Kriza kapitalizma, koja je u poslednjih nekoliko godina postala „normalno“ stanje kapitalizma, primorala je čak i vladajuću klasu u najbogatijim kapitaličkim državama na organizovano rezanje radničkih prava i socijalnih davanja. Bez obzira da li je kriza u ovom slučaju bila uzrok ili povod, radnici su suočeni sa masovnim otpuštanjima, privatizacijom zdravstva i obrazovanja, i mnogim drugim manevrima vladajuće klase. Jednostavno, u do sada najbogatijim delovima sveta radnici ostaju na ulici – bez posla, bez stana. Plate padaju dok cene rastu. Multinacionalne kompanije sele radna mesta u siromašnije zemlje, ucenjujući radnike na taj način i primoravajući ih da rade duže i više za manje plate, u značajno lošijim uslovima rada.

Kod nas je kriza globalnog kapitalističkog sistema počela u trenutku potpunog uništenja industrije – privatizacijom i pratećim mahinacijama opljačkano je, upropašteno i razgrabljeno ono što je čitavo društvo stvaralo decenijama! A danas se u buržoaskim medijima dolazak stranih izrabljivača predstavlja kao veliki uspeh vlasti. Prekovremeni rad na poslu se podrazumeva i vrlo često uopšte nije plaćen. Iz dana u dan oduzimaju nam se prava koja su naši preci zadobili strahovitim naporima i neslućenim žrtvama. Radnička prava koja su sticana kroz vekovnu borbu ukidaju se skupštinskim glasanjem, bez ikakvog otpora.

Zato je potrebno ponovo podsetiti celu javnost, ali i svakoga ponaosob, zašto se obeležava Prvi maj – međunarodni dan rada. Pre skoro 130 godina stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice Njujorka, Detroita, Milvokija, Čikaga i drugih američkih gradova, tražeći osmočasovno radno vreme. Nakon ničim izazvane intervencije policije, na do tada mirnim demonstracijama na trgu Hejmarket u Čikagu, došlo je do sukoba u kome su mnogi poginuli ili povređeni. Američka država je za incident optužila anarhosindikaliste, koji su bili organizatori skupa u Čikagu, i proglasila ih krivima u montiranom političkom procesu. Njih četvorica su obešeni, a jedan je navodno izvršio samoubistvo u zatvoru. Uprkos ovoj brutalnoj reakciji države, radnici se nisu dali pokolebati i borba za osmočasovno radno vreme je nastavljena i na kraju izborena. Danas nam sva ta prava ponovo ukidaju kroz neplaćeni prekovremeni rad, smanjenje plata i druge oblike izrabljivanja. U sećanje na krvave događaje 1886. u Čikagu, 1. maj se od 1890. obeležava kao Međunarodni dan radničke borbe.

Kao što vidimo, ne tako davno je radnički pokret, dobro organizovan i borben, nizao pobede u borbi za bolje uslove života i rada protiv vladajuće klase – parazitskog dela društva. Štaviše, radništvo se nije zadovoljavalo poboljšanjima u okviru postojećeg sistema već se borilo i za kompletnu društvenu transformaciju, a pre svega za kolektivizaciju sredstava za proizvodnju.

U decenijama nakon Drugog svetskog rata, pošto je fašizam poražen, vladajuća klasa se okrenula novoj strategiji – kroz socijaldemokratiju i „državu blagostanja“ uspeli su da kooptiraju, podele i na kraju skoro potpuno unište borbeni radnički pokret. Sindikalne birokrate i levičarske partije uspeli su ono što policijsko nasilje, fašistička represija i krvavi rat nisu mogli – da razbiju borbeno organizovanje radništva. Zato je proleterijat sadašnju krizu dočekao još nespremniji od vladajuće klase. Tek nakon skorašnjih rezova i kapitalističkih „mera štednje“ radnici širom sveta sve više shvataju nužnost klasnog sukoba i samoorganizovanja – organizovanja u direktno-demokratske borbene sindikate. Nedavna dešavanja širom Evrope – od Grčke i Španije do nedavnih previranja u Sloveniji i Bugarskoj, kao i izborni porazi koalicija tzv. „radikalne“ levice (kao da ima ičeg radikalnog u skupštinskom kalkulisanju), ukazuju na rađanje jednog novog pokreta, koji će imati spremnosti, a nadamo se i snage, da se izbori sa gazdama i državom, ali i sa izdajnicima radničke klase, odnosno sa birokratskim, korumpiranim (žutim) sindikatima, „levim“ političkim partijama i ostalim „levičarskim“ ukrasima na kapitalističkom sistemu, koji žele da nas ubede da revolucija nije neophodna, ili da se do nje može doći bez široke samoorganizovane klasne borbe.

Mi znamo da je organizovana klasna borba sa ciljem radničke revolucije i potpune transformacije društva jedan od retkih dugoročnih ciljeva za koje se zaista vredi boriti, i pozivamo sve koji dele naše mišljenje da nam se pridruže u organizovanju i borbi.

Sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative,
sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica