Povodom objavljivanja Ekonomije zadruge (JOSD, 2010)

1. »Striktno govoreći, utopija označava ono što nigde ne postoji.« (Solidarity Group) Kada kažemo da je određen ekonomsko-politički program utopijskog karaktera, ne znači da ga odbacujemo zato što je netačan ili zato što su njegovi ciljevi loši. Program je utopijski kada nije zasnovan, sa jedne strane, na iskustvu te idejama koje mogu u prihvatljivim logičkim okvirima da se izvedu iz tog iskustva, a sa druge strane, kada nije vezan za stvarne istorijske snage koje bi ga sprovele u delo. Etičke smernice Adama Smita za upravljanje liberalno-kapitalističkim društvom, koliko god bile »dobronamerne« i »teorijski« iscrtane, nisu mogle imati stvarnog istorijskog nosioca čije bi težnje njima bile izražene.

2. Sve i jedan politički program koji pretenduje na stvarnost ograničen je onim što uslovno zovemo »društvenim zakonitostima«. Te »zakonitosti«, ili bolje rečeno tendencije, mogu se opisati na sledeći način: kapital je mrtav rad koji živi samo gutanjem živog rada (Karl Marx); kapital mora da se reprodukuje i širi – u protivnom, nestaje; njegovi živi agenti, kapitalisti, uslovljeni tom činjenicom, njoj podređuju svoju društvenu praksu: kapitalu omogućuju reprodukciju kroz uzimanje radne snage i širenje tržišta proizvedenih roba, a snagu vrednosti koju ta radna snaga stvara stavljaju u službu nesmetanog održavanja radnog procesa kroz ideološku i političku dominaciju; sa druge strane, radnik teži da prekine proces otuđivanja svojih radnih sposobnosti koje se pretvaraju u mrtvu silu okrenutu protiv njega, da bi njegov rad postao ljudski, praktičan i kreativan izraz njegovog postojanja. Politički programi današnjice ili brane interese kapitala, ili interese rada. Sredina ne postoji. Kretanje u sredini je utopijsko.

3. Za početak, odnos prema Sovjetskom Savezu je koristan za ilustrovanje polaznog stanovišta svakog levičarskog političkog programa. Pisci nove Ekonomije zadruge objašnjavaju: »sovjetska birokratska kasta podredila je akumulaciju kapitala ne zadovoljenju potreba građana novog poretka već maksimiziranju državne moći, jednoumlja i totalitarizma«. Nije sporno da je akumulacija kapitala u okviru sovjetskog državnog kapitalizma služila održavanju totalitarizma kao odgovarajuće političke nadgradnje. Ali suprotstvaljati tome cilju kao drugi cilj akumulacije kapitala »zadovoljavanje potreba građana« nije istorijski opravdano. Sovjetski radnici su nekoliko puta, prvo u sporu, a zatim i u otvorenom sukobu sa boljševičkom birokratijom, istakli radničku kontrolu kao svoj program, koji je nužno podrazumevao uklanjanje birokratije, njenih institucija i aparata prisile, te uvođenje samoupravljanja zasnovanog ne na akumulaciji kapitala i razmeni roba, nego na svesnom demokratskom planiranju.

4. Podrobnom analizom pomenutog teksta, prilikom čega zaobilazimo druga sporna istorijska i teorijska pitanja, te humane iskaze koji ukazuju na sveprisutan motiv za prevazilaženjem neizdržive krize bosansko-hercegovačkog društva, pronalazimo da je kao osnovni među konkretnim predlozima izneta reforma finansijsko-bankarskog sistema u Bosni i Hercegovini (dokapitalizacija banaka, pretvaranje razvojnih u industrijsko-komercijalne banke, ukidanje PDV-a, progresivno oporezivanje i beskamatni krediti za siromašne, posebni socijalni uslovi za kreditiranje itd).

5. S obzirom na činjenicu da je ova reforma osnova čitavog programa, postavlja se pitanje kako se dolazi pred njeno ostvarenje? Aktima nekakve buduće »narodno-frontovske« vlade (što podrazumeva marš kroz političke institucije, nužno u obliku političke stranke i saveza, koje bi igrale po pravilima postojećeg izbornog sistema) ili nehijerarhijskim, direktno-demokratskim, masovnim direktnim akcijama u obliku radničkih štrajkova, narodnih peticija, popularnih bojkota i blokada (što, ako je to slučaj, postavlja više pitanja nego što može biti odgovora)? U prvom slučaju, trebamo li uopšte podsećati, sebe ili druge, da je postojeći politički sistem dizajniran upravo tako da su samo bogati – i njima lojalni – u stanju kreirati uticajne stranke i popunjavati strukture vlasti? (Bilo kakva »demokratska« reforma putem državne vlasti biće sprovedena samo ako to buržoaziji bude odgovaralo, a pri tom bi ona postavljala njoj odgovarajuće uslove, daleko manje odgovarajuće proletarijatu). U drugom slučaju, zašto od vlastodržaca tražiti tako malo, što, na kraju krajeva, ostaje u njihovom domenu kontrole? Još važnije, zašto ne uzimati pre svega u obzir našu neposrednu sferu delovanja?

