Još jedan 8. mart u Srbiji dočekuje se uz nebrojene statističke podatke u vezi sa diskriminacijom žena i njihovom podređenom položaju u društvu. Državne institucije i nevladin sektor sa “popovskim zgražavanjem” govore o ovom problemu svake godine. Ipak, kada se na kraju dana svedu rezultati, položaj radnica se ne popravlja, štaviše, sve je lošiji!

Naravno, samo ukazivanje na postojanje problema ne znači i njegovo rešavanje. Jednakost polova ne može se postići u kapitalističkom društvu, koje se bazira na eksploataciji i nejednakosti. Borba za jednakost nedvosmisleno mora biti borba protiv izvora nejednakosti, a naricanje nad tužnom realnosću neće je promeniti.

Sva prava i slobode koje uživamo nisu dar blagonaklonog vladara, nisu poklonjene, niti su posledica nepromenljivih prirodnih zakona. One su rezultat borbi između naroda i izrabljivača kroz čitavu istoriju. Jedini način da bilo koja ugrožena grupa, pa tako i pripadnice radničke klase, poboljša svoj položaj jeste organizovano suprotstavljanje vladajućoj klasi. Radnice ne mogu da očekuju da će se za njih založiti ni država, koja je generator uzrok problema, ni oni koji sebe nazivaju “zaštitnicima ljudskih prava”, a zapravo samo iskorošćavaju njihovu muku i nevolju kako bi sebi obezbedili dodatne privilegije.

Jedino povezivanjem na svojim radnim mestima u jedinstvenu klasnu borbu protiv države i kapitalizma ekspoloatisane žene mogu poboljšati svoj položaj i na kraju postići potpunu emancipaciju.


Generalni sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative,

Beograd, 8. mart 2015. godine.