Svi se pitaju šta će nam doneti novi Zakon o visokom obrazovanju, i kakva će biti dugo najavljivana reforma visokog obrazovanja. Reforma je počela još kada su školarine i administrativne takse počele da nekontrolisano rastu, kada je poskupela ishrana u menzama i smeštaj u studentskim domovima. Reforma se nastavlja kroz novi zakon kome se mnogi nadaju, neki ga se boje, a pri tome ga niko nije pročitao. Pominju se neki strani, nepoznati pojmovi koji će nam svima doneti bolje i kvalitetnije obrazovanje za koju godinu i opšte blagostanje u dalekoj budućnosti. Takođe se pominje da će se sve reforme sprovoditi u duhu bolonjskog procesa, a pri tome skoro niko ne zna šta je to bolonjski proces.

“Bolonjski proces” se zasniva na Bolonjskoj deklaraciji o formiranju Evropske zone visokog obrazovanja. Tekst Bolonjske deklaracije je vrlo kratak i neodređen. Najvažnije stvari koje se pominju su “unapređenje mobilnosti građana Evrope” i “Uspostavljanje sistema kredita – kao u ECTS sistemu”. Šta to zapravo znači i koje posledice ima? Među državama koje su članice šengenskog sistema viza praktično ne postoje granice, to znači da radna snaga može nesmetano da cirkuliše unutar šengenske zone. Zato se i uvode ECTS poeni. ECTS znači Europe Credit Transfering System, to znači da ukoliko osoba započne školovanje u Engleskoj može da tokom školovanja pređe na francuski univerzitet bez polaganja dodatnih ispita, ovaj sistem se upravo uvodi u Srbiju kroz novi Zakon o visokom obrazovanju. Svako ko se školuje na bilo kom univerzitetu u Srbiji moći da školovanje nastavi u nekoj od zemalja zapadne Evrope. Međutim, niko nam nije rekao da oni koji se školuju u Srbiji uskoro neće imati novca ni za to, a kamo li za školovanje u zapadnoj Evropi.

Pominju se i evaluacija i akreditacija kao sistemi kontrole kvaliteta već postojećih fakulteta. To zapravo znači da da ako komisija koja sprovodi akreditaciju odluči da određeni fakultet nema uslove za rad fakultet se zatvara, tj. oduzima se dozvola za rad. Naravno, niko ne pominje mogućnost privatizacije fakulteta, ali do toga će doći, kao na primer kada je u Engleskoj tokom evaluacije zatvoren i privatizovan veliki broj škola, među kojima je bilo i veoma dobrih škola.
Studenti moraju da redovno prisustvuju predavanjima i vežbama koja su često tako vremenski (ne)raspoređena da između dva predavanja ili vežbi postoji pauza duža od jednog sata, tako da bi studenti ceo dan provodili na fakultetu. Dakle oni koji rade paralelno sa studiranjem neće moći da nastave sa studijama jer neće imati novca, a da ne pominjemo poseldice ove vezanosti za fakultet na privatni i socijalni život studenata.

Pri tome se opšte otuđenje dodatno podstiče kroz mere koje za cilj imaju razbijanje solidarnosti među studentima i pripremanje za besomučno kapitalističko takmičenje.

• Član 88. stav 3. “Student koji se sam finansira i koji u toku akademske godine ostvari 60 ECTS bodova može da se u narednoj akademskoj godini finansira iz budžeta.”
• Član 88. stav 4. “Pravo iz stava 3. ovog člana student ostvaruje ako se rangira u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta, na način i po postupku utvrđenim opštim aktom visokoškolske ustanove”

To znači da je broj studenata koji se finansiraju iz budžeta fiksan i da student koji se finansira iz svog džepa mora da čeka da neko od njegovih kolega padne na samofinansiranje da bi on mogao da pređe na budžet. To stvara veliku podelu između studenata koji imaju privilegiju studiranja na budžetu i onih koji tu privilegiju nemaju, isto tako forsira se takmičenje između samofinansirajućih studenata koji se moraju takmičiti među sobom kako bi imali što više poena da bi bili prvi na listi i prešli na budžet. Samofinansirajući studenti će se bukvalno nadati da će neki njihov kolega sa budžeta pasti na samofinansiranje kako bi oni mogli da se uglave na njegovo mesto. Ovo guši svaku solidarnost među ljudima i čoveka pretvara u mašinu. Studenti su nagonjeni na besomučno takmičenje među sobom da bi bili bolji od drugih i tako postali maskota univerziteta, koji je postao maskota tržišta.

Ovako čovek postaje roba na tržištu rada, a cilj obrazovanja umesto vaspitanja i razvijanja ličnosti postaje obuka mašna za proizvodnju koje se nadaju da će se dobro prodati. Da li je to budućnost koju želite?