U svom novom dokumentarnom filmu "Unutrašnji neprijatelj" ("The Enemy Within"), koji se trenutno prikazuje u Velikoj Britaniji, režiser Džo Bulmen predstavio je četvoricu mladih islamista koji čitaju manifest nekadašnjih jevrejskih anarhista, kao i transkripte njihove odbrane pred sudom.

Mladići su vrlo brzo počeli da prepoznaju reči, koje su se potpuno uklapale u njihovu viziju svetog rata muslimana. Iako su društva o kojima su nekadašnji anarhisti i današnji teroristi sanjali bitno različita, razmere njihovog besa, otuđenja i primenjene taktike su gotovo identične.

Terorizam, kao fenomen koji je sve prisutniji u modernom okruženju, po brojnim strukturnim karakteristikama neodoljivo podseća na izvorni, radikalni anarhizam. Razlike u viziji budućeg društva između nekadašnjih radikalnih anarhista i modernih (islamskih) terorista, međutim, veoma su izražene. Anarhisti su, s jedne strane, želeli društvo apsolutne slobode, a islamisti, opet, društvo sa apsolutnom poslušnošću, navodi londonski „Independent", a prenosi Tanjug.

Prvi bombaški napad u kojem je stradalo civilno stanovništvo izvršen je u Parizu 12. februara 1894. Tada je Emil Anri, 26-godišnji računovođa, bacio bombu na orkestar koji je svirao u kafeu "Terminus", pri čemu je poginuo veliki broj ljudi. To nije bio prvi napad koji je realizovao mladi Anri. Nekoliko meseci pre toga bacio je bombu na policijsku stanicu, ubivši petoro ljudi i vrativši se potom mirno na svoje radno mesto, ali napad na "Terminus" je ipak specifičan po tome što je jedan čovek prvi put digao u vazduh nasumično odabrane civile.

Džon Meriman, profesor prestižnog američkog Univerziteta Jejl upravo je taj februarski napad označio kao "dan kada su obični ljudi postali meta terorista". Interesantno je da motivi mladog Anrija nisu bili materijalne prirode obzirom da je momak poticao iz bogatije buržoaske, intelektualne porodice. Razloge treba tražiti pre svega u njegovom nezadovoljstvu sveukupnom socijalnom situacijom u zemlji i pokušaju da na ovaj, nasilan način, razbije klasnu zatvorenost francuskog društva, okoštalog u društvenoj nejednakosti.

Bombaški napadi bili su jedno od (nasilnijih) sredstava kojima su se zarad ostvarivanja svojih ciljeva koristili anarhisti. Njihova izvorna ideologija počivala je na uverenju Pjer-Žozefa Prudona da državu treba raspustiti i omogućiti stanovništvu da se samostalno organizuje u komune, koje će same brinuti o svojim potrebama, bez državnog zakonodavstva i politike oporezivanja. Za Prudona je uklanjanje države značilo povratak prirodnom redu, u kojem će svako moći da ostvari svoju slobodu. Jednostavno rečeno - zakon je tiranija, svojina je krađa.

Anri, koji je nakon napada na pomenuti kafić uhapšen i nakon godinu dana pogubljen, rekao je policiji da žali samo za jednom stvari - što nije ubio više pripadnika buržoazije.

U pismu koje je uputio majci stajalo je: „Ne smeš verovati onima koji kažu da sam kriminalac. Stvarni kriminalci su oni ljudi koji ljudima sa srcem život čine nemogućim, to su oni koji stvaraju društvo u kojem svi pate." Veza između originalnog, radikalnog anarhizma i terorizma u modernom smislu reči je, čini se, evidentna kada je reč o osnovnim psihološkim faktorima koji uslovljavaju izvođenje akcije.

Međutim, kao što većina muslimana u svetu ne podržava džihad, tako treba imati u vidu da ni u 19. veku većina simpatizera anarhističke ideologije nije podržavala ubistva nedužnih civila.

Ni najveći ruski anarhisti, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin, nisu bili za pogibiju civila u cilju ostvarivanja svojih ideja. Anarhizam je odbacivao religiju, videvši je samo kao još jedan oblik tiranije, dok islamisti, sa druge strane, žele da njihovu interpretaciju religije usvoji svako.

Anarhisti su prvi širili feminističke ideje i seksualne slobode, dok islamisti žele da žene u burkama drže zatvorene u kućama i ubijaju homoseksualce. Anarhisti odlučno odbacuju rasizam, dok ga islamisti često praktikuju prema jevrejskom stanovništvu. I pored toga, između ova dva idejna sistema postoje brojne strukturne sličnosti. I jedni i drugi svoje nasilje opravdavaju nelegitimnim nasiljem jedne države, čemu su navodno bili svedoci kao mladi ljudi.

Znak jednakosti može se staviti između sredstava primenjenih radi ukidanja te države ili uvođenja kalifata, reakcija na uništavanje Pariske komune, odnosno napada na Palestinu, Irak ili Avganistan. Cilj je danas možda malo izmenjen, ali sredstva ostaju slična.

Kada je anarhista Gaetano Breski ubio italijanskog kralja Umberta I reakcija države je bila mlaka. Sa druge strane, kada je Španija na pojavu anarhizma reagovala merama brutalne represije, zahvatio ju je najjači talas anarhističkog pokreta u Evropi. Čim su nasilne mere države ukinute i pokret je polako počeo da jenjava.

Smrt radikalnog anarhizma pokazuje da se do njega nje došlo nasilnim putem, već postepenim reformama - uvođenjem osmočasovnog radnog vremena, brige o zaposlenima, nadoknade povređenima na poslu, odnosno lišavanjem radničkog sloja i anarhista svakog motiva za dalje nasilne akcije.

Ukoliko bi svet smanjio zavisnost od nafte iz muslimanskih zemalja, ukoliko bi SAD priznale da su mučile ljude i ukoliko bi se Palestincima ponudio mir umesto huškanja Izraelaca da izvrše napade, pitanje je koliko bi džihadisti bili ubojiti i opasni kao što su sada.