Kako tokom čitave druge polovine prošlog veka ovde nije bilo radikalnog sindikalizma, država je uspela bez značajnijeg otpora da otme fabrike radnicima i preda ih u ruke tajkunima. Posledice su postale vrlo brzo vidljive – umesto da poteče med i mleko, kako je sa svih medija najavljivano, usledila su masova otpuštanja praćena milionskom nezaoposlenošću, bedom i siromaštvom. Sada, na koncu procesa privatizacije i u toku navodnog jenjavanja svetske ekonomske krize, država, kako bi pokrila rupe u budžetu koje je vladajuća elita bahateći se napravila, mora dodatno da se zadužuje, što podrazumeva smanjenje socijalnih davanja. Drugim rečima, da bi se nastavio lagodan život gazda i političara, porast nezaposlenosti, bede i siromaštva je nužan.
Ipak, kao i uvek, slobodoljubivi narod, iako bez iskustva radničkog otpora u poslednjim decenijama, suočen sa nemaštinom i ne videći drugi izlaz, krenuo je jedinim ispravnim putem kojim radnički pokret može ići. Direktna akcija postala je sve češći metod borbe za zaostale zarade, neisplaćene otpremnine, doprinose, osiguranja. Iako sva sredstva informisanja to pokušavaju da ignorišu koliko god mogu, gotovo da ne prođe nedelja, a da se ne čuje da su negde radnici krenuli u štrajk ili protest – počevši od štrajka glađu, koji je najmanje efikasan, jer najmanje pogađa gazdu i državu, a najviše same štrajkače, pa do blokade međunarodne pruge i tuče sa policijom. Naravno, tu je i pregršt drugih slučajeva koji nisu zavrednili medijsku pažnju, kao, na primer, kada su radnici zaključali gazdu ili kamenovali kuću lokalnog birokrate.
Neretko se dešava da radnici prozru namere sindikalnih birokrata i okrenu se i protiv njih, a svakako treba pomenuti nedavno formirani Koordinacioni tim štrajkačkih odbora, koji sačinjavaju radnici nekoliko firmi iz Srbije i koji prete radikalizacijom štrajkova ukoliko im država ne ispuni zahteve i ne prestane da vrši represiju nad radnicima.
Naravno, ova translacija ka radikalnom sindikalizmu, u uslovima u kakvima se nalazimo, ne treba da čudi, isto kao što ne treba da čudi ni reakcija države. Najpre izjave visokih državnih funkcionera da se „vrednost ne može stvoriti na ulicama“ i da će se nasilno prekidati demonstracije u glavnom gradu, a onda i materijalizovanje tih pretnji. Doista, ništa ne može biti tačnije od ovoga. Ali, da li se vrednost može stvoriti u poslaničkim foteljama, ministarskim kabinetima, vilama i jahtama? Osim toga, poenta protesta i jeste onemogućavanje stvaranja viška vrednosti, odnosno eksploatacije.
Primenjujući iste metode, država je isprva obesmislila „Povorku ponosa“, premeštajući je na livadu „Ušće“, a zatim, potpomognuta medijskom hajkom i promovisanjem govora mržnje i pretnji nasilnim prekidanjem povorke, uspela da „ustukne“ pred fašističkim strukutrama, koje je sama odgajala, i na kraju zabranila skup pod izgovorom da nije u mogućnosti da garantuje za bezbednost učesnika. Ako se setimo posete potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena, kada je država pokazala sposobnost da primeni ekstremne mere obezbeđenja, postaje jasno da držva ne samo da nije ustuknula, već je demonstrirala silu pokazavši da može zabraniti šta hoće, kada hoće i kako hoće. Iskoristivši kampanju nasilja koju je sama indukovala i opštu paniku koja je usledila, država je ne samo zabranila „Povorku ponosa“, već je rešila da ućutka svaki glas opljačkanih i poniženih, zabraniviši sva okupljanja u centru Beograda. Ipak, država je morala da se, pod pritiskom javnosti, deklarativno i prilično površno, okrene borbi protiv nasilja nakon sve učestalijih napada, prvenstveno na progresive i napredne ljude, a zatim i na sve one koji drugačije misle i govore.

Napominjemo da sada, kada radnička klasa u Srbiji spontano dolazi na pozicije slobodarskog radikalnog sindikalizma, ne čudi volja organa represije da drže utamničene naše drugove, pod isfabrikovanim optužbama.
Srpski anarhosindikalisti, u skladu sa odlukama nedavno održanog III Kongresa ASI, nastavljaju, uprkos pritisku države i opasnosti od ekstremističkih grupa, energičnije i promišljenije nego ikad da rade na poboljšanju položaja radničke klase, aktivnoj radničkoj borbi baziranoj na principima direktne akcije i direktne demokratije, kao i borbi za društvo lišeno represije, hijerarhije i vlasti čoveka nad čovekom.

Generalni sekretarijat ASI