Gde je problem?

Gde god se okrenemo vidimo samo nejednakost - mnoštvo ljudi tumara sa crkavicom u džepu, pokušavajući da sastavi kraj s krajem: obezbedi hranu, plati komunalije, iškoluje decu - jednostavno da obezbedi uslove za preživljavanje. Sa druge strane, vidimo neke koji se nikada neće zapitati kako izgleda štedeti za autobusku kartu, kupovati jeftiniju hranu i robu na pijaci, ne ići na letovanje, ne provoditi lude noći po kafićima, pozajmljivati za veće kupovine... Vidimo ljude koji žive toliko drugačije od nas, da prosto nismo sigurni da živimo na istoj planeti. Kako to, pitamo se stalno? Ti raskalašni bogati sugrađani nas ubeđuju da se radi o sposobnostima - ko se potrudi imaće, ko ne - neće. Mnogi kažu da su se jednostavno snašli kad je bilo vreme, ubeđujući nas da uvek postoji način, mogućnost, i da je samo potrebno da se usredsredimo na cilj i potrudimo. Laž! To su ili krupni (privredni) kriminalci, ili pošteni poslodavci privatnici, ili političari. Kolika vam je plata? Možete li da uštedite za skupa kola, kuću, put u inostranstvo? Ili vam se čini da tu nisu čista posla ako neko ima toliko, a najveći broj drugih jedva sastavlja kraj s krajem?

Pričajući nam o različitim sposobnostima, o sreći i trudu, ovi lopovi nam zamagljuju oči, pokušavajući da se osiguraju za ubuduće - da mogu slobodno da žive od tuđeg rada. Jer upravo to i rade! Gazda je bogat na naš račun: plata nam je daleko manja od vrednosti koju proizvodimo svojim radom - tu razliku između plaćenog rada i proizvedene vrednosti gazda stavlja sebi u džep: to je profit od kojeg on obezbeđuje sebi veliku kuću, skupa kola i školovanje dece u inostranstvu! Država, sa druge strane, legalizuje takvu krađu (što se vidi u svakom zakonu), štiteći interese poslodavaca, na štetu radnika i radnica. Političari zauzimaju funkcije u Državi na osnovu glasa koji su dobili na četiri godine, a tokom svog mandata pokrenu i učine toliko toga sa čim se ni najveća neznalica ne bi složila, sve zarad nekih sumnjivih ličnih ili partijskih interesa, i uvek iza leđa radništva.

Ali tako je oduvek bilo otkada je Države i kapitalizma. Podeljeni smo u dve klase: mi, radnici i radnice - eksploatisana klasa, prodajemo svoju radnu snagu vlasnicima fabrika i mašina - eksploatatorima, a za uzvrat dobijamo tek toliko da možemo da obnavljamo snagu i tako održavamo priliv profita u ruke našeg poslodavca (bio on privatnik ili Država!). Ta nepravda i to ponižavanje radničke klase suštinsko je obeležje kapitalizma. Država je veštačka tvorevina koja služi klasi kapitalista da nas drže na uzdi, podjarmljene i bespomoćne, a da nam, sa druge strane, reguliše život, izdaje naređenja i kažnjava po zakonima koje su krojili naši klasni neprijatelji: kapitalisti i njihovi saveznici političari.

Kroz državne institucije nije moguće sprovesti pravu reformu. Pošto su kapitalisti i političari samo dve strane iste medalje, istih interesa, svaka inicijativa koja će voditi konačnom oslobođenju radničke klase, i svih individua koje je čine, i njenom izlaženju iz potlačene pozicije biće unapred onemogućena: ili raznim pravnim nejasnoćama i stranputicama, ili otvorenom represijom. Nema te političke partije koja nije odstupila od svojih obećanja čim je došla na vlast, kao što nema ni jedne političke partije koja predstavlja radnišvo i njegove interese. Ne možemo očekivati da će bilo koja partija ukinuti eksploataciju radništva: imali smo već isuviše primera u istoriji koji potvrđuju da nije dovoljno samo ukinuti kapitalističku eksploataciju, već i državnu. Imali smo u pretposlednjoj Jugoslaviji celih pola veka sistem državnog kapitalizma, zvanog komunizmom - kako su političari voleli da nazivaju svoje čedo. Bio je to sistem u kojem smo, umesto od strane kapitalista-privatnika, bili eksploatisani od strane svemoćne države. Da li je to zaista bila promena sistema u odnosu na predratni period? Svejedno nam je ko nas potkrada - neka nosi koje hoće ime - naš je neprijatelj.