6. Ekonomija zadruge zamišlja sprovođenje nove bankarske reforme uz političko-privrednu decentralizaciju: »Poštena i balansirana razmjena sa komšijama i slobodna razmjena informacija ... je u osnovi onoga što nam je potrebno. … novčani sistem … mora biti decentraliziran, lokaliziran i vođen kroz niz javnih ustanova. U njegovom sastavu trebaju biti neprofitne lokalne banke koje će dijeliti sredstva i finansijske usluge za produktivne lokalne investicije. ... Firme koje dobijaju beskamatne kredite moraju koristiti lokalne materijale, rad i usluge.« Ako ovde preskočimo pitanje »Ko vrši decentralizaciju?« svejedno primećujemo da se i dalje krećemo u domenu privatnog vlasništva, razmene, sistema najamnog rada i robno-novčanih odnosa, te se podsećamo da »zadovoljenje potreba« u tom domenu nikada ne može biti adekvatno ostvareno: radnik ostaje najamni radnik, a privrednik (»mali« ili »veliki«) ostaje kapitalista (agent kapitala, malog ili velikog).

7. Mi, kao sindikalisti, ne sporimo nužnost neposrednih zahteva za poboljšanjem standarda radnika i radnica, studenata i ostalih ugnjetenih. Proletarijat se mora boriti za svoje osnovne potrebe da bi bio u stanju da se bori za istorijske potrebe čovečanstva. Ali revolucionarni sindikalizam ukida veštačko odvajanje »minimalnog« od »maksimalnog« programa kroz odbijanje reformističke politike, to jest politike promene kroz institucije (odnosno birokratiju) buržoaskog društva. Radnici brane, osiguravaju i unapređuju svoj položaj jedino putem »direktne akcije«, što podrazumeva štrajk i ostale masovne metode borbe – birokratski neposredovane i direktno-demokratski organizovane. Program o kojem govorimo ostaje van stvarnih snaga. On u svome krajnjem cilju jeste pro-radnički (no ograničeno: tek poboljšava standard radnika, umanjujući bogatstvo kapitalista, i uvećava popularne mehanizme kontrole – istovremeno zadržavajući kapitalističke odnose proizvodnje), ali u svojoj jedino logičnoj opciji sprovođenja jeste reformistički (orijentisan na postojeće strukture vlasti).

8. Kao posledica, »radničko samoupravljanje« koje se pominje ostaje puka karikatura karikature: »Mega korporacije moraju biti slomljene i restrukturirane u manje lokalne privatne firme i lokalne javne firme. Kroz lokalni bankarski sistem afirmisat će se radničko samoupravljanje, tj. formiranje lokalnih firmi u kojima će svi zaposleni imati priliku da imaju dio vlasništva i dio prava i odgovornosti koja slijede iz toga.« (naš kurziv) Ako ovo prevedemo na teorijski precizan jezik: finansijski sektor posuđuje novac za stvaranje novih firmi u kojima će kreditirani radnici upravljati preduzećem kao suvlasnici. Firme se upravljaju po zakonima tržišta i države, a »samoupravna« preduzeća koegzistiraju uz privatna i inostrana. Uz to ostaje otvoreno pitanje: da li svi koji rade upravljaju radnim mestom, ili su radnici koji su osnovali preduzeće kao kreditirani pak vlasnici deonica, dok je svaki novi radnik samo radnik? Ako je drugi slučaj, ta preduzeća nikako nisu »samoupravna«, nego kooperativna. (»Zadruga«, kao što vidimo, ne traži uklanjanje menadžera i menadžmenta, nego samo traži »adekvatnije obrazovane« menadžere).

9. Iako nisu išla dovoljno daleko, pošto su bila fizički uništena ili zakočena u razvoju, sva dosadašnja ostvarenja »radničkog samoupravljanja« su išla dalje od ovoga, pri tom naglašavajući da mogu ići još dalje i radikalnije. Najniži oblik »radničkog samoupravljanja« ispoljava se u obliku celokupne i neograničene radničke uprave nad radnim mestom, ali bez promene postojećeg društveno-političkog poretka; takva pojava je obično defanzivnog karaktera, gde radnici spašavaju svoja radna mesta napušetena od gazda i države (sa sličnom se pojavom u novije vreme susrećemo u Argentini). (Proizilazi da je »samoupravljanje« u Jugoslaviji bilo obična karikatura samoupravljanja, s obzirom na ograničenja nametnuta od strane državno-partijske i upravne birokratije). »Samouprava« (autogestión) podrazumeva da nema kredita i deonica, da svi radnici upravljaju i odlučuju. Radnički saveti koji nastaju kao osnovni oblik samoupravljanja u praksi, kao demoratski zborovi gde radnici odlučuju i izvršavaju sopstvene odluke, jesu embrioni novih društvenih odnosa. Revolucionarni proces ukidanja odnosa kapital–rad (eksploatacije, samoeksploatacije i otuđivanja ljudskih potreba kroz tržište i robnu formu) počinje kada se radnički saveti iz svih sfera proizvodnje i društvenog upravljanja koji su preuzeli kontrolu nad proizvodnim snagama iz kojih su nastali spoje u federacije radničkih saveta (tj. savete delegata koje među sobom biraju, sa delegiranim nalogom i opozivom u svako vreme) i na društvenom nivou poduzmu ekonomsko i političko svesno demokratsko planiranje.