Ironija života u Srbiji se nastavlja. Vlada je dekretom uredila novu minimalnu cenu rada koja je sada čak za pet (5) dinara veća od prethodne.

Sat rada u Srbiji od nedavno košta najmanje 95 dinara, za razliku od prošle godine kada je iznosio 90. „Tržište rada“ je „prezasićeno“, pa se ni ponižavanju onih koji su prinuđeni da se na njemu „nude“ ne vidi kraj. Stopa nezaposlenosti se skoro popela na 20%, a zvanični podaci nam govore i da u Srbiji skoro 750.000 ljudi nema posao, iako je svakome jasno da je taj broj daleko veći. Ista situacija je i kod zaposlenih. Pretpostavka je da oko 300.000 radnika i radnica prima samo minimalac, ali, u stvarnom životu, taj broj svakako prevazilazi ovu cifru. Međutim, zabrinjavajući podatak je i veliki broj zaposlenih koji, na žalost, ne dobijaju ni njega.

Na primer, prosek zarade u hotelijerskoj i ugostiteljskoj industriji u Srbiji iznosi 18.667 dinara, što je tek nešto više od minimalne zarade, a ovaj podatak otkriva i da među zaposlenima ima mnogo onih koji primaju platu manju i od one koju država navodno garantuje.

Da borba za ostvarivanje zakonskog minimuma, naročito u pomenutom sektoru, zahteva tek jednostavno organizovanu direktnu akciju i da pomenuta metoda itekako ima uspeha, dokaz su i vesti na istu temu koje stižu od drugova i drugarica iz Internacionale (MUR). Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) je takođe i svojim primerom, odnosno akcijama koje je sprovodila, dokazala da je na ovakav način moguće izaći na kraj i sa ovdašnjim kapitalistima.

Među one koji krše sopstveni zakon i za to ne odgovaraju ulaze i vlasnici (bilo da je u pitanju država ili kapitalisti) preduzeća iz oblasti tekstilne industrije (odevnih predmeta i krzna) sa prosečnom zaradom od 14.997 dinara, kao i proizvođači tehničke i komunikacione opreme sa prosečnom zaradom od 15.039 dinara. Zakon bi sigurno našao primenu i demonstrirao svoju efikasnost u slučaju štrajka ovih radnika i radnica poniženih i dovedenih na ivicu egzistencije. Zato je neophodno iskazati potpunu solidarnost sa zaposlenima koji ne mogu da ostvare ni minimalnih 13, 14 ili 15 hiljada dinara mesečno, a njihova sudbina ne zanima ni birokratske sindikalne lidere koji primaju i do deset puta više.