Maloprodajni lanac Idea u Srbiji ispostava je grupacije Konzum iz Hrvatske u vlasništvu Ivice Todorića, jednog od najmoćnijih tajkuna sa prostora bivše Jugoslavije. Krajem septembra srpski ogranak dospeo je u medije zbog prepravljanja roka trajanja mesnih proizvoda, a što je pobudilo sumnju da potrošači kupuju neispravnu robu. Idea je ove kritike odbacila, a republička tržišna inspekcija je, istina, izašla na teren i proverila navode, ali osim toga ništa više nije učinjeno.

Da ovaj slučaj nije jedini primer prodaje neispravnih namirnica u Ideji, svedoči i ono što je doživeo donedavni saradnik pomenutog trgovinskog lanca Anando Džafić.

Anando je od kraja marta do kraja avgusta radio u prodavnici Ideje u Zemun Polju. Jednog dana poslovođa ove prodavnice Jelica Vajić naredila mu je da u toalet donese gajbice sa zelenom salatom, a da je zatim stavi u kofu koja se obično koristi za ribanje prostorija. Poslovođa mu je objasnila da salata mora da se osveži, pa kako nemaju prskalice moraju da koriste kofu napunjenu vodom.

Pošto je salatu stavio u kofu, kao što mu je rečeno, Anando je morao da je odloži u komoru za voće i povrće. Kada je zamenik poslovođe Marko Šoškić nešto kasnije preuzeo smenu i video kofu iz WC-a u komori za namirnice, pozvao je Ananda i naredio mu da to hitno ukloni. "Ne daj bože da neko naiđe i to vidi", vikao je Šoškić dok su radnici vraćali salatu u gajbice na prodajnim štandovima.

Pretpostavljena Jelice Vajić, tadašnja područna direktorka Jelena Mladenović, ništa nije preduzela povodom pranja salate u klozetu, dok je njen naslednik Vladimir Denona jedino obećao da će taj slučaj ispitati.

Generalni direktor Vladimir Bokan, koji je, takođe, obavešten o "osvežavanju" salate u kanti za džoger, nedavno se hvalio kako je Idea među najjeftinijim prodavnicama na malo, čime se štiti standard građana Srbije. Zaboravio je jedino da objasni po koju cenu je postignuta ta "jeftinoća".

Radnici se po pravilu zapošljavaju na po mesec dana, što je po našem zakonu moguće, ali je pitanje koliko je moralno. Svakog meseca se zaposlenima saopštava da li im je ugovor produžen na još mesec dana ili, bez ikakvih obaveze prema njima od strane Ideje, mogu da se vrate na tržište rada. Radnu knjižicu sami kupuju i plaćaju, a ponekad se dešava da im dodatak za prevoz bude umanjen i do 20 odsto, kao da cenu karte određuje Ideja a ne GSP.

U radnom ugovoru zvanično stoji da je radno vreme 40 sati nedeljno, kako naš zakon i predviđa, ali se radi najmanje 44-44,5 sati nedeljno. Prekovremeni rad se ne plaća. Obe dnevne smene traju po 7,5 sati, a radi se svakim radnim danom, subotom i svake druge nedelje. I tako bez prestanka odnosno 13 dana u nizu dok se ne stigne do prvog dana za odmor! U prodavnicama uvek ima manje osoblja nego što je potrebno, pa se neretko ostaje i posle radnog vremena. U Ideji u Zemun Polju, na 400 kvadratnih metara rade samo četiri prodavca, uglavnom žene. Ove nesrećnice po čitav dan prenose robu iz magacina, slažu je po rafovima i rade druge teške fizičke poslove. Na bolovanje ne smeju ni da pomisle, jer znaju da im u tom slučaju radni ugovor sledećeg meseca ne bi bio produžen. A od nečega mora da se živi.

Za sve to maltretiranje prodavac prima prosečnu mesečnu platu od svega 17.000 dinara, što iznosi manje od 100 dinara po satu. Užasi tranzicije, ili klasično robovlasništvo?

Dok pravo radnika da radi 40 sati nedeljno shvata neobavezujuće, dotle rukovodstvo ove kompanije iz Hrvatske za sopstvene potrebe vreme proglašava novcem. U Idejinom Imocentru u Bloku 64 na Novom Beogradu poslovođe svakom novom radniku skreću pažnju da pauzu za ručak sme da koristi tačno 30 zakonom propisanih minuta. U to vreme ulazi odlazak u kantinu, pranje ruku, kupovina hrane, obedovanje i povratak na posao. Strogo se vodi računa da niko u kantini ne sedi duže od 20 minuta.

Da bi uštedela pare, kompanija Idea dozvoljava da i proslave plaćaju sami radnici. Dana 8. avgusta 2010. godine u jednom restoranu u Zemunu upriličena je proslava godišnjice otvaranja filijale u Zemun Polju. Proslavi je prisustvovao i direktor sektora maloprodaje za Beograd Dejan Radulović, a za plaćanje ceha pobrinuli su se prisutni radnici. Od svojih mizernih 17.000 mesečno! Istovremeno, direktori i poslovođe provode se po beogradskim splavovima i noćnim lokalima. Njihove plate nisu tako bedne kao radničke.

Igor Milanović, "TABLOID" 14.10.2010.

Izvor