Prvi maj je dan borbe i sećanja na žrtve koje je radnička klasa podnela kako bi se izborila za sva svoja prava, jer nijedno joj nije dato. Pravo na osmočasovni radni dan ostvareno je kroz masovne generalne štrajkove, blokade i krvave ulične sukobe sa policijom. U tim borbama hiljade radnica i radnika je dalo svoje živote za bolje sutra jer drugačiji izlaz nije postojao. Eksploatacija radničke klase je bila brutalna, a borbeno sindikalno organizovanje je bilo jedino rešenje. Danas radnici u Srbiji imaju više razloga nego ikad da za Prvi maj izađu na ulice i pokažu svoje nezadovoljstvo.

Oni moraju da se bore da sačuvaju prava koja je izborio radnički pokret. Novi premijer, Vučić je u svom ekspozeu najavio usvajanje novog antiradničkog zakona o radu, kojim će prava radnika biti smanjena, a sprema se i novi zakon o štrajku koji ima za cilj da totalo obesmisli radničku borbu. Najavio je da će nastaviti da nam ,,steže kaiš”. Sada su na udaru svi zaposleni u javnom sektoru čije će plate biti smanjene za deset posto, a smanjuju se i naknade za trudnice. Već 15. maja država će oterati u stečaj još 156 firmi u restrukturiranju koje zapošljavaju oko 55.000 radnika.

Političari kao rešenje ove situacije narodu nude mantre o stranim investitorima, obećavajući da će Srbija postati raj za ulaganja iz inostranstva. Ako postane raj za investitore, postaće pakao za radnike. Cela ideja stvaranja ,,pozitivne klime” za ulaganja se bazira na smanjenju radničkih prava. U slučaju da gazde imaju gubitak, garantuje im se nadnoknada iz državnog budžeta, umesto da se ista sredstva odvajaju za zdravstvo ili obrazovanje.

Protiv svih ovih najavljenih mera jedino rešenje je generalni štrajk koji bi paralizovao celu privredu i kojim bi radnici jasno pokazali da neće dozvoliti da im bude oduzeto nijedno pravo.

Birokratski, žuti sindikati se, kao i bezbroj puta do sada, spremaju da izdaju radničku klasu praveći trule kompromise oko zakona o radu sa vladom. Od njih se ne može očekivati da pokrenu borbu. Radnici i radnice moraju sami da se organizuju na zborovima i pokrenu borbe na svojim radnim mestima.

Zborovi radnika, a ne birokratske kancelarije, moraju biti jedina mesta na kojima se donose odluke o našoj borbi i našoj budućnosti.

Sekretarijat ASI