![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
Prošlo je više od tri meseca kako preko 170,000 studenata štrajkuje protiv povećanja školarina i traži besplatno školstvo. Na vrhuncu pokreta u akcije i štrajkove uključilo se više od 300,000, neki na nekoliko dana, a neki mnogo duže. Tako je 22. marta na demonstracije izašlo oko 200,000 ljudi. Inicijalno, štrajk je počeo kao odgovor na plan vlade da poveća školarine za 75% tokom sledećih pet godina (što je vlada kasnije zamenila sa povećanjem od 80% tokom sedam godina u takozvanoj „ponudi“ studentima). Pitanje povećanja školarina je bitno jer normalizuje princip po kojem „korisnik“ sam plaća svoje obrazovanje – to je deo „kulturne revolucije“ koju je obećao kvebečki ministar finansija Rejmond Bačand. Trenutna neoliberalna vlada teži da uništi ideju o javnim službama kao socijalnom pravu, a uvođenje poreske stope od 200 dolara za zdravstvene usluge je deo istog plana.
Štrajkački pokret se pokazao mnogo otpornijim nego što je vlast očekivala, usprkos pokušajima vlade da vrati studente u slušaonice represijom koja varira od prebijanja i hapšenja na ulicama do pretnji da će izgubiti školsku godinu, zabrane protesta na fakultetima. Čarestovoj vladi nije pošlo za rukom da slomi zajednički front studentskih sindikata, nudeći pregovore jednima, a istovremeno pokušavajući da isključe druge.
Pritisak Zakonom 78
Pritisnuta štrajkom, vlada je ponudila povećanje školarina na sedam, umesto na pet godina. Napokon su seli za pregovarački sto sa predstavnicima studentskih sindikata. Konačna „ponuda“ vlade uglavnom se svela na moguće snižavanje troškova koje bi odredila zajednička komisija studenata, administracije i vlasti u obliku redukcija školarina studentima. Studenti su zahtevali glasanje o tome i ovaj predlog je odbačen ubedljiovm većinom glasova. Ministarka obrazovanja Line Bičamp je tada odstupila, a vlada se odlučila da štrajk slomi pomoću Zakona 78.
Kvebečki štrajk se uklapa u globlni pokret protiv „mera štednje“ koji je obuhvatio masovnu mobilizaciju studenata u Čileu i borbene studentske pokrete u Velikoj Britaniji i Kaliforniji, kao i narodne pobune u Severnoj Africi i Bliskom Istoku, pokret „Occupy“ i štrajkove protiv mera štednje u Viskonsinu i južnoj Evropi. Borba će se nastaviti, budući da studenti imaju svako pravo na nezadovoljstvo – kada se na male šanse za zapošljavanje nakon fakulteta dodaju školarine koje rastu i kvalitet obrazovanja koji pada. Vlade i poslodavci režu dobre poslove, smanjuju socijalne programe i napadaju prava imigranata, sve u ime štednje, ostavljajući visokoobrazovane da se nakon često nezadovoljavajućeg školovanja suoče sa dugovima, kreditima i neizvesnošću.
Anketa objavljena 7.maja u listu „Globe and Mail“ pokazala je da 62% studenata širom Kanade izražava spremnost da štrajkuje protiv povećanja školarina. Glavna prepreka porastu studentskog aktivizma u drugim gradovima nisu bolji uslovi ili manje nezadovoljstvo, već nedostatak ubeđenja da je moguće boriti se protiv mera štednje, povećanja školarina i komercijalizacije obrazovanja. Kvebečki studentski pokret je razvio sofisticirane političke perspektive kroz dugu istoriju mobilizacije koja može doprineti značajnom rastu poverenja i kapaciteta za širenje borbe. Mnogo se toga može naučiti iz modela demokratskog, studentskog sindikalizma koji je odigrao tako značajnu ulogu u podizanju svesti o kontinuiranoj borbi u Kvebeku.