Punih stomaka i računa u bankama, političari (i desnica i levica) i kapitalisti nam govore o demokratiji. Kakva je ta njihova demokratija? Ti radi, radi i radi, a svojim radom izdržavaj i sebe i decu, ali i svog poslodavca, zatim puni državnu kasu, opremaj vojsku i policiju plaćajući poreze, a potom gledaj kako se sve odlučuje bez tvog mišljenja, čak i protiv tvojih interesa. Ko tu koga pravi ludim? Demokratije nema, i neće je biti dokle god ima Države i kapitalizma. Zato moramo ustati protiv naših neprijatelja i srušiti ih zauvek. Ne prihvatamo više obećanja, Država ne može biti naš saveznik, nema te političke opcije koja može da nam pomogne kroz državne institucije. To je sistem eksploatacije i represije.

Kako bez Države, kako bez gazde?

Oterajte kući sve poslodavce i njihove najbliže sluge: šefove na funkcijama sa kojih otpuštaju i zapošljavaju i pogledajte kako će ići proizvodnja. Šta, zar ćemo im verovati da je proizvodnja nemoguća bez šefa koji zna najbolje i menadžera koji je kompetentan? Zar ćemo im poverovati da su oni nužni za dobar rad preduzeća? Napravimo jednostavan eksperiment: umesto da izbacimo njih, izađimo mi iz proizvodnje, napustimo fabrike. Šta bi se desilo? Sve bi stalo. Društveni život bi bio sveden na nulu, ne samo proizvodnje, već ni struje, vode, svih usluga ne bi bilo - kada bi radnici i radnice prestali sa radom. Neka nam niko zato ne soli pamet govoreći ko je bitniji u proizvodnji! Nosioci ovog društva smo mi, radnici i radnice, a ne naši poslodavci lopovi ili političari prevaranti. Ne samo da nam ne pomažu - ovi paraziti nam direktno škode i rade protiv naših interesa!

Umesto da njima dajemo pravo da odlučuju o našim platama, o našoj deci, o životima - uzmimo naše pravo u svoje ruke! Zar jedan ušuškani debeli gazda ili premazani lažljivi licemerni političar mogu bolje da znaju šta je za nas bolje od nas samih?! Zar su oni kompetentni da odlučuju o organizovanju proizvodnje? Napolje s njima! Pokazali su se do sada više nego dobro - nema više dvoumljenja: oni su nepotrebni, nesposobni, paraziti društva koje mi držimo na svojim leđima.

Kako se otarasiti tog parazitskog đubreta? Organizujmo se na radnom mestu, organizujmo se sa konkretnim ciljem, jasnom idejom uništenja Države i kapitalizma, istrebljenja svih parazita. Postojeći sindikati nisu radnički - oni podržavaju reforme koje sprovodi vlada, prihvataju privatizaciju onoga što pripada radnicima i radnicama, jednostavno: rade protiv interesa klase koju bi trebalo da predstavljaju. Sindikalno rukovodstvo nije u kontaktu sa članstvom, nemoguće je kontrolisati te vođe, uticati na njihove odluke, oni su se učvrstili na pozicijama i udaljili od radništva. Zato nam je organizovanje nophodno! Kada bi se radništvo okupilo u organizacije sa ciljem borbe za bolje sutra, dakle protiv Države i kapitalizma, za oslobođenje, ne bismo imali hijerarhijske i autoritarne sindikate, već anarho-sindikate, borbene radničke organizacije. Bez nadređenih, bez nedodirljivih. Manje radne grupe raspravljale bi o pitanjima od interesa za kolektiv, potom bi na skupštini svih zaposlenih bila pokrenuta pitanja od opšteg interesa, odlučivalo bi se o daljoj proizvodnji i koordinaciji sa sindikatima u drugim radnim kolektivima, u drugim fabrikama. Skupštinu radnika i radnica na tim granskim dogovorima, sa predstavnicima drugih fabrika, predstavljali bi delegati, dakle neko iz kolektiva ko je izabran samo da prenese mišljenje onih koji su ga delegirali, a ne da na svoju ruku, godinama, odlučuje u ime članstva sindikata (kao što je danas slučaj). Kooridnacijom rada u svim proizvodnim pogonima, sindikati bi organizovali proizvodnju nezavisno od bilo kakve spoljne kontrole ili uzurpacije, bilo Države, bilo privatnika.

Takvo samoorganizovanje je, zapravo, samoupravljanje: oni koji proizvode odlučuju o toku proizvodnje, oni koji rade odlučuju kako troše svoju snagu. S obzirom da je proizvodnja, proizvodnja zarad celog društva, potrebno je koordinisati rad sa ostalim sindikatima u drugim proizvodnim pogonima, radi normalnog funkcionisanja industrije. Međutim, za to nam nisu potrebni šefovi ili političari! Šta oni imaju da traže u poslu u kojem ne učestvuju? Političar bi nam rado rekao da nismo kompetentni da se bavimo politikom, jer nismo stručni za to, mi smo samo radnici, dok bi nam privatni poslodavac govorio da ni njegov posao ne znamo, pa ne smemo da se mešamo u odlučivanje, opet - jer smo samo radnici. Radnici smo, i svesni smo da mi držimo ovo društvo na nogama! Zato je vreme da i mi njima kažemo: ne radite, ne proizvodite,

zato se ne mešajte u organizovanje proizvodnje! Samo-upravljanje je, dakle, odbijanje mešanja bilo koje spoljne kontrole i uticaja onih koji ne učestvuju u radu.

Anarho-sindikalizam predstavlja korak ka samo-upravljanju; ne dopušta se stvaranje posebne grupe privilegovanih radnika i radnica koji bi u ime članstva odlučivali o onome što se tiče svih. Sa druge strane, anarho-sindikat se bori protiv Države i kapitalizma, preko borbe za poboljšanje svakodnevnih uslova rada: veće plate, sigurnost na poslu, bolje higijenske uslove, kraće radno vreme, itd. To je borba protiv Države i kapitalizma zato što smo svesni da svi naši zahtevi idu protiv interesa naših klasnih neprijatelja - sve zahteve možemo da sprovedemo samo ucenjivanjem poslodavaca i Države, jer nam nikada ništa neće dati na tacni. Štrajk, štrajk solidarnosti, generalni štrajk, sabotaže, okupiranje fabrika do ispunjenja uslova, kao i mnoge druge direktne akcije predstavljaju klasnu borbu koja ima za cilj krajnju pobedu i oslobođenje. Anarho-sindikat je, zapravo, samoupravni sindikat koji nezavisno od bilo koje partije vodi borbu za slobodu svih individua koje čine klasu eksploatisanih.

Takođe, anarho-sindikat predstavlja organizaciju koja je u svakom trenutku spremna da nakon uništenja kapitalizma i Države preuzme breme društvenog života. Organizovano samoupravno, direktno demokratski i solidarno, radništvo neće dopustiti haos ili kolaps proizvodnje, već će jednostavno uspostaviti red, ali bez pritiska spolja. Anarho-sindikat, kao primer samoorganizovanja, nezavisnog od partija i državnih institucija, takođe je model po kojem radnici i radnice mogu i regionalno da se organizuju, kao i u stambenim četvrtima, bilo gde - gde postoji društveni život i potreba za samoodlučivanjem i samoorganizovanjem. Takvo organizovanje predstavlja znak preuzimanja odgovornosti za svoje postupke i stanje u društvu: mi živimo u zajednici sa drugim ljudima i da bismo živeli skladno i zadovoljavali svoje potrebe i afinitete potrebno je da stvorimo uslove u kojima neće biti konkurencije već solidarnosti i kooperacije. Naši interesi su isti kao i interesi drugih radnika i radnica, zato se ujedinjujemo nezavisno od lovaca na pozicije moći, zato smo svesni da je samo organizacija ljudi istog interesa u stanju da postigne proklamovano. Sa kapitalistima i Državom ne može se postići kompromis koji zadovoljava i našu i neprijateljsku klasu - jer su nam interesi suprotni.

Šta samoupravljanje nije?

Samoupravljanje, za početak, nije ekonomski sistem kom smo robovali u SFRJ!

