Ovo je prvi generalni štrajk u Portugaliji organizovan u poslednjih 22 godine. Iako usamljen, uspeo je da osvetli deo socijalne situacije u zemlji. U Portugalu, socijalni konflikt je prilično niskog intenziteta. Broj štrajkova u poslednih trideset godina opada, uprkos činjenici da se portugalska radnička klasa nalazi u sve lošijoj situaciji. Sindikalizam takođe beleži pad članstva, a dve najveće sindikalne organizacije, koje su pod kontrolom političkih partija, više služe za upijanje nezadovoljstva i smirivanje situacije, nego za borbu protiv eksploatacije koja sve više uzima maha.

Za pola veka, portugalsko društvo prošlo je kroz nekoliko velikih promena. One se kreću od rapidne industrijalizacije započete šezdesetih godina XX veka, koja svoj razvoj duguje najviše uplivu stranog kapitala i koji je radnička klasa mogla lako da izbegne da je bila borbenija i organizovanija, sve do podjednako rapidne deindustrijalizacije, budući da se u jednom trenutku pojavila jeftinija radna snaga u Istočnoj Evropi i Aziji. Portugalsku ekonomiju danas održavaju male, neefikasne servisne kompanije, u kojima su radnici postali izolovani jedni od drugih, nemaju tradiciju radničke borbe, imaju generalno nesigurne uslove rada i mizerne plate, a kompanije koje ih zapošljavaju jedva da mogu da osiguraju i sopstveno postojanje. Ceo sistem nalazi se u stanju akutne krize poslednjih 10 godina, a radnici su, kao i uvek i svuda, njene prve žrtve.

Levica je, nakon pada diktature Marsela Kaetana sedamdesetih godina XX veka, koji je bio praćen masovnim direktnim akcijama radništva, počela da shvata konsekvence moguće eskalacije sukoba. Uplašena od stalnih pritisaka buržoazije, polako se povlačila. Od tada, njena borba svodi se na ograničene i neefikasne metode, kao što su na primer simbolični jednodnevni štrajkovi.

Ovoga puta, UGT, sindikat koji se nalazi pod kontrolom socijal-demokratski orjentisane partije, učestvovao je u štrajku. Međutim, budući da se njihova partija već nalazi u vladi, zahtevi su se sveli samo na izmoljavanje ustupaka od države, a izostale su neophodne “žrtve” koje moramo podneti u borbi protiv onih koji u međunarodnim okvirima špekulišu o portugalskim dugovima i pokušavaju da ih uz kamate nametnu portugalskoj radničkoj klasi. Iluzorno je i spominjati da njihov glas neće dopreti ni do najviših ministarskih kabineta, čak ni do onog u kom sedi Helena Andre, trenutna ministarka rada i nekadašnji visoki birokrata UGT sindikata, sada dobro plaćena za neslavnu glavnu ulogu u osporavanju štrajkova svojih dojučerašnjih drugova. Drugi veliki sindikat, CGTP, pod kontrolom Komunističke partije, koja pokušava da se nametne kao nekakav vođa rastućeg narodnog nezadovoljstva, provlači svoje partijske slogane kao politiku promovisanja svog kandidata na predsedničkim izborima koji se bliže. Propaganda im se svodi na odbranu “nacionalne proizvodnje”. Nije potreban komentar da će svim ovim angažmanom postići veoma malo. Narod ih je već dovoljno puta gledao “u akciji”, te je i poverenje u njihove metode svedeno na minimum.

Budući da se čaša prelila, ljudi imaju potrebu da nešto preduzmu. Ovaj štrajk je svakako bio daleko veći od onog iz 1988. godine. Na jedan dan, zaustavljen je metro u Lisabonu, brodovi nisu plovili, restrikcije su zahvatile i najveći deo autobuskog i železničkog saobraćaja. Sve luke u Portugalu bile su zatvorene. Otkazani su i svi letovi, uprkos pretnjama Vlade radnicima aerodroma da ne smeju da štrajkuju. Zatvorene su bile i škole, kao i većina javnih servisa. Štrajkovalo se i u tekstilnoj industriji, a proizvodnja je na dan zaustavljena i u “dragulju portugalske industrije” - francusko-nemačkoj fabrici automobila “Auto Europa”. Uslužni sektor, u kome je potpuna nepraveda prema radnicima ustaljena praksa, ostao je, nažalost skoro potpuno van ovih događaja. Većina prodavnica, supermarketa i šoping centara bila je otvorena i samo je nedostatak transporta mogao da udalji potrošače od njih. Treba napomenuti da je i većina kol-centara (ako ne i svi) radilo i nastavilo normalno da funkcioniše. Neke od njih nameravamo da posetimo ovih dana i održimo im kratko predavanje iz solidarnosti.