Crveni kvadrat
Aktivna solidarnost s kvebečkim štrajkačkim pokretom, koji je suočen sa Čarestovim pritiskom je ključna za studentske i radničke borbe protiv mera štednje, budući da kvebečka vlast napada pravo okupljanja i organizovanja. Širimo crveni kvadrat svuda. Crveni kvadrat je simbol koji prožima kvebečki studentski pokret, bilo da se nalazi na odeći, zidu, lecima , culture jam-ovima (komentarisanje masovnih medija uz pomoć komunikacionih alata samih masovnih medija, gde aktivisti pokušavaju kulturnim ometanjem da uspostave dijalog umesto monologa u propagandnim porukama, prim. prev.) ili stranicama na internetu. Prvi put je upotrebljen tokom studentskog štrajka 2005. i mudro se poigrava idejom duga („carrement dans la rouge“ doslovno znači „kvadratno u dugu“ iliti „skroz u dugu“) i borbom (crvena boja je simbol socijalne borbe). Crveni kvadrat nije jedina stvar preuzeta iz tadašnjeg štrajka, već i ključna strategija za efikasnu i demokratsku mobilizaciju, koja je nauk kvebečkog studentskog aktivizma od 1960-ih. U srži ove strateške vizije je ideja demokratskog studentskog sindikalizma.
Trenutni štrajk je deveti generalni štrajk u istoriji kvebečkog studentskog pokreta od 1960-ih. Prvi od ovih generalnih štrajkova desio se 1968. godine, a zahtev je bilo besplatno školstvo, proširenje frankofonog univerzitetskog sistema i demokratsko vladanje obrazovnim politikama i ustanovama. Zahtev za kvalitetnim, pristupačnim i demokratskim javnim obrazovanjem bio je povezan s kvebečkom borbom za nacionalno samoodređenje i za francuska jezička prava. Anglofoni obrazovni sistem ondašnjeg Kvebeka bio je daleko razgranatiji i mnogo bolje finansiran nego frankofoni. Ideja o kvalitetnom, pristupačnom frankofonom obrazovanju bila je deo šireg plana emancipacije.
Studentski štrajk crpeo je snagu i iz talasa radničke borbe koji je zapljusnuo Kvebek krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Kvebečki studenti svesno su preuzeli model francuskog studentskog pokreta koji seže sve do Povelje iz Grenobla, 1946. koja proglašava studente intelektualnim radnicima sa posebnim i zajedničkim materijalnim interesima (npr. za kvalitetno, pristupačno i demokratsko obrazovanje), koji imaju kolektivnu moć i odgovornost da se bore za socijalnu pravdu. Posvećenost studentskom sindikalizmu oblikovanom na radničkom sindikalizmu predstavlja usmerenje ka kolektivnoj organizovanoj snazi.
Borbeni aktivizam je tada odigrao značajnu ulogu u oblikovanju kvebečkog studentskog pokreta, tako da su opšti sastanci (zborovi) članstva i komiteti za mobilizaciju upisani u pravilnike mnogih lokalnih studentskih sindikata. Zahtev za besplatnim školstvom takođe ima dugu istoriju u Kvebeku. Školarine su praktično bile zamrznute od štrajka 1968. do 1990-ih, zahvaljujući nisu studentksih kampanja koje su uključivale i nekoliko generalnih štrajkova. Kada je ranih 1990-ih širom Severne Amerike došlo do značajnog povećanja nameta i mera protiv socijalnih davanja, kvebečki studenti su se suprotstavili i zato plaćaju znatno manje školarine od ostatka kontinenta. Zahvaljujući dugoj istoriji borbi znači, ideja školstva kao javne službe s važnom socijalnom ulogom, a ne robe namenjene tržistu, ima snažnu podršku u kvebečkom društvu.
2001. godine, studentski aktivisti koji su pokrenuli ASSÉ (l'Association pour une Solidarité Syndicale Étudiante - Udruženje za studentsku sindikalnu solidarnost) obvezali su se da će, u skladu sa istorijom studentskog pokreta, pokušati da razviju stratešku perspektivu za efikasnu mobilizaciju. Neki su tada bili aktivni u MDE (Mouvement pour le droit à l'éducation - Pokret za pravo na obrazovanje) koji se raspao nakon neuspešnog štrajka 1998. godine. ASSÉ je razvila široko demokratski pristup studentskom sindikalizmu koji se pokazao uspešnim u studentskom štrajku iz 2005. te ponovo 2012. kada je ASSÉ napravila širu koaliciju pod imenom CLASSE (La Coalition large de l’ASSÉ).
Zaista, demokratski sindikalizam imao je važan uticaj čak i na institucionalizovane i lobističke, birokratske studentske sindikate - Fédération Étudiante du Québec (FEUQ - Studentski savez Quebeca) i Fédération Étudiante Collégiale du Québec (FECQ - Studentski fakultetski savez Quebeca). Dok su 2005. FEUQ i FECQ na kraju izdali ASSÉ kako bi postigli dogovor sa vladom, 2012. studentski su se sindikati držali zajedno. Snaga solidarnosti među studentskim sindikatima ovoga puta je delimično bila odgovor na kritike sa kojima su FEUQ i FECQ suočili sopstveni članovi nakon što su u prethodnom štrajku pristali na zasebni dogovor s vladom.
Demokratski aktivistički studentski sindikalizam
Temelj demokratskog aktivističkog studentskog sindikalizma je shvatanje da studenti, kao i radnici, imaju kolektivne interese (npr. kvalitetno pristupačno javno obrazovanje) i potencijal za kolektivnu moć koju treba organizovati kako bi bila delotvorna u odbrani tih interesa. Ova vrsta studentskog sindikalizma zavisi od pronalaženja strategije kolektivne borbe za trenutna i lokalna pitanja, ali i dovođenje u pitanje vladajućih politika. Solidarnost je srž ove kolektivne snage, kako unutar studentskog pokreta tako i u savezima sa drugim socijalnim pokretima.
Potencijalna kolektivna snaga studenata može postati stvarna sila jedino kada studenti razviju kapacitete za analizu svoje situacije, međusobnu komunikaciju i zajedničko delovanje, uvereni da će se i drugi priključiti borbi. Javnost će uistinu obratiti pažnju samo na one studentske sindikate koji imaju mobilizovano i upućeno članstvo spremno za akciju koja bi potkrepila njihove zahteve.
Opšti sastanak članstva (zbor članstva) (GMM - General Membership Meeting) igra važnu ulogu u ovom procesu, budući da stavlja transparentno kolektivno i demokratsko odlučivanje u središte studentskog sindikalizma. Ovde se studenti okupljaju kako bi diskutovali i razmenjivali inicijative za određivanje smera delovanja njihovog sindikata. Zbor članstva takođe bira i nadzire delegate za kongrese na nivou celog Kvebeka. Zbor članstva je dinamična struktura u kojoj se vode diskusije, iznose argumenti i kontraargumenti – tu aktivisti moraju da uvere ostale svoje kolege da je uspešna borba nužna i moguća.
Vremenski raspon ovih sastanaka od kampusa do kampusa. Na nekim mestima je studentski sindikalizam organizovan oko specifičnih odseka, škola ili fakulteta, dok je na drugima proširen na ceo kampus. ASSÉ nije izmislila opšti sastanak članstva, koji je upisan u statute mnogih studentskih sindikata kao rezultat duge istorije borbe u kvebečkom studentskom pokretu. Pre bismo mogli da kažemo da je ASSÉ razvila mobilizacijske strategije koje su koristile demokratski potencija zbora članstva kao ključan činilac studentskog aktivizma.
Suština ovih strategija su dugotrajnije kampanje unutar organizacije koje za cilj imaju izglasavanje generalnog štrajka od strane svih zborova članstva u Kvebeku. Pre štrajka 2005. organizovane su peticije, lokalne nedelje akcije, okupacije kancelarija i protestne akcije širom Kvebeka. Te kampanje identifikuju i mobilizuju aktiviste, usput radeći na nizu protesta kako bi ljudi mogli da isprobaju umereniji pristup pritiska na vladu i videli da li deluje. Ako vlada ne odgovori na peticije i proteste, sledeći korak su pripreme za generalni štrajk.
Ove kampanje se oslanjaju na lokalne izvršne komitete, kao i na komitete za mobilizaciju u svakom lokalnom studentskom sindikatu. Komiteti za mobilizaciju okupljaju borbene studente koji pokušavaju da omasove pokret i ubeđuju svoje kolege u značaj aktivizma, pokreću ih na akciju. Zborovi članstva su ti koji daju mandate komitetima za mobilizaciju, tako da su aktivisti uvek povezani s kolektivnom snagom studentskog tela kao celine.
Održavaju se kongresi na kojima se profiliše politika kroz rasprave i planiranje akcija širom Kvebeka, to je istovremeno i mesta intenzivne razmene iskustava što reuzltuje kvalitetnijim aktivistima. ASSÉ takođe ima redovne aktivističke kampove gde studenti mogu da se obrazuju o istoriji studentskog pokreta, diskutuju o ključnim političkim pitanjima i razvijaju konkretne veštine.
