НЕУСПЕО ПОКУШАЈ МАНИПУЛАЦИЈЕ ПИСМОМ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Народна мудрост исказана у краткој причи Добар дан зла жено, осведочила се у нашем јавном животу, и то одмах пошто је Српска Православна Црква, кроз писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Павла упућено г. мр Бојану Пајтићу, председнику Извршног већа Аутономне Покрајине Војводине, први пут јавно и отворено проговорила о нападима на њене храмове, друге објекте и свештенство, а самим тим и на вернике на подручју северне српске покрајине.

Да би избегли да се изјасне о теми писма, сви који су се осетили прозванима, прибегавајући класичној замени тезa, јавности подмећу потпуно лажна и невероватна питања: да ли је Његова Светост Патријарх српски Г. Павле писао дотично писмо, да ли га је уопште видео(!), да ли га је потписао или је у питању фалсификат; да ли је и како писмо послато, са ког факса је послато, каква је процедура у раду Светог Архијерејског Синода, Канцеларије Светог Архијерејског Синода, Информативне службе Српске Православне Цркве… и тако унедоглед. Очигледно, на сваки начин се труде да избегну праву и једину тему писма, а то је: напади на Српску Православну Цркву на подручју Аутономне Покрајине Војводине. Да подсетимо, у писму Његове Светости Патријарха Г. Павла, поред потпуно невероватног покушаја рушења цркве у селу Грабову, на Фрушкој Гори, само су поменути други напади, о којима Црква, до сада, није обавештавала јавност него само одговорне институције и личности, како би им дала могућност да на одговарајући начин реагују. Црква је, притом, имала у виду и карактер појединих домаћих медија, који од свега, па и од страдања Цркве, праве скандале, афере и теме погодне за манипулације недобронамерних.

Овом приликом поменућемо само неке од тих напада.

• Група D. B. P. D. окупљена око илегалног часописа “Безбожник”, за који се зна да се тајно штампа и објављује на територији Војводине, половином септембра 2004. године признала је да стоји иза антицрквених графита са нацистичким кукастим крстовима, исписаних на неколико места у Новом Саду. Растурање овог часописа, као и антихришћански графити, донели су велико неспокојство не само православним верницима него и свим добронамерним грађанима Војводине и читаве Србије! Сумња се да ова група и друге сличне тајне групе и организације стоје иза многих графита и против других инцидената против Српске Православне Цркве и против других Цркава и верских заједница у Покрајини.

• Током 2002. и 2003. године, више пута и на различите начине скрнављен је крст на месту на коме се гради храм Светог Пророка Илије у Палићу код Суботице.

• Почетком јула 2003. године, непознати починиоци су порушили и оскрнавили дванесет споменика на православном гробљу у Мартоношу.

• Небројено пута су лупани прозори, убациване петарде и исписивани графити антицрквене и антисрпске садржине на згради црквене општине у Суботици, итд. итд..

A сада само неколико чињеница о писму Његове Светости Патријарха г. Павла достављеном г. Пајтићу:

• аутор писма је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве;

• писмо је, у својству Председника Светог Архијерејског Синода, потписао Његова Светост Патријарх српски г. Павле;

• писмо је телефаксом и редовном поштом достављено г. Пајтићу;

• у писму не стоји да је Ненад Чанак организовао групу која је извршила напад на цркву у Грабову него да је он протагониста говора мржње усмереног против Српске Православне Цркве. Да говор мржње против Српске Православне Цркве обележава његово јавно деловање, то зна свако ко, макар спорадично, прати његове иступе у јавним медијима. По злоби и бесмислу упамћене су његове изјаве да је Српска Православна Црква “у претходних петнаест и више година одиграла улогу идеолошке извиднице и претходнице војсци”. Затим, да су “путевима Српске Православне Цркве из 1989. године после ишли тенкови Милошевићеве војске”; да ћемо “после слике војног хеликоптера који носи цркву на брдо Румија видети слику тенка на коме седи Амфилохије Радовић”; да је “патријарх Павле апсолутно табуизирана личност о којој не сме ништа да се каже сем да је живући и ходајући светац”; да је онима који то хоће довољно да “пољубе руку” патријарху Павлу, а онда да “мирне душе кољу туђу децу”; да “у Србији влада клерофашизам”; а тако, ако не и горе, он блати и архијереје Српске Православне Цркве... Да ли се овде ради о нападима на Српску Православну Цркву, о говору мржње и екстремизму, или не?

На крају, неколико речи о конференцији за штампу коју је Чанак, са истомишљеницима, одржао 12. јануара у Београду. Бестидна лаж је све што су лица, која су се тада обратила јавности, изговорила о Српској Православној Цркви. Бестидна лаж је да је писмо о коме је реч фалсификат. Чанкова брига за Српску Православну Цркву, као “једну од најстаријих и најзначајнијих институција”, лажна је и цинична. Лаж је и то да је измишљени фалсификат писма последица писања “извесног гоподина Стокановића, који је чиновник у Кабинету Иринеја Буловића”. Душан Стокановић није никада био нити је сада запослен у било којој установи у Новом Саду, Бачкој или било где у Аутономној Покрајини Војводини, мада Нови Сад сматра једним од најлепших градова земље Србије. Иначе, Душан Стокановић је скоро двадесет година запослен у Српској Патријаршији у Београду и обавља дужности секретара Светог Архијерејског Синода и главног и одговорног уредника Информативне службе Српске Православне Цркве. Све лажи и инсинуације које је Чанак о Душану Стокановићу изговорио 12. јануара 2005. године, или ће их изговорити било када, Душан Стокановић му прашта и на овом и на оном свету. Како је велика мука духу јавно лагати о аутентичности писма Патријарха српског, а у исто време од себе крити колико си сaм лажан и неаутентичан, колико пре сваке изговорене речи мораш да мислиш шта ће о томе помислити газда; колико ће те пустити да приђеш појилу; да те, ако не пљунеш довољно далеко, газда не лупи кнутом и већу кашику дa “пријатељу” који сада седи до тебе, а који је прво говорио “Патријарх Павле је светац који хода”, а после упућивао хашке истражитеље да посете Патријархов дом.

Шта, на крају, поручити Чанку и дружини? Ево шта: не мора се живети од политике, поготову када те народ презре. А Црква је ту да поучава, лечи и прашта. Она се ником не намеће, али се, исто тако, ничије силе не плаши. Надживела је богоборачка гоњења Ирода, римских ћесара, Стаљина, Тита. Надживеће и њихове убоге епигоне.

Информативна служба
Српске Православне Цркве

Izvor