Jednostavno zato što pravog samoupravljanja može biti samo bez Države i kapitalista. U SFRJ Država je bila svemoćni kontrolor, koji koordiniše rad i pojedinaca i celih sindikata. Kontradiktorno je govoriti da je u jednoj Državi, kao što je SFRJ, postignuto samoupravljanje: dokle god postoji neko ko ne učestvuje u proizvodnji, a utiče na nju svojim odlukama, neće biti ni samoupravljanja, ni slobode! Čemu tolika aparatura birokrata i partijskih činovnika u preduzećima, ako je tada bilo samoupravljanje? Jasno je da ideji samo-organizovanja i samoupravljanja mora biti neprijateljska svaka politička partija, ma kakvo ime nosila, i ma kakav program zastupala.

U suštini, stanje u SFRJ i nije bilo nešto drugačije nego danas. Partija je proklamovala da je kapitalizam uništen i da više nema klasnih podela, proklamovala je da smo u samoupravljanju, da fabrike pripadaju radnicima i radnicama i da oni sami odlučuju o proizvodnji, da je to demokratija iz snova. Sa druge strane, strani krediti su održavali našu privredu! Izgradivši ono što je za vreme rata bilo uništeno, radništvo je počelo sa povećavanjem proizvodnje, ali je državna kontrola tržišta dirigovala cene i održavala veštačko blagostanje, što se i videlo nakon prestanka dobijanja stranih kredita.

Danas ponovo dobijamo strane kredite. Ponovo, privreda kreće sa niskih pozicija: nakon ratova i bombardovanja potrebno je popraviti ili ponovo izgraditi i infrastrukturu i pokrenuti proizvodnju u neproduktivnim preduzećima. Strana pomoć će napraviti iluziju boljeg života (kao što je prethodni režim kupovao socijalni mir raznim pogodnostima za buntovne društvene grupe), dok bi famozna privatizacija trebalo da omogući zdravu proizvodnju. Međutim, ta privatizacija nije ništa novo - ona samo predstavlja ozakonjivanje onoga što se dešava poslednjih deset godina (i više) bogati partijski rukovodioci preuzimaju cela preduzeća, ali sada je samo pitanje da li će ona biti u rukama domaćih ili stranih lopova. Lopov je lopov, poenta je i dalje da će preduzeća posedovati oni koji ne učestvuju u njihovom radu.

Sa druge strane, kapitalizam pokušava da proturi još jednu šarenu lažu, takozvana akcionarska društva u kojima i radnici i radnice mogu da budu vlasnici određenog dela kapitala. Prevara se sastoji u tome da radništvo bude ubeđeno da postoji način da ravnopravno utiče na rukovođenje radom preduzeća; naravno, i ta prevara može da se otkrije. Većinski vlasnici kapitala, dakle oni koji imaju poslednju reč pri odlučivanju, su opet kapitalisti, koji mogu da priušte kupovinu najvećeg procenta akcija. Postojanje nekoliko radnika i radnica koji imaju akcije ne znači da preduzećem upravljaju oni koji rade. Posedujući zanemarljiv procenat akcija, radnici i radnice ne učestvuju adekvatno u rukovođenju preduzećem, dok sa druge strane daju legitimitet kapitalistima koji poseduju većinski kapital: kada se neko od radnika pobuni, kapitalista i Država će odgovoriti da delimično i radništvo odlučuje, tako da je odgovornost i na njemu. Međutim, dok iz rukovođenja ne izlete i poslednji kapitalisti i političari neće biti slobodnog rada, tj. samoupravljanja. Zato ne treba nasedati na ove šarene laže zvane akcionarska društva. Uz to što skrivaju nepravdu, ona služe i da se održi kapitalistički sistem, sistem nepradve i bede, dok se protura priča da je reformisan i tako manje neravnopravan.

Nakon svega, logično je pitati - da li je samo-upravljanje ikada sprovedeno, i gde? Samoupravljanje, ipak, ima dugu istoriju. Razni pokušaji kroz istoriju davali su dobre rezultate, uvek bolje nego kapitalizam, ali su Država i kapitalisti uvek u krvi gušili svaki pokušaj borbe za pravu slobodu.

Samoupravljanje kroz istoriju

Postizanje pravog samoorganizovanja i samoupravljanja predstavlja najodlučniji potez na koji poniženi i iskorišćeni radnici i radnice mogu da se odvaže. Ne samo da taj poduhvat zahteva dovoljno gneva i razočaranosti postojećim stanjem u društvu, kao i teškim uslovima na konkretnom radnom mestu, već i jasne slike o tome šta treba postići. Samoupravljanje, takođe, nije samo način organizovanja proizvodnje, već i života ljudi.