Demokratski aktivistički studentski sindikalizam se pokazao kao čvrst temelj za CLASSE-ovu (šira koalicija koju je pokrenula ASSÉ za štrajk 2012) stratešku saradnju s FECQ i FEUQ za vreme borbe koja je u toku. Snažno stremljenje ka solidarnosti je takođe navelo kvebečki studentski pokret da se poveže sa drugima koji se bore protiv mera štednje. Slogan „Pretvorimo studentski pokret u socijalni pokret!“ prepoznaje da je borba za kvalitetno, demokratsko javno školstvo u celosti povezana sa borbama za radnička prava, protiv siromaštva, za ženska prava i za kvalitetne javne službe. Studenti su solidarno marširali sa radnicima Alcan Rio Tinta i uspostavili kontakte sa mnogima koji se bore protiv vladine politike. U razdoblju između štrajka iz 2005. i danas, veliki broj radničkih sindikata podržao je ideju besplatnog školstva. Ta solidarno orijentisana perspektiva mogla bi se poboljšati bogatijim i potpunijim antirasističkim i antikolonijalnim analizama koje bi mogle služiti kao vodič i aktivizmu i zahtevima pokreta za promenu obrazovnog sistema. Ohrabrujući znak u ovom smeru je to što je CLASSE nedavno u javnost izneo snažan stav središnjem mestu antirasizma i dekolonizacije u njihovoj borbi.
Konačno, važno je kombinovati direktne borbe protiv povećanja školarina sa širim nastojanjima za odbranu obrazovanja kao javne službe, delimično se boreći i za demokratizaciju i dekolonizaciju visokog školstva. Kvebečki studentski pokret je postavio važna pitanja o demokratskom nadziranju visokoškolskih ustanova i otvaranju procesa određivanja prioriteta u trošenju. Studenti moraju biti punopravni učesnici u raspravama o efikasnom obrzovanju i istraživačkim prioritetima, iako moraju biti vrlo oprezni da ih ne upletu u „mere štednje“ ili ih okrenu protiv drugih zaposlenih u obrazovanju, bilo pomoćnog osoblja bilo nastavnika. Borba protiv povećanja školarina najzad mora biti borba za transformaciju visokog školstva, a radikalno krilo kvebečkog studentskog pokreta radi i na planu za šire promene.
Širenje pokreta
Nemoguće je dugu istoriju kvebečkog studentskog pokreta čarobnim štapićem preneti negde drugde i stvoriti instant aktivizam. No, Moguće je primeniti strategije aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma na način u skladu sa lokalnim uslovima i iskustvima. Širenje aktivističkog demokratskog studentskog sindikalizma može snažno doprineti da se i drugde studenti i obrazovni radnici organiziraju u otporu stalnom povećanju školarina i stalnom restrukturiranju koje uništava kvalitet obrazovanja. Takođe, i postojeći pokret u Kvebeku ojačao bi stvaranjem dodatnih spona solidarnosti, aktivnije mobilizacije radničkih i društvenih aktivista unutar Kvebeka, drugde u Kanadi i svuda po svetu.
Solidarnost je svakako ključna u otporu pritiscima Čarestove vlade i njenog Zakona 78. Svako zainteresovan za pravo na organizovanje, slobodu političkog izražavanja i suprotstavljanje merama štednje, na univerzitetima ili van njih, mora aktivno podržati kvebečke studente u njihovom otporu represiji i borbi protiv povećanja školarina. Vlada i mediji štrajkačima neprestano govore da u Kvebeku studenti plaćaju niže školarine od svojih kolega drugde u Kanadi ili Severnoj Americi. Zapravo, kvebečki studenti i plaćaju manje školarine zahvaljujući svojoj dugoj borbi protiv povećanja školarina i za demokratsko, dostupno i kvalitetno obrazovanje. Kvebečka vlada je odlučna u nameri da školarine u Kvebeku izjednači sa onima u ostatku zemlje, i istrajavaće u tome sve dok studentski pokreti drugde u Severnoj Americi ne uspeju da promene trend bezobzirnog rasta školarina i izbore se za njihovo smanjivanje, sve do konačnog cilja - besplatnog obrazovanja za sve.
Dok se organizujemo i razvijamo solidarnost nasuprot državnim pritiscima, moramo svuda širiti „Crveni kvadrat“. To ne znači samo kačenje značkica i prišivaka po odeći. Iako neophodne, ni same rezolucije koje osuđuju nasilje u Kvebeku, nisu dovoljne. Borbu treba još više usmeriti prema demokratskom studentskom sindikalizmu koji može ujediniti studente i dati im moć da se zajedno sa radnicima bore protiv mera štednje.
Autor teksta, Havier Lafrens, bio je glasnogovornik ASSE-a u štrajku 2005. i trenutno je aktivan u Velikom radničkom plenumu Toronta i na doktoratu je na Univerzitetu York u Torontu.
Izvor