Iako je štrajk bio veoma velikih razmera, izjave da je u njemu učestvovalo 3 miliona radnika, a koje su iznosili istureni članovi CGTP-a i Komunističke partije, suviše su preuveličane. U Portugalu, aktivna populacija prelazi tek nešto više od 5 miliona, dva od pet radnika imaju privremeni ugovor, a u tu cifru ulazi i skoro milion lažnih “nezavisnih” radnika. Oni na žalost nisu mogli da se priključe štrajku, najviše zbog straha od gubitka posla, iako imaju isuviše razloga za protest.

Akcije u Lisabonu
Moramo se pohvaliti činjenicom da su naše akcije, i pre i tokom štrajka, bile prilično uspešne. Odštampali smo specijalni bilten posvećen generalnom štrajku i počeli smo da ga distribuiramo nedelju dana pre štrajka. Većina ljudi je pozitivno reagovala, a neki su tražili i kopiju više kako bi pomogli distribuciju.

Na sam dan štrajka, organizovali smo informativnu akciju, zajedno sa drugovima anarhistima iz drugih provinijencija. Tokom jutra, šetali smo Lisabonom i delili naš bilten “Generalni štrajk”, kao i drugi propagandni material. Ušli smo u nekoliko prodavnica, restorana, supermarketa i šoping centara i distribuirali našu propagandu zaposlenima. Mnogi od radnika, koji su uzeli letke, požalili su nam se kako ne mogu da se priključe štrajku jer će biti otpušteni. Posetili smo i neke kol-centre u kojima smo, koristeći megafon, pozvali na antikapitalističke demonstracije koje su planirane za popodne.

Nakon ručka, nastavili smo da delimo letke i agitujemo za demonstracije, sve do Kamoes trga na kome je bio zakazan početak.

Nekoliko anti-kapitalističkih i anti-autoritarnih kolektiva sazvalo je anti-kapitalističke demonstracije u 15 časova na pomenutom trgu u centru Lisabona, pod motom “Za blokadu i sabotažu – štrajk se ne završava ovde!”. Ovo su bile jedine demonstracije sazvane za dan generalnog štrajka u Lisabonu. Kada smo stigli na Trg, tamo je stajalo samo dvestotinak ljudi, ali vremenom broj je narastao na preko 1.000 i svi su uzvikivali slogane protiv kapitalizma i marširali kroz lisabon. I naše crveno-crne zastave su se umešale u marš. Nosili smo i veliki baner na kome je pisalo “Protiv kapitalističke eksploatacije! Za socijalnu jednakost! Ujedinjeni i samoorganizovani daćemo im krizu!”.

Nakon demonstracija, jedna grupa je upala u obližnju napuštenu kuću i nazvala je “Štrajkačeva kuća”. U njoj su pripremili besplatne obroke i delili ih učesnicima. Kuću je sutradan iselila policija.

Akcije u Portu
Tokom jutra, zajedno sa drugovima i drugaricama iz anarhističkog kolektiva “Hipatia”, prošli smo kroz osiromašne kvartove Porta noseći zastave, bubnjeve i crveno-crni baner na kome je pisalo “Ujedinjeni i samoorganizovani, mi ćemo NJIMA dati krizu!”, Podelili smo letke i uz pomoć megafona, više puta, pozvali ljude na ulice i centralni trg na kome su birokratski sindikati zakazali početak. Uzvikivali smo i različite parole, a ljudi su sa znatiželjom prihvatali naše letke. Nažalost, većina ih se nije pridružila protestu.

Popodne smo otišli do Sao Bento železničke stanice, blizu koje su žuti sindikati održavali konferenciju za štampu. Pevali smo pesme – portugalske verzije starih CNT pesama - “A la Huelga” ("Na štrajk"), "Internacionalu" i druge. Čitali smo i neke delove našeg specijalnog biltena “Generalni štrajk” i raspravljali o neophodnosti samoorganizovanja protiv kapitalista, države i “krize”. Sve više ljudi nam se pridruživalo na putu do centralnog trga – Trga Slobode (Praça da Liberdade), gde smo nastavili sa anarhosindikalističkom propagandom.

Primetili smo da su ljudi koji su nam se pridružili bili uglavnom pripadnici ili simpatizeri Komunističke partije, ali bili su radoznali i demonstrirali su određene simpatije. Na trgu smo napravili i narodni zbor i pozvali sve da putem megafona diskutuju o razlozima zbog kojih su revoltirani zbog kojih su se priključili generalnom štrajku. Neki od članova Komunističke partije su uzeli sopstveni megafon, ali mi smo, pomoću našeg sa njima uspostavili krajnje zabavan i komičan dijalog, nešto nalik “Pozorištu potlačenih”.

Svo to vreme, nismo videli policiju, niti zvaničnike sindikata. Naravno, ovo svakako nije bio generalni štrajk, ali je bila jasna demonstracija nepoverenja u vladu, državu, kapitaliste, menadžere i njihova obećanja da će izneti krizu za koju očekuju da mi platimo.

Međunarodno udruženje radnika i radnica,
Portugalska sekcija – AIT-SP

Lisabon, 14. decembar 2010.