S obzirom da je stanje u društvu danas donekle izmenjeno, nećemo se mnogo zadržavati na primerima samoorganizovanja i samouprave u srednjem veku. Ipak, vredi primetiti da su sela i gradovi, dok nisu potpali pod vrhovnu vlast lokalnih feudalaca, kneževa i kraljeva, ili crkve, zadržavali samoupravu i nezavisnost. U selima su obradive površine neretko bile kolektivno vlasništvo na kojem su svi radili zajedno, zarad veće produktivnosti. U gradovima, esnafi ili gilde predstavljali su najbitniji oblik samoorganizovanja u proizvodnim kolektivima, esnafi zanatlija određene struke, esnafi lovaca itd., pa je ovaj način organizovanja postojao čak i u neproizvodnim društvenim grupama, kao što su esnafi trgovaca ili, čak, prosjaka. Osnovani zarad zajedničkog rada i uzajamne pomoći, ove slobodne asocijacije ljudi zajedničkog interesa nisu se oslanjale na spoljašnje faktore, već su funkcionisale na principu solidarnosti i ravnopravnosti članova. Potpadanjem slobodnih gradova pod vlast kraljeva ili crkve ovi esnafi predstavljali su udruženja koja su bila direktna pretnja za sprovođenje apsolutne vlasti. Zato su feudalni gospodari činili sve da slobodne samoupravne asocijacije rasture i zabrane. U procesu nastajanja nacionalnih država, bilo je neophodno ubiti svaki oblik vaninstitucionalnog i vandržavnog organizovanja, a jačanje neprikosnovene vlasti zahtevalo je uništenje svake alternative. Međutim, čak i u takvim uslovima potlačeni su često ustajali protiv svojih neprijatelja zahtevajući prava koja su im oduzeta; tako su od XIV do XVI veka Evropu potresali ustanci i seljačke bune.

Pariska komuna 1871. godine predstavlja prvi veći organizovani klasni otpor kapitalizmu i Državi. Priklješteni između francuske i nemačke vojske u ratu dveju Država, parižani su organizovali samoupravu i prekinuli vlast nacionalne Države. Zaposeli su fabrike i sami organizovali proizvodnju za potrebe odbrane, dok su Komunom upravljali delegati izabrani direktnom voljom građana Pariza; ujedno je organizovan oružani otpor i zaštita komune. Međutim, izdvojeni i slabije opremljeni, radnici i radnice izdržali su samo dva meseca opsadu francuske plaćeničke vojske. Nakon sloma ustanka i komune, francuska vojska je streljala mnoge pobunjenike, pokazujući kako se Država razračunava sa borcima za slobodu.

Oktobarska revolucija u Rusiji 1917. bila je, uprkos raširenoj komunističkoj propagandi, u potpunosti delo samo-organizovanih radnika i radnica, a ne Lenjina i partije. Još 1905. godine, u nepodnošljivim uslovima, radnici i radnice u Rusiji organizovali su sovjete, borbene samoupravne radničke organizacije, dakle prave anarho-komune, da bi se izborili za svoja prava i ujedno bili u mogućnosti da sami rukovode proizvodnjom. U tim sovjetima je svako imao pravo glasa i aktivno je učestvovao u odlučivanju, bilo da se radilo o štrajkovima, okupaciji fabrika ili samoj proizvodnji. Nakon serije štrajkova i krvavih obračuna sa carskom gardom 1905. godine, radnički sovjeti su rasturani, učesnici progonjeni. Trebalo je da počne Prvi svetski rat da bi uslovi u Rusiji postali nepodnošljivi, da se ponovo aktiviraju primireni sovjeti. Međutim, ovog puta su komunisti, tj. Lenjinovi boljševici, uspevali da infiltriraju svoje članstvo u sovjete i iznutra podele radničko jedinstvo i borbenost. Imajući dovoljno iskustva, radnici i radnice su i Državu i kapitalizam videli kao svoje neprijatelje, dok su boljševici pokušavali da umanje radnički bunt protiv Države i usmere ga potpuno ka kapitalizmu. Ponovo okupirajući fabrike i isteravši vlasnike, sovjeti su organizovali fabričke skupštine i pokrenuli proizvodnju. Bili su istinski vlasnici fabrika. Boljševici su uspeli da se prikažu kao zaštitnici i borci za radnička prava, te su, ipak, zauzeli državne funkcije uz maglovitu i prevarantsku priču o diktaturi proletarijata, tj. Državi radništva. Već nakon ustoličenja na pozicijama moći, komunisti su krenuli sa sistematskim onemogućavanjem samoupravljanja. Sovjetima i radničkim komitetima su u početku sužavana ovlašćenja, dok je potom Država već otvoreno gušila samoorganizovanje i samo-upravljanje, preuzimajući na sebe sva ovlašćenja i držeći u rukama proizvodnju. Oktobarska revolucija je najbolji primer da su samoorganizovanje i samoupravljanje direktno suprotni interesima državnih funkcionera i kapitalista. To je još jedan pokazatelj da ni u SFRJ nije bilo nikakvog samoupravljanja, već jedne farse.

Septembra 1920. u Italiji su radnici i radnice automobilske industrije okupirali svoje fabrike, nakon čega se talas samoorganizovanja i samoupravljanja okupiranjem fabrika preneo kroz mnoge grane industrije. Ono što je počelo kao najobičnija sindikalna borba za veće plate preraslo je u anarho-sindikalistički otpor kapitalizmu i Državi. Nakon nekoliko dana pola milona radnika i radnica u Italiji okupiralo je svoja radna mesta i nastavilo proizvodnju isteravši prethodne vlasnike. Uz crveno-crne, anarho-sindikalističke, zastave organizovana je proizvodnja a naoružani čuvari obezbeđivali su fabrike od eventualnih napada državnih plaćenika. Preko fabričkih skupština zaposleni su direktno odlučivali o proizvodnji, dok su fabričke skupštine međusobno bile u stalnom kontaktu - obezbeđujući prevoz materijala i koordinaciju proizvodnje za normalan život gradova u kojima su fabrike okupirane. Međutim, izgubivši fabrike i videvši da nadolazi anarhistička revolucija, Italijanski kapitalisti počinju da finansiraju Musolinijev fašistički pokret. Već početkom 1921. godine fašističke falange počinju da napadaju štrajkače, uništavaju anarho-sindikalističke štamparije i prebijaju i ubijaju one koji pružaju najžešći otpor. Teror fašističkih zveri trajao je mesecima, uz ponekad i otvorenu podršku lokalnih vlasti, koje su rado naoružavale fašiste, ali nikada nisu davale oružje štrajkačima. I policija i vojska sarađivale su sa Musolinijevim odredima smrti, što je bio još jedan očigledan pokazatelj prave prirode Države. Uprkos tome, oni (komunisti) koji nisu smatrali da je Država takođe samo drugo ime za neprijatelja, govorili su radnicima i radnicama da pozovu policiju u pomoć! Pritisak je bio prevelik i anarho-sindikalisti su organizovali radničku miliciju, međutim - bilo je prekasno.

U Španiji je general Franko sa svojim fašističkim odredima u julu 1936. izvršio puč nakon nesumnjive pobede bloka levih snaga na izborima. Međutim, Španija je od Prvog svetskog rata doživela procvat anarho-sindikalizma, pa je CNT (na španskom skraćenica za “Nacionalna konfederacija rada), anarho-sindikat, tokom revolucije narastao na dva miliona članova i članica! Ubrzo nakon fašističkog puča, CNT poziva svoje članstvo na otpor fašizmu i samoorganizovanje. Proglašen je početak anarhističke revolucije! Oformljene su anarhističke milicije, dok su fabrike okupirane. Stvoren je front, Španija podeljena na dva dela, i građanski rat je počeo. Sa jedne strane: fašističke trupe, uz nesebičnu podršku saveznika iz Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije, a sa druge strane: anarhisti i komunisti. Građanski rat je, međutim, bio obračun radništva i seljaštva sa svojim neprijateljima: Državom, Crkvom, krupnim zemljoposednicima i kapitalistima. Kuda su prolazile kolone anarhističkih milicija, u mestima oslobođenim od fašista, organizovane su komune, kolektivizovana je zemlja i sredstva za obrađivanje i proizvodnju, sprovedena je lokalna i agrarna samouprava. U gradovima, radnici i radnice su okupirali fabrike i proizvodnju nastavili upravo kao sovjeti u Rusiji i fabričke skupštine u Italiji: samoupravno, isteravši prethodne strane kapitaliste. Međutim, ponovilo se isto što i nekoliko puta ranije: komunisti su izdali revoluciju. Komunističke milicije su opremljene ruskim oružjem i opremom, Staljin je bio nesebičan u pomaganju svojih španskih podrepaka, dok su anarhističke radničke i seljačke milicije imale puške iz prethodnog veka, po pedesetak metaka i nikakve uniforme. Uprkos tome, revoluciju su sprovodile i održavale upravo te milicije, a ne izdajničke - komunističke. Ni jedna Država nije podržavala revoluciju (što je razumljivo!), jer bi pobeda revolucije značila preokret u civilizaciji. Zato su svetske demokratije: Velika Britanija, Francuska, SAD itd. ćutale i time podržavale fašizam u Španiji, dok je Staljin naoružavao i čuvao svoje crvene odrede. Na oslobođenim teritorijama Španije 60% zemlje je bilo kolektivizovano (ono što su anarhističke milicije oslobodile), dok je u gradovima stotine hiljada radnika i radnica samoupravljalo fabrikama. Međutim, komunisti su krenuli u kontrarevoluciju, tražeći kompromis sa fašistima, govoreći da nije vreme za socijalnu revoluciju. Vlada oslobođene Španije, koja nad anarhističkim komunama i fabrikama nije imala nikakvu vlast bližila se sporazumu sa Frankom. Komunisti su prelazili preko anarhističkih agrarnih komuna i vraćali stare zemljoposednike, nacionalizovali kolektivizovanu zemlju i suzbijali revoluciju. Do 1939. godine i sloma revolucije, komunisti su sprovodili po gradovima lov na članstvo anarho-sindikata i obračunavali se s njim. Revolucija je propala usled snage fašista potpomognutih Nemačkom i Italijom, ćutanjem celog sveta, ali i komunističkom izdajom revolucije. Pobeda fašizma u Španiji pokazala je da demokratska'' Evropa sama sebi sprema drugi svetski rat ne reagujući na fašizam. Ipak, u anarhističkim agrarnim komunama i okupiranim fabrikama sprovedena je direktna demokratska samouprava, na osnovama slobode, individualne inicijative, solidarnosti i klasne borbe. Pokazalo se da su i evropski liberali i komunisti neprijatelji radništva.

Noviji primeri samoorganizovanja i samoupravljanja pojavljivali su se periodično. Intervencija SSSR-a u zemljama istočnog bloka gušila je i radničke ustanke u fabrikama protiv komunističkog diktata, dok je '68. godine u mnogim gradskim četvrtima i fabrikama širom Evrope organizovan otpor Državi i kapitalizmu. Međutim, svi ti pokreti bili su ograničenih mogućnosti i male snage, s obzirom da se nije radilo o pobunama šireg značaja: obično su se štrajkači ili ustanici ograničavali na svoje regije.

Dakle?

Sve do sada rečeno navodi nas na nedvosmislen zaključak: radnička klasa ima potencijal koji sama može da iskoristi za zadobijanje slobode. Anarhistička ideja i taktika nije nešto nastalo u laboratorijama ili zatvorenim zagušljivim čitaonicama i glavama knjiških moljaca; anarhizam je izrastao iz vekovne težnje potlačenih da se odupru vladavini i ponižavanju od strane manjine. U modernom društvu neprijatelji slobode su Država i kapitalizam, koji u sprezi uništavaju ljudsku kreativnost i izražavanje, oblikujući nas u moderne robove, podređene uskim ličnim i partijskim interesima političara i poslodavaca. U takvim uslovima čovek pokazuje svoju slobodu buneći se protiv spoljašnjih pokušaja da mu se nametne tuđa volja, protivna njegovim interesima i afinitetima. Iz te borbe rađa se svest o neophodnosti zajedničkog organizovanja zarad što uspešnijeg otpora kontroli i iskoriščavanju. Organizujući se sa ciljem postizanja konačne slobode, potlačeni ljudi uviđaju da je solidarnost i ravnopravnost osnova slobode, zato se revolucionarne asocijacije usredsređuju i na pripremanje uslova iