Sombor - U somborskoj opštini ima oko 90 hiljada hektara plodnih oranica, a od 34.140 domaćinstava gotovo svako treće ima "svoje parče njive". Na plodnom poljoprivrednom zemljištu postizani su evropski vredni rezulati, ali je u kraju poznatom po proizvodnji hrane sve više gladnih. Sve je više i znakova siromaštva, bede, koja se, nažalost, ponekad prekraćuje dizanjem ruke na sebe, umesto na predstavnike vlasti i finansijske elite. Ako se, na primer, nešto pre 20 sati nađete u Gradskoj pekari u njoj nećete naći nikoga. Već pet minuta posle 20 sati bićete 15. ili 20. u redu. Razlog je u tome što je cena hleba i peciva prepolovljena. Slična je slika i u drugim pekarama, s tim što neke u jutarnjim satima jučerašnji hleb i peciva nude u pola cene. Ko želi veknu hleba po 12,50 dinara mora da bude veoma tačan, jer je potražnja velika. Neki kupuju po četiri-pet vekni, stavljaju ih u zamrzivač da bi se obezbedili za dan kada, eventualno, neće blagovremeno stići u pekaru. Jedna prodavačica nam priča da za nekoliko svojih stalnih mušterija hleb i kifle po prepolovljenoj ceni drži ispod tezge. Šta će, veli, sa majkom koja školuje dva studenta, a i ta deca zaslužuju kiflu, makar podgrejanu. Ne treba se iznenaditi ako vas poznanik nagovara da pazarite preko reda, jer sramota ga je da pred svedokom traži stari hleb ili pecivo. Teško je proceniti koliko se Somboraca snabdeva na ovaj način, ali pekara, odnosno prodavnica ima na svakom koraku i svuda je situacija gotovo ista. Hleba, naravno, preostane u mnogim domaćinstvima, a nije mali broj građana koji stari hleb pakuju u najlon kese, koje vešaju na kontejner da nevoljnici ne bi morali da preturaju po smeću.

Za razliku od pre dve godine u mesarama nema gužvi. Cene mesa i prerađevina su udvostručene, nedostupne mnogim džepovima, ali su svinjske nogice i čvarci veoma traženi. Od nogica se pravi "cubok paprikaš" sa krompirom ili se kuvaju sa kupusom. Za neke je ovo poslastica, gurmanluk, a za mnoge način preživljavanja. U mesarama obično nema čvaraka, nestanu već desetak minuta posle otvaranja radnje. U jednoj prodavnici mesa utorak i četvrtak su dani za čvarke, a to podrazumeva gužvu pola sata pre otvaranja, a dvadesetak kilograma se začas proda. Neretko uz gunđanje, jer se u nekim mesnicama čvarci nude po 150, u drugim po 200 dinara kilogram. Nekad su se mleko i jogurt kupovali "na točenje", u sopstvenu ambalažu, a na žalost mnogih ovakve trgovine više nema, pa ni uštede.

U Centru za socijalni rad u Somboru kažu da u kategoriju izuzetno siromašnih spada oko 1.200 domaćinstava, uz ogradu da je krajnje diskutabilno gde je ta granica siromaštva. Stalnu socijalnu pomoć, iz republičkog budžeta, prima 600 domaćinstava. Mesečna nadoknada za četvoročlanu porodicu je oko 7.000 dinara. Opština Sombor za jednokratne pomoći mesečno izdvaja 400.000 dinara, a mesečno je dobija 150 do 200 porodica, s tim da neke porodice ovu pomoć dobiju dva-tri puta godišnje. Narodnu kuhinju Crvenog krsta 1999. godine koristilo je oko 1.400 građana, a po nekim procenama danas bi bilo bar dve hiljade abonenata. Taj vid pomoći, presahle su donacije, davno je ukinut, a u prostorije Crvenog krsta i sada dnevno dođe između tri i šest osoba, tražeći pomoć, iako znaju da je nema, ali navrate "za svaki slučaj". Ponekad se podeli mleko u prahu, garderoba, što podgreva nade. Tražnja pomoći posebno je velika pred početak školske godine i početkom januara, kada se iscrpe (skromne) zalihe od sezonskog rada, najčešće u poljoprivredi.
U Veću Saveza samostalnih sindikata Srbije u Somboru kažu da razloge "galopirajućeg siromaštva" treba tražiti u privrednim sferama. U somborskoj opštini, od oko sto hiljada stanovnika, u radnom odnosu trenutno je oko 25.000 lica, privreda zapošljava tek 14.000, a to je za oko 60 odsto manje nego pre petnaestak godina. Na posao čeka oko 15.000 ljudi, a u Sindikatu kažu da nije mali broj onih koji se brišu sa evidencije Službe za zapošljavanje jer se neredovno javljaju. A put od nekih sela do Sombora košta 100 - 150 dinara i to je glavni razlog nejavljanja. Veliki broj radnika zarađuje manje od 10.000 dinara mesečno, neredovne plate prima oko 3.000 ljudi, a nije mali broj kolektiva u kojima se zaposleni i ne sećaju kada je bila poslednja isplata plata. Privatizacija preduzeća, uz časne izuzetke, povećala je otpuštanja sa posla, posle raskida ugovora tri-četiri firme su "ničije", a radnici su na ulici. Zdravlje se, naglašavaju u Sindikatu, ne ocenjuje samo kao stanje odsustva bolesti, nego treba imati na umu i potpuno fizičko, psihičko i socijalno stanje. A po tome, Somborci su "mnogo bolesni". Lekari, pak, kažu da suzbijanje tuberkuloze ne teče željenim tempom, a da je to bolest siromaštva, bede. Građani, pogotovo stariji u običnim divanima često kažu još je i dobro dok zdravlje kako-tako služi, dodajući da se plaše vremena kada će dobar deo skromnih prihoda odlaziti na nabavku lekova.

U socijalnoj slici, ne samo somborskoj, treba tražiti i najveći deo razloga zašto se ne izmiruju obaveze za grejanje, električnu energiju i ostale komunalne usluge. Neredovno se plaćaju i sitni računi od 200 do 300 dinara, jer su za mnoge i to "krupni novci".

Pabirčenje

Jedan od načina da se u jesen nešto zaradi je i "pabirčenje", a to je sakupljnje klipova kukuruza posle prolaska kombajna, najčešće na društvenoj njivi. Na bicikl se mogu staviti tri-četiri džaka klipova kukuruza, neki građani imaju i prikolice za bicikl, a zrno je namenjeno za ishranu živine, svinja, dok se šapurina (kočanica) koristi za grejanje.