilskoj industriji se sada briše. Ali kriza ovog sektora je zahvatila sve kompanije koje posluju u automobilskoj industriji. Čak i u 'uzornim' kompanijama gde je proizvodnja u velikoj meri radno intenzivna i tehnološki inovativna, sa ekološkim proizvodima, obrt je opao za 20-30% širom sveta. U većini slučajeva, privremeni i radnici po ugovoru su već nestali iz fabrika, dok su stalno zaposleni poslati na produženi Božićni odmor uz izglede da će u narednom, veoma dugom periodu, morati da obnavljaju ugovore i rade na određeno vreme. Ovakva privremena rešenja nisu delotvorna na nižim nivoima automobilske industrije i svakodnevno se dešavaju nenajavljena zatvaranja fabrika manjih i srednjih proizvođača.

Sve ove tendencije su međusobno povezane i doprinose tendenciji porasta cene kredita na svetskom novu. Od trećeg kvartala 2008. trojni region Sjedinjenih Država, Evrope i Japana ušao je u recesiju. Masovna nezaposlenost se dramatično povećala u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i Španiji i sada se već uveliko širi sa trans-atlanskog regiona na sve razvijene nacionalne ekonomije. Ekonomske posledice porasta nezaposlenosti su drastičan pad kamatnih stopa i profita, koji su zajedno sa opadajućom cenom kredita i ubrzanim opadanjem potražnje, doveli do drastičnog opadanja investicija. Ovo, s' druge strane, dovodi do naglog opadanja izvoza, a tri najveća svetska izvoznika – Japan, Nemačka i Švajcarska – na gubitke u izvozničkim poslovima reaguju disproporcionalnim smanjenjem uvoza, i na taj način pokreću pozitivnu povratnu spregu svetske ekonomske krize.

Zbog ogromnih restrikcija uvoza, izvoznička kriza koja se do sada već u potpunosti razvila, od oktobra 2008 je zahvatila i ekonomije zemalja u razvoju. One su pogođene ovakvim razvojem događaja u vreme kada njihov ekonomski razvoj zavisi od izvoza u visoko razvijene zemlje, sa propratnim ekonomskim disbalansima koji su do sada bili kontrolisani prilivom deviza. Sada se ovo stanje nestabilnosti poslova naglo završilo. Zatezanje kredita koje je zadesilo svetsku ekonomiju, pad cena akcija i sunovrat cena osnovnih sirovina, zajedno sa gubicima u sektorima izvoza, sastavljeni u jednu eksplozivnu mešavinu, koja je privremeno stabilizovana pribegavanjem trošenju deviznih rezervi i povećanju nacionalnog duga.

Ali BRIC države nisu Sjedinjene Američke Države, a još manje su to zemlje drugog sveta sa ekonomijama u razvoju poput Meksika, Južne Koreje, Indonezije, Mađarske i Ukrajine. SAD sa svojom još uvek nepoljuljanom svetskom referentnom valutom, mogu sebi priuštiti džinovski balans neisplaćenih dugova i gigantskog duga, a da ne budu prinuđene da plate svojim kreditorima. Internacionalni investitori su povukli svoj kapital čim je vrednost valuta u zemljama u razvoju opala, balans otplata se pogoršao, a budžetski deficiti povećali. Usledile su ogromne devalvacije valuta, izazivajući eksplozivna komešanja na međunarodnom tržištu valuta. Od kasne jeseni, one su dovele do prvih de facto bankrota država, zahvatajući Mađarsku, Pakistan, Letoniju i Ukrajinu, kao i severnoatlansko ostrvo Island. U tim zemljama socijalne posledice se dramatično pojačavaju, ali i u Sjedinjenim Državama su čitava gradska naselja 'ugašena' nasilnim iseljavanjem porodica iz njihovih domova ili iznajmljnih stanova. U Kaliforniji je upravo propao program refinansiranja za sprečavanje predstojećih bankrota.

Sa globalne tačke gledišta, dramatičan pad bruto društvenog proizvoda je do sada bio sprečen masivnim političkim merama finansijske podrške zemalja i blokova kapitalističke moći (čija je vrednost procenjena na minimum 7 hiljada milijardi dolara) i rasprostranjenih uvođenja anti-cikličnih programa (Kina, EU, SAD i Japan). Komešanje na valutnom tržištu, je takođe prilično dobro kontrolisano, sa dolarom koji je ostao iznenađujuće stabilan do sada (iako ovo može brzo da se promeni). Ovo je preduslov za dalje funkcionisanje strateške osovine dužnik-kreditor svetskog ekonomskog sistema, između Kine i SAD. Međutim, kriza je već dostigla nivo krize iz 1973. i dovešće do novog ciklusa eksploatacije i nove ere u svetskom kapitalističkom sistemu, čak i ako se bude suzbijala u narednih nekoliko meseci. Ali stabilizacija u kratkom roku je veoma teško izvodljiva. Prva faza politički motivisanih mera stabilizacije je bila vezana za monetarizam i nije urodila plodom, jer se suviše oslanjala na zaključke Miltona Fridmana, tvorca ekonomske kontrarevolucije: on je za razvoj ekonomske krize 1929. godine krivio isključivo pogrešnu monetarnu politiku Fed-a.

Eskalacija kreditnog i investicionog udara vlasnika dobara i menadžera kompanija, banaka i fondova pod njihovom kontrolom ne može biti zaustavljena politikom jeftinog novca i preplavljivajnem tržišta kredita i kapitala bezkamatnom likvidnošću. To je toliko nesigurno koliko i to da će planovi ekonomske stimulacije, koji su delom Kejnzijanski, imati ikakvog efekta: oni nisu globalno usaglašeni i morali bi da budu rapidno donešeni svuda, a naročito u zemljama koje su jaki krediteri kao što su Kina, Japan i zemlje Eurozone. Investitori takođe nisu impresionirani stavljanjem 'otrovnih' kredita i privatnih dugova na teret državnih budžeta, dok god to znači da, sada već očigledni, promašaji i strateške greške menadžera fondova i banaka nisu ispravljeni, već samo gurnuti pod tepih. Šta više, ovo samo odlaže mehanizam krize ali ga nikako ne zaustavlja. Vlasnici akcijskog kapitala su dugo na Fed gledali kao na veliki hedž fond koji je opskrbljen vrednostima iz državne blagajne Sjedinjenih Država, i ponaša se kao gigantski investicioni broker. Stoga pitanje je vremena kada će početi da ocenjuju 'Ujka Sema' kao nepodobnog za dalje kreditiranje. Ali gde oni onda mogu da ulažu? Trenutno nema strateškog ekonomskog sektora na vidiku, a davno je nestala i nada da bi ekonomije u razvoju mogle dovesti do kraja nevolje tako što će biti šlep-služba svojim prethodnicima, kao što je Kina strateški kreditor SAD-u.

---

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI