Duga istorija nameštaljki

Država je, u skladu sa svojom osnovnom namenom - zaštitom interesa gazda, uvek spremna da na podmukao način pokuša da eliminiše svoje protivnike. U slučaju anarhističkog pokreta, kao najradikalnijeg protivnika sistema, istorija takvih poteza državnih vlasti je veoma dugačka. Nažalost, u pitanju nije samo stvar ružne prošlosti, već nešto što je svakodnevica radničke klase širom sveta – danas se montirani procesi protiv revolucionara vode od Čilea i SAD-a, preko Grčke, Španije, Italije, Rusije, Australije i Kine, pa sve do Srbije.

Verovatno najpoznatiji slučaj ovakvog procesa protiv anarhista je onaj vezan za događaje na trgu Hejmarket u Čikagu iz maja 1886. godine. Na masovnom protestu organizovanom u znak podrške radnicima koji su bili u štrajku, nepoznata osoba (mnoštvo podataka ukazuje na policijskog provokatora) bacila je bombu na kordon policije, što je izazvalo smrt barem jednog policajca. Nakon toga, bez ikakvih dokaza, država je pokrenula proces protiv osmorice istaknutih anarhističkih sindikalnih aktivista koji su organizovali i govorili na protestu. Krvožedni sudija, koji je svojim izjavama jasno stavio do znanja da optužene smatra krivima samim tim što su anarhistički i radnički aktivisti, osudio je sedmoricu anarhista na smrt vešanjem, a osmog druga na petnaestogodišnju robiju. Taj državni zločin je ostao upamćen u međunarodnom radničkom pokretu do dan danas - u znak sećanja na njih se Prvi maj u celom svetu obeležava kao dan borbe za radnička prava.




SAD su, nesumnjivo, u jednom periodu prednjačile u montiranim slučajevima protiv radničkih aktivista. Pa su tako u istoriji radničkog pokreta dobro upamćena još dva slučaja u kojima je država na najbrutalniji način pogazila i svoje zakone nameštajući slučajeve protiv anarhista. Prvi je slučaj aktiviste revolucionarnog sindikata Industrijski radnici sveta Džoa Hila, poznatog kao stvaraoca američkih narodnih radničkih pesama – poput čuvene ,,Snaga je u sindikatu”. Njemu je glave došlo to što je povređen u sukobu oko devojke u isto vreme kada su dvojca nepoznatih ljudi ubila lokalnog trgovca, bivšeg policajca, i njegovog sina. Samo na osnovu činjenice da je došao kod lekara sa povredom iste večeri Hil je osuđen na smrt i, uprkos masovnim protestima za njegovo oslobađanje širom sveta, ubijen u novembru 1915. godine. Međunarodna podrška i solidarnost sa borcima za slobodu, što je česta odlika suđenja protiv anarhista, u Hilovom slučaju, iako zamašna, nije dosegla razmere koje je imala podrška u drugom slučaju o kome sam želeo da pišem – legendarnom slučaju Nikole Saka i Bartolomea Vancetija. Suđenje ovoj dvojci anarhističkih aktivista – italijanskih imigranata u SAD – bilo je toliko očigledno farsično, da je masovnost međunarodne i domaće podrške prolongirala kraj suđenja za sedam godina. Ponovo bez dokaza, država je ove revolucionare optužila da su učestvovali u oružanoj pljački prilikom koje su ubijena dvojca policajaca 1920. godine. Svi dokazi koji su ukazivali na to da Sako i Vanceti nemaju nikakve veze sa pomenutim događajem, kao ni međunarodna podrška do tada neviđenih razmera, nisu sprečila državu da nad njima izvrši smrtnu kaznu u avgustu 1927.

No, državne nameštaljke nisu nešto posebno vezano za SAD i kraj XIX i početak XX veka. Jedna od država poznata po brojnim nameštanim suđenjima anarhistima je Italija, država sa veoma jakim anarhističkim pokretom. Kada pomislim na montirane slučajeve protiv anarhista u Italiji uvek se prvo setim slučaja bombaškog napada na Poljoprivrednu banku na Pjaci Fontana u Milanu 1969. godine. Setim se razbarušenog i veselog igrača i pisca crnih romana anarhiste Pjetra Valprede, koga sam imao prilike da upoznam nekoliko godina pred njegovu smrt, baš kada je, nakon više od 30 godina, država priznala da ga je držala duže od tri godine u istražnom zatvoru bez ikakvog razloga. Naime, Valpreda je bio jedan od uhapšenih anarhista, koji su po automatizmu bili optuženi za bacanje bombe, koja je ubila 17 i ranila 88 ljudi, a za koju se kasnije ispostavilo da je podmetnuta od strane fašističke grupe Ordine Nuovo. Ali, Valpreda nije anarhista koji je najgore prošao u ovom slučaju: Đuzepe Pineli – železnički radnik, sekretar italijanske sekcije Anarhističkog crnog krsta – međunarodne organizacije za pomoć anarhistima u nevolji – uhapšen je, uz Valpredu i još 80 milanskih anarhista, a zatim gurnut kroz prozor sa četvrtog sprata policijske stanice. Policija je nevešto pokušala da slučaj prikaže kao samoubistvo, ali je njihovo zlikovačko ubistvo u istoriji zapamćeno kroz predstavu ,,Slučajna smrt jednog anarhiste" - koju je napisao, i za nju kasnije dobio Nobelovu nagradu za književnost, italijanski pisac Dario Fo.

Kratak pregled državnih zločina ovog tipa završiću slučajem koji je španska držva organizovala protiv anarhosindikalističke organizacije Nacionalna konfederacija rada (CNT), koja je sa gotovo dva miliona članova bila noseća snaga antifašizma i revolucije tokom Španskog građanskog rata (1936-1939). Nakon odlaska Franka sa političke scene, i otpočinjanja španske ,,tranzicije” ka ,,demokratiji” krajem sedamdesetih godina prošlog veka, CNT je ponovo postao bitan politički činilac, sa gotovo pola miliona članova. Država je morala da nađe način da nekako zaustavi vrtoglav rast ove revolucionarne organizacije, pa je, pored različitih mahinacija u domenu radnog prava i cepanja CNT-a kroz stvaranje mekanih, reformističkih sindikalističkih organizacija, pribegla i klasičnim nameštaljkama. Slučaj napada molotovljevim koktelima na noćni klub ,,Skala” u Barseloni 1978. godine, takav je jedan slučaj. Incident se dogodio nakon CNT-ovih demonstracija kojima je tog dana prisustvovalo preko 15.000 ljudi, organizovanih protiv socijalnog pakta (“Monkloa pakt”) koji je, na štetu radnika, sklopljen između žutih sindikata i vlade sa ciljem ,,stabilizacije tranzicije ka demokratiji”. Nekoliko ljudi, predvođenih, kako se kasnije ispostavilo, policijskim infiltratorom Joakinom Gambinom - ,,Grilom” (poznatom i kao ,,Plavi” i ,,Legionar”) zaputilo se ka klubu i na njega bacilo nekoliko molotovljevih koktela koji su izazvali požar, koji je doveo do smrti četvoro radnika - koji su svi bili članovi CNT-a. To što je nekoliko godina kasnije otkriveno i javno ozvaničeno da je organizator događaja bio policijski infiltrator nije sprečilo buržoaske medije da izvrše ogroman pritisak, kriminalizujući CNT i pokušavajući da dokažu da su anarhosindikalisti odgovorni za taj slučaj. Kada je prevara otkrivena, šteta je već uveliko bila načinjena i bilo je potrebno mnogo godina da, sestrinska organizacija naše Anarhosindikalističke inicijative, španska sekcija naše internacionale - Međunarodnog udruženja radnika i radnica (MUR) - CNT počne da ponovo zadobija poverenje masa i opet počne da raste.

Svaka sličnost sa aktuelnim događajima i ličnostima je namerna.

Ratibor Trivunac

(Tekst je, u skraćenoj formi, objavljen u trećem broju nove serije Direktne akcije)