Проблем неће бити решен изградњом нових затвора

У самицама у централном затвору борави по четворо-петоро људи: то је простор од неколико квадрата у којем се спава на поду око чучавца.

Свако ко дође у централни затвор прво проведе два дана у самици, а у њу се враћа по казни из колективних соба. Ја сам био у самици ,,само“ са још двојицом, што је за услове тамо добро, мада сам спавао на поду.

Дакле, затвори су препуни. Али сматрамо да проблем неће бити решен тако што ће држава изградити већи број затвора, него тако што ће бити смањен број затвореника. У томе и јесте проблем: људи проводе месеце, па и године у притвору иако нису проглашени кривим.

На почетку процеса који бирократија одуговлачи у недоглед људима се често одређује притвор са правним образложењем или без њега. Оптужени тако доспева у једну потпуно патолошку атмосферу, јер се налази у просторији са још 11–15 људи, са којима проводи 23,5 сата дневно.

Све су то притвореници који нису осуђени или су осуђени па чекају правоснажност. С тим што су потпуно арбитрарне процене кога треба задржати а кога не. Неке људе пуштају да се бране са слободе, док неки за потпуно бенигне ствари седе у притвору месецима. На пример, упознао сам човека који је у ЦЗ-у 11 месеци чекао резултате ДНК анализе, јер резултати су важни као доказ за дело које је починио или није починио.

Исто тако, наша група је добила образложење да смо у притвору зато што смо наводно учествовали, то јест постоји сумња да смо учествовали, у делу које је урађено ,,на посебно подмукао начин“ и ,,доводило у опасност животе и имовину грађана“.

А у самом тексту оптужнице пише да је штета која је изазвана 18 евра и да је дело урађено ноћу, кад никога није било у близини. Реч је о једној потпуној контрадикцији у исказима, али правосудни систем је толико моћан да ништа не можете да промените, чак и ако понављате оно што су они написали: да је штета мала, да се дело десило ноћу...

Жалили смо се због притвора, а (негативни) одговори поводом жалби су нам стизали након више од месец дана. Oни су одговарали празним папиром – решењем без образложења – што потврђује нашу тезу о држави као нелегитимном ауторитету који, у крајњој инстанци, има једину сврху да одржава систем који је наметнула владајућа класа. Немате никакву правну могућност комуникације са системом јер систем има силу, а ви не располажете било чиме. Jер су закони тако састављени да могу да се тумаче и овако и онако, и тако се стварају услови да месецима будете затворени и да се налазите у зверској атмосфери док траје поступак. Кажем ,,зверској атмосфери“ зато што се људи налазе у кавезима. Као у зоолошком врту.

С тим што имате командире и чуваре који малтретирају људе, на пример младића кога су ухапсили са нама и оптужили за исто дело, давили су каишем, тражећи од њега да призна да је хтео да изврши атентат на конзула Грчке, што је бесмислица.

Да се разумемо, мени који долазим из једне слободарске политичке традиције потпуно је невероватна сама идеја да неко неће да вас пусти из било које просторије. Али то је природна реакција мање-више свакога ко се нађе у тој ситуацији: не желите да вас на тај начин спутавају. И то временом ствара болесну атмосферу – и код оних који су тамо по казни, али и код запослених. Јер запослени почињу да злоупотребљавају алкохол и лекове, и тиме доприносе патологији затвора.

При томе, притвореници нису осуђени, тако да се све време наводно претпоставља да нисте криви, а третирају вас много горе него осуђенике у затворима, јер у притвору имате право на посету породице једном у 15 дана. Немате могућност никакве комуникације са спољним светом, па ни телефонске. У том смислу, у много горој сте ситуацији него у затвору. Услови су такви да већина притвореника после шест месеци жели да пређе у затвор, јер у затвору имају могућност да се шетају више, да раде. Можемо замислити у какво стање ума је човек доведен кад жели да из притвора иде у затвор, да ради у неким потпуно нехуманим условима у којима није дозвољено синдикално организовање – што је тема на коју ми посебно стављамо акценат, и којом ћемо се у будућности интензивно бавити.

Људи у притвору губе у извесној мери осећај за реалност јер своју ситуацију упоређују са осталим притвореницима, па кад је неко осуђен на десет година затвора онда су твоје три године ситница. Тако и кажу: Одлично, три године!

Зашто људи завршавају у затвору? Зато што многи од њих живе у условима беде. Ја у вези с тим имам апологетски однос према великом броју људи који су доспели до затвора. Овде говорим о онима који покушавају да преживе на нелегалан начин и ја мислим да треба поставити питање зашто људи уопште чине кривична дела. Затвори се, између осталог, правдају наводном ресоцијализацијом затвореника, а ја тврдим да у затворима нема ресоцијализације. Једино постоји ,,социјализација“ у криминални миље: можете да научите како да успешно обављате разна криминална дела.

*Члан Анархосиндикалистичке иницијативе, осумњичен за дело међународног тероризма,у притвору провео готово шест месеци

Ратибор Тривунац

Извор