![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
Mogli bismo početi sa strukturom radničke klase koja se menja, naročito na Zapadu, što bi i bilo vredno truda, međutim nije kao da je neoliberalizam u potpunosti ukinuo otpor radničke klase. Nije da nije bilo više generalnih štrajkova u Grčkoj, na primer. Povrh toga, SAD su doživele seriju pobuna u gradovima protiv ubistava crnaca od strane policije, u kojima su paljene zgrade i uništavana policijska vozila u revoltu protiv uslova koji su im nametnuti od strane države. Mnogi od učesnika su od tada osuđeni za podmetanje požara, kao i druge zločine, i sada služe višegodišnje zatvorske kazne.
Problem nije to što borbenost nije moguća, ili čak ponekad neminovna. Pripadnici radničke klase u SAD-u su pokazali veliku hrabrost u sukobu sa policijskim terorom, a Grčka je odbila da prihvati još jednu rundu mera štednje, iako im evropska prestonica drži ekonomiju kao taoca.
Alternativno pitanje koje stoga treba postaviti jeste zašto levica nije uspela da se odupre neoliberalizmu?
Na ovo pitanje se može dati mnogo odgovora, po jedan za svaku vrstu levice koja postoji. Međutim, Sirizin neuspeh da se odupre novom talasu mera štednje u Grčkoj — ona ih je zapravo prihvatila — razjašnjava problem, i pruža uvid u neprijatnu istinu.
To jest, levica možda nije doživela neuspeh u odupiranju neoliberalizmu. Možda nije ni pokušavala da se odupre.
Zar Siriza nije deceniju dug projekat izgradnje saveza radikalnih levičarskih grupa kao odgovor na kolaps socijalne demokratije u neoliberalizam? To je svakako tako delovalo, možda pre svega direktnim učesnicima. Pa ipak, za manje od nedelju dana, čitav projekat se raspao tako brzo i spektakularno, prelazeći od oštrice međunarodne levice do simbola svega što nije u redu sa njom.
Odlučujući trenutak za Sirizu i međunarodnu levicu sadašnje generacije dogodio se u ranim jutarnjim časvima 11. jula 2015. Istorija će verovatno zaboraviti ovaj detalj kao samo jedno od mnogih skupštinskih zasedanja, iako je on daleko najznačajniji. U tom trenutku, samo nekoliko dana nakon spektakularnog izglasavanja „Oxi“ („ne“) od strane Grka koji su odbili dalje mere štednje, njihovi parlamentarni predstavnici su odlučili da ih prihvate. Sa 149 mesta u parlamentu, samo dva člana radikalne koalicije levice namenjene zaustavljanju politike štednje su glasala „Oxi“ zajedno sa ljudima koje su tvrdili da predstavljaju. To je bio zapanjujući trenutak, koji ni jedan radikalni levičar ne bi trebalo da zaboravi do kraja svog života, osim ukoliko ne želi da ponavlja ove uzbudljive neuspehe iznova i iznova u nedogled.
Svakako, glasanja su se popravila kasnije tokom meseca, ali kolaps 11. jula ne bi trebalo tako lako zaboraviti. Na kratko smo videli srž — ili samo deo srži — problema međunarodne levice.
Ukratko, ovi članovi Sirize su bili više posvećeni slici Sirize kao ujedinjene koalicije radikalne levice nego što su se zapravo protivili merama štednje kada im se za to ukazala prilika. Oni su ustuknuli od realnosti i njenih posledica i prihvatili sliku onoga što su umesto toga izgradili. Ovo je postmoderna levica u praksi.
Suočena sa nemilosrdnim neoliberalizmom, međunarodna levica je prihvatila postmodernizam, ne u teoriji već u praksi, stavljajući formu ispred sadržaja, kao i utešne trenutke i raskošne vođe ispred surove realnosti otpora kapitalističkoj eksploataciji. Postmoderna levica ne odbija metanaraciju ili objektivnu realnost u teoriji. Ona zapravo prihvata metanaraciju svog centralnog položaja u izmeni toka istorije, ali kada se nađe u centru istorijskih zbivanja, onda istoriju tretira kao eteričnu, bezobličnu grudvicu kojoj niko ne može da nađe smisao. Istorija se jednostavno događa, a na raspolaganju ne postoje opcije koje mogu da je oblikuju. Kada se ova levica smesti za volan, ne postoji druga mogućnost osim pasivnog učestvovanja u mahinacijama sistema. Sve drugo je jednostavno preteško.
Postmoderna levica izbegava izgradnju stvarne moći među siromašnima i potlačenima, umesto toga se fokusirajući na samopromotivne spektakle koji deluju kao borba i moć, ali su zapravo isprazni.
Postmoderna levica govori o „sindikalnoj klasnoj borbi“, a zatim sprovodi penzionu reformu u ime balansiranja budžeta i insistira na tome da nikada nisu ni podržavali takvu stvar, jer su reči beznačajne i nemaju nikakvu vezu sa objektivnom realnošću.
Postmoderna levica je odvojena od realnosti zato što kreira sopstvenu realnost.
Postmoderna levica ne veruje u postmodernizam. Postmoderna levica jeste postmodernizam.
Materijalni koreni postmodernog levičarstva
Postmoderna levica nije rezultat opadanja značaja objektivne realnosti. Naprotiv, ona ima čvrst materijalni temelj sa kojeg se uzdiže i za koji je okovana, pre svega u formi nevladinih organizacija (NVO). U neoliberalizmu, uništeni programi socijalne zaštite i drugi izvori stabilnosti za pripadnike radničke klase su zamenjeni uslugama koje pružaju NVO, finansiranim od strane fondacija i državnih bespovratnih sredstava, kao i direktno od strane korporacija. Ovaj oblik organizovanja se proširio izvan samog sektora usluga i zašao unutar same levice, gde organizacije protestnih pokreta mogu da izgrade infrastrukturu zaposlenih članova sa punim radnim vremenom kroz takvo isto finansiranje. Problem za NVO-e je, stoga, da ospore status kvo, istovremeno ne osporavajući elitu koja im finansira aktivnosti. Ovaj problem se pokazao kao nerešiv, te NVO-i služe reprodukciji, umesto osporavanju neoliberalizma.
Nekoliko primera će ovo ilustrovati.
Rosa Luxemburg Stiftung (cache) je globalna mreža organizacija sa sedištem u Berlinu i Njujorku, koja slavi život Roze Luksemburg, poljske revolucionarke najpoznatije po svojoj ulozi u nemačkom socijalističkom pokretu kao kritičarke njegove podrške izbornom reformizmu i imperijalizmu. Kasnije je ubijena od strane svojih drugova reformista nakon što su došli na vlast. Međutim, organizacija Rosa Luxemburg Stiftung nosi njeno ime dok istovremeno podržava Ujedinjene nacije (cache) i pozdravlja izbornu pobedu Aleksisa Ciprasa (cache) nakon njegovog prihvatanja mera štednje. Njeno ime postalo je tek nešto više od alatke za dobijanje sredstava.
Derej Mekeson (DeRay McKesson) je aktivista koji je došao do izražaja tokom uspona pokreta Black Lives Matter (Crni životi vrede), naročito u gradu Fergusonu, u Misuriju. Iako je poznat kao aktivista, malo je ljudi koji mogu da ukažu na ono što je postigao, sem prikupljanja ogromnog broja pratilaca na tviteru, kao i sticanja priznanja od strane korporativnih medija. Mekeson je takođe bio školski administrator povezan sa Teach for America (Podučavaj za Ameriku), pro-korporativnom organizacijom koja se bavi „reformom“ školstva koja slabi sindikate nastavnika tako što snabdeva škole neiskusnim, jeftinim i privremenim nastavnicima koji su tek diplomirali. U skorije vreme Mekeson je napustio posao da bi postao „aktivista sa punim radnim vremenom“ koji zajedno sa Demokratskom i Republikanskom partijom, Tviterom i drugim korporativnim sponzorima organizuje predsedničke debate. Ukratko, Mekeson nije zaista militantni levičar, ali na trenutke svakako deluje tako. Problem je što postoji toliko Mekesona na aktivističkoj sceni, najčešće mnogo manje vezanih za korporativne interese od njega, da je često veoma teško razlučiti razliku između „pravog“ i „lažnog“ borbenog aktiviste.
Grupa neprofitnih organizacija je nedavno održala konferenciju o pravima stanara u Ouklandu, u Kaliforniji. Ovo je grad u kome se dvosobni stanovi izdaju za 2000 dolara i više, a crnačka i latinoamerička radnička klasa se ubrzano iseljava. Jedna od donatorskih organizacija se nedavno cenkala sa gradskom upravom oko ugovora o nadzoru okulandskog programa za nadničarime, teškog 320.000 dolara, koji snabdeva razne poslodavce imigrantskom jeftinom radnom snagom. U isto vreme, jedan od govornika na plenarnoj sednici konferencije je za neprijatelja proglasio nikog drugog do sam kapitalistički sistem. Nedavno svrgnuta gradonačelnica, Džin Kvon (Jean Quan), koja je tada sedela u publici, i koja održava bliske veze sa mnogim od organizatora, nije ni trepnula na takvu izjavu, niti bi bilo ko u ouklandskoj gradskoj većnici, jer je ovo sve samo dekoracija koja treba da stvori iluziju radikalizma. Niko ko uzima 320.000 dolara od grada neće ugroziti političke saveze koji su pomogli da se ta suma prikupi, bez obzira na to koliko glasno ističe svoje protivljenje kapitalizmu.
Levica postoji u opštem miljeu NVO aktivizma stvorenog od strane takvih organizacija. To jest, ne moraju svi radikalni levičari da podlegnu formi NVO-a, oni samo treba da se prilagode aktivizmu koji NVO-i vode, a to je izgled borbenosti, sa ciljem izgradnje baze podrške i osvajanja reformi, bez stvarnog sadržaja borbenosti, kako bi se izbeglo sramoćenje bitnih izvora finansiranja i drugih saveznika. Ukratko, sliku nečega što deluje fundamentalno revolucionarno — Roza Luksemburg, kao i gradske pobune protiv policijskog terora — mogu koristiti ljudi čiji su ciljevi u potpunosti saglasni sa neoliberalizmom.
Postmoderna levica ne mora da uzima novac od Grada Ouklanda, pa čak ni da bude oslobođena poreza. Ona samo treba da predstavi takav aktivizam kao izazov sistemu, bez identifikovanja njegovih ozbiljnih ograničenja. A zašto bi iko to učinio? Zato što je ova vrsta aktivizma tako uzbudljiva! I zato što svi drugi to već rade. Biti jedina osoba u sobi koja kaže da ovde nešto nije uredu je užasno usamljena uloga, naročito kada pokušavate da izgradite bazu, ili regrutujete, ili samo mobilišete ljude oko bilo čega uopšte u nadi da će nešto biti osnova za buduće borbe. Ali umesto borbe dobijamo predstavu borbe.
Svako ko je u prošlosti prisustvovao nekom većem sastanku britanske Socijalističke radničke partije (SWP), svestan je pozorišnih aspekata ove organizacije. Pošto nije uspela da izgradi radničku partiju tokom decenija svoga postojanja, ona mora da stvori predstavu radničke partije, u suprotnom joj se radnici neće pridružiti, završavajući je pevanjem: „Ujedinjeni radnici nikada neće biti poraženi!“. Kome pevaju, nije jasno. Pošto šefova nema u blizini, verovatnije je da je pevanje upućeno prisutnim radnicima, ili samo aparatčicima kako bi ih podsetila na njihovu posvećenost radničkoj klasi. Nije stvar u tome da oni nisu odani — oni svakako veruju da jesu — već u tome što je njihova odanost samo predstava. Umesto da izgrade radničku partiju, oni je simuliraju u nadi da će se radnici pridružiti.
Postmoderna levica je simulacija levice, sa svim pevanjima, zastavama i drugim rekvizitima militantne levice, ali sa jako malo, ili u potpunosti bez pravih činova otpora. Ona simulira borbu, uživa u veličanstvenim slikama, te se pita zašto nikada ne postiže pobedu, koju je nemoguće postići ukoliko ni ne postoji stvarna borba. Većina ovakvih borbi će se završiti porazom, pa postmoderna levica prihvata srećnu iluziju pre nego tužnu realnost. Naravno, pripadnici radnićke klase ne mogu da ignorišu gorčinu svoje svakodnevno proživljavane realnosti, ali postmoderna levica generalno ne nastanjuje ovaj svet, tako da joj to ne predstavlja problem.
S jedne strane, postmoderno levičarstvo uopšte nije uspelo da dovede u pitanje neoliberalne mere štednje. Sa druge strane, možemo videti da je stalno zaposleno osoblje postmoderne levice uspelo da obavi spektakularan posao u sprečavanju surovih mera štednje kada shvatimo da su jedini poslovi čijoj su zaštiti posvećeni zapravo njihovi.
Postmoderni društveni pokreti
Arun Gupta je razmatrao postmoderne metode u osnovi mnogih društvenih pokreta, opisujući Peoples Climate March 2014 (cache), zapanjujuću pobedu forme nad sadržajem. Istakao je da taj pokret „nije imao ni zahteve, ni mete, ni neprijatelja. Organizatori su priznali da je ohrabrivanje bankara da marširaju bilo isto kao i da su pozvali pripadnike plaćeničke privatne vojske Blackwater da se pridruže antiratnom protestu. Nema ujedinjenosti osim oko novca“.
Kako je marš stotine hiljada ljudi mogao biti tako nemoćan? Tako što su ga vodile NVO, posvećene pre svega neprekinutom dotoku prihoda. Sve što je bilo neophodno jeste slika masovnog marša, osećaj da nešto radimo. To što je ovo potpuno neadekvatan odgovor na dati problem — spašavanje planete od uništenja izazvanog kapitalizmom — i nije toliki problem ako su vam stvarni ciljevi dobijanje donacija, prodavanje knjiga i dobijanje termina za držanje govora. Drugim rečima, ovo nije borba, već samo marketing u formi borbe. To je samo simulacija.
Ili, kako je Gupta opisao logiku svega toga:
„Brendiranje. Tako će klimatska kriza biti rešena. Mi smo u eri postmodernih društvenih pokreta. Imidž (ne ideologija) je na prvom mestu i oblikuje realnost. PR i marketing određuju taktiku, poruke, način organizovanja i strategije.“
Jedan od najjasnijih primera iluzorne borbe je kampanja Borba za petnaest (Fight for Fifteen), posebno na nacionalnom nivou, koja je povela hiljade nisko plaćenih radnika u štrajkovima protiv poslodavaca u sektoru brze hrane. Ili jeste li zapravo? Jedna od učesnica opisuje svoje iskustvo (cache): „U Majamiju sam prisustvovala protestima Borbe za petnaest dolara, na kojima su većina učesnika bili plaćeni aktivisti, zaposleni u NVO, organizacijama lokalne zajednice, kao i osoblje sindikata u potrazi za potencijalnim članovima“. Zapravo, mnogi ljudi koji su došli na ove proteste bi gledali oko sebe i pitali se ko ovde u stvari štrajkuje? Svakako da postoje ljudi koji su rizikovali svoje radno mesto da bi učestvovali, ali u mnogim slučajevima stotine ljudi koji su bili prisutni na jednom od ovih „štrajkova“, su samo ljudi koji podržavaju ideju štrajka radnika i radnica sa niskim platama. Radnika i radnica u štrajku je bilo procentualno malo, sa šačicom onih označenih glasnogovornicima ispred medijima, i ni sa kim drugim identifikovanim uopšte.
Džejn Makalevi je bivša službenica u Međunarodnom sindikatu zaposlenih u uslužnim delatnostima (Service Employees International Union — SEIU), sindikatu koji vodi Boru za petnaest iz pozadine, ali potajno, ne bi li se održala slika kampanje pod vođstvom radnika. Ona je opisala (cache) kako je zapravo iluzorna ova kampanja: „Problem je što ne postoji nikakva dubina u kampanji Borbe za petnaest. Zovemo je Berlin Rozen kampanja: jedna paklena medijska firma koja je dobila oko 50—70 miliona dolara od SEIU-a da bi oslikala, putem društvenih mreža, iluziju ogromnog pokreta“.
Berlin Rozen je kompanija za odnose sa javnošću, koju je angažovao ne samo SEIU, već i trenutni gradonačelnik Njujorka, i koja je imala ulogu u stečaju Detroita, u samom trbuhu zveri neoliberalizma. Takođe ih je unajmio sindikat Ujedinjeni auto radnici (UAW, najveći američki sindikat u automobilskoj industriji) kako bi ubedili zaposlene u Krajsleru da prihvate ugovor, nakon što su ti isti zaposleni odbili prethodni ugovor koji nije išao dovoljno daleko u ukidanju dvorazrednog platnog sistema. U ovom slučaju, postmoderni aktivizam i neoliberalizam su jedno te isto. Berlin Rozen dokazuje, ako ništa drugo, da se dosta novca može zaraditi u postmodernim socijalnim pokretima.
SEIU je nakon toga pružio podršku Hilari Klinton, koja ne podržava minimalnu satnicu od 15 dolara. Međutim, najskoriji štrajk Borbe za petnaest se završio apelima da se izađe na glasanje 2016. — možemo da pogodimo za koga — a promenio je slogan kampanje u „Dođi po moj glas“. Dakle, pokret se otvoreno pozicionira ka kooptiranju od strane Demokratske partije. Ovo nije način na koji se državne radničke pobune obično odigravaju, ali možda jeste način na koji bi simulirane pobune bile usmerene.
Ričard Simor je opisao kako u ispraznom, utešnom, aktivizmu, dobar osećaj ljudi koji su napokon u mogućnosti da ispolje svoje protivljenje užasima neoliberalizma, nadilazi pitanje šta zapravo možemo da uradimo da bi zaustavili ove stvari. Zašto postavljati tako teška pitanja kada je tako dobar osećaj makar samo konačno marširati?
„To je, doista, bio radostan događaj (Simor piše o maršu protiv štednje). Ljudi su se u ogromnom broju skupili na ulicama koje su jedva bile dovoljno velike da ih prime, i skandirali i pevali u notama veselog prkosa. Oni koji tvrde da su takvi događaji „dosadni“ su zapravo u krivu, i odaju osećaj političkog traganja za uzbuđenjem. Nama je bilo divno. I problem je upravo u tome.“
„Minimalni uslov za levičarsku svest jeste svest o tome da je ovaj protest sam po sebi dokaz najmanje pet godina dugog katastrofalnog neuspeha. Postoji nešto snažno i neverovatno nepodesno u subjektivnosti levice koja maršira kao iz rekreacije, kada znamo da takođe oplakujemo žrtve, uključujući poginule. To ukazuje na to da zapravo nismo ozbiljni. Ukazuje na to da, radije nego da uzdrmamo zidove i stubove na kojima današnji svet leži, želimo da uzmemo sladoled i odemo kući.“
Ono što Simor opisuje je problem koji predstavlja na primer 15. februar 2003, sam vrhunac postmodernog aktivizma, kada su milioni ljudi širom planete marširali protiv rata u Iraku, u verovatno do sada najvećem danu demonstracija u svetskoj istoriji. Milioni ljudi su preplavili ulice i mnogi su se osetili kao da je to najosnažujući trenutak u njihovom životu, ali opet kako malo snage smo zapravo imali. Naravno, milioni ljudi poseduju ogromnu količinu snage i moći, ali ne kada samo stoje na ulici, čak iako nose transparente i majice sa političkim porukama. I dalje se može čuti kako postmoderna levica, sa vremena na vreme, tvrdi da smo umalo zaustavili rat u Iraku. To nema veze sa realnošću, ali postmoderna levica i nije zainteresovana za realnost.
„Tradicija svih mrtvih generacija teška je kao noćna mora u glavama živih“, napisao je Marks u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte. U ovom slučaju, to je više kao sanjarenje, fantazija borbe sa svom slikovitošću otpora i potpunim odsustvom njegove suštine. Ako je ovo sve što možemo da uradimo, i ništa više, onda smo potpuno izgubljeni.
Neki ljudi se čitavu deceniju bore sa problemom koji predstavlja taj 15. februar. Drugi su u potpunosti zadovoljni time da isti proces ponavljaju iznova i iznova, jer im on omogućava da prodaju knjige, drže plaćene govore, regrutuju ljude u svoje organizacije, kao i da finansiraju svoje neprofitne organizacije. Ova spletkarenja mogu se nastaviti u nedogled i u potpunosti su kompatibilna sa kapitalističkim sistemom. Može se ostvariti dosta zadovoljavajuća karijera i način života kao revolucionar raznih vrsta, sve dok je to u okvirima postmoderne levice.
Sirizin postmoderni neoliberalizam
Ako je ovo doba iluzija, onda uspon Sirize u Grčkoj mora biti pretposlednja iluzija. Tužno, ali predvidljivo, mehurić pod imenom Siriza je pukao i svi smo bili primorani da se vratimo nazad u realnost. Otkada je Siriza prihvatila politiku štednje, bivši član Centralnog Komiteta Sirize, Statis Kouvelakis, je napisao veliki broj obdukcija onoga što je nekada bio san „Siriza“. U jednoj posebno obelodanjujućoj izjavi, on ukazuje kako su mnogi potezi koje je vukla Siriza bili u velikoj suprotnosti sa onime što bi bilo koji radikalni levičar prihvatio.
Kao primer, on navodi prihvatanje ranog sporazuma 20. februara 2015, kojim se proširuje spasavanje novim pozajmicama, mnogo pre julske kapitulacije:
„Prva i najveća neposredna posledica takve odluke bila je paralizacija mobilizacije i uništenje optimizma i borbenosti koji su vladali u prvim nedeljama nakon izborne pobede 25. januara. Naravno, ovo degradiranje narodne mobilizacije nije nešto što je započeto 25. januara ili 20. februara, kao posledica konkretne vladine taktike. Ta težnja je već postojala u strategiji Sirize.“
Ovo je upravo suprotno od onoga što je trebalo da se dogodi, ali fasada je morala biti održana. Kouvelakis zatim konstatuje brzi pad unutrašnje demokratije u Sirizi tokom poslednjih nekoliko godina.
„Ono što smo videli da se gradi nakon juna 2012. — korak po korak, ali sistematski — je jedan vid partije koja je sve više fokusirana na vođu, centralizovana, i odvojena od postupaka i volje njenih članova. Ovaj proces je potpuno izmakao kontroli u trenutku kada je Siriza stupila na vlast.“
Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude neočekivano. Ovo su poznate posledice izbornih strategija, čega su marksisti svesni već čitav vek, još od kapitualcije evropske socijaldemokratije u Prvom svetskom ratu, a ponovljene i mnogo puta nakon toga. Ipak, željni marksisti širom sveta su gledali na Sirizu kao na nešto drugačije, ali je ona bila samo iluzija nečega drugačijeg. Na kraju, to je bila upravo ista vrsta radikalne izborne strategije iz prošlosti, ali pomisao da su ovi odvažni marksisti intelektualci mogli da se izbore sa evropskim silama je suviše zavodljiva. U Sirizi, međunarodna levica je videla sebe, i nije mogla da zamisli da bi ona sama, takođe, mogla da se uruši na isti način pod sličnim okolnostima.
Problem je što ovakve strategije odgovaraju određenim sortama levičara koji zauzimaju određene društvene pozicije — posebno, intelektualci i NVO lideri — uključujući one koji su proveli svoje karijere u tumačenju ograničenja elektoralizma. Privlačnost izborne slave je za ove ljude prosto prevelika da bi mogli da se suoče sa tvrdom kritikom reformizma.
Nakon 11. jula, ni jedan ozbiljan levičar do kraja života neće moći da pogleda istaknutu levičarsku figuru u oči i uzme njeno obećanje zdravo za gotovo. Ne možemo sebe uzeti za ozbiljno ukoliko nastavimo da se pretvaramo da se uzvišenim obećanjima sujetnih, samoproklamovanih lidera može verovati. Pa ipak, ovo je tačno ono što će postmoderna levica nastaviti da radi, uveravajući istovremeno sve da: ne, ovaj sledeći projekat nije još jedna Siriza, iako su gotovo sigurno rekli isto to i za samu Sirizu.
Grčka je imala na desetine generalnih štrajkova tokom poslednjih nekoliko godina, a neki su čak i predviđali da će se radnička klasa pobuniti kao odgovor na kapitulaciju Sirize. Čak je održan i jednodnevni generalni štrajk radnika u javnom sektoru, sproveden na dan kada je prvi krug mera štednje odobren od strane grčkog parlamenta, 15. jula. Iznenađujuće, ali ovaj generlni štrajk nije imao nikakvog uticaja na parlament. „Borba je upravo počela“, nagovestio je jedan zadihani komentar, najavljujući predstojeći štrajk. „Nije gotova: period boksovanja sa svojom senkom je gotov“. Štrajk je došao i prošao, ali se boksovanje sa svojom senkom nastavilo.
Ostaje nam samo da se pitamo da li radnici mogu da se suprotstave svojim vladama, ako ni generalni štrajk ne može da izmeni tok istorije. Naravno, postoji i alternativno objašnjenje, a to je da su barem neki od njih bili simulacije generalnih štrajkova, uključenih i isključenih od strane sindikalnih rukovodilaca, sa malom pretnjom da naruše išta više od dana rada, nakon čega bi red bio u potpunosti obnovljen, ako je ikada i bio ugrožen.
Ako nismo u stanju da razlikujemo simulaciju od realnosti, rizikujemo da sa zdravog pesimizma oko trenutnog stanja stvari upadnemo u verovanje da borba radničke klase ne može imati efekta, samo zato što obmanjujuće deluje da ne može.
Simulacija se sudara sa realnošću
Siriza se odigralavala kao simulacija marksističke teorije. Kolaps socialdemokratije je zahtevao novu izbornu silu, koja bi zauzela njeno mesto. Pojavila se Siriza, izborna koalicija, koja je ubedila sve da će stvarno da se suprotstavi finansijskim silama u Evropi. Marksisti širom sveta, koji su detaljno osvedočili kako je socijaldemokratija podbacila i trunula decenijama su iznenada poverovali da će ovaj projekat izborne reforme uspeti, i ne, nije bilo nikakvog razloga zašto je bilo drugačije od neuspeha u prošlosti. Bez „lažnih“ marsističkih levičara — staljinista, reformista i drugih revizionista iz prošlosti — prava marksistička levica se pojavila i zauzela njihovo mesto, najavljujući zoru novog doba u Evropi, makar na nekoliko zanimljivih meseci.
Nekada možda izgleda nemoguće uočiti razliku između stvarnog i lažnog, simulacije i realnosti, ali na koncu mi ne živimo u postmodernom svetu. Mi prosto živimo u svetu gde se mnogi na levici ponašaju kao da živimo u takvom svetu. Ipak, na kraju sve ove simulacije se suprotstavljaju brutalnim silama realnosti i iznenada kompletna neadekvatnost simulirane levice — ne samo Sirize, nego širom sveta — biva ogoljena da bi svi mogli da je vide. Konačno, revolti u Baltimoru i Fergunsonu i beznačajnost postmoderne levice za projekte organizovanja otpora radničke klase je postala jasna.
Ako postoji bilo koji način da se izađe iz ove rutine, to je odbijanje spektakla i simulacija u korist materijalnog otpora. Osećaj prijatnosti šuplje pobede, razigrani sastanci i skandiranja koje će ljudi pamtiti do kraja njihovih života, samo mogu da budu prepreka na putu izgradnje nečega sa stvarnom snagom. Imidž revolta, pa čak i priča o socijalizmu i – pazite sad! – „političkoj revoluciji“, koja dolazi iz predsedničke kampanje Bernija Sandersa ne vode nikuda. Hrabri akt otpora, i vladavina terora od strane neoliberalne države kao odgovor sa kojim mora da se uoči, je ono što transformiše klasu u silu za pobunu.
Ukratko, ako socijalni pokreti direktno ne nanose štetu ljudima koji su na vlasti — ako ih samo malo sramote — ili ne osnažuju ekspolatisanime i ugnjetene — ako ih mobilišu samo privremeno — onda ta strategija moža nije vredna truda. Možda samo izgleda kao da je vredna.
Drugim rećima, ako samo prija, ne radi to.
Možemo imati teškoće da prozremo iluzije iz naše sadašnje tačke gledišta. Nema sumnje, naći ćemo se u rovovima klasnog rata da bi pogledali spolja i shvatili da je ceo spektakl konstruisao neki šarlatan. Ovo će nastaviti da se događa sve dok neoliberalni kapitalizam omogućava karijerne šanse za šarlatane, što će bez sumnje nastaviti da radi.
Zbog toga postoji velika potreba da se razbije fasada, da se više ne dozvoljava lažna slika otpora, koja krišom podržava neoliberalizam i odvraća od fundamentalnog projekta otpora. Sirize širom sveta će insistirati da je ovo kontraproduktivno njihovom projektu. U tome je upravo poenta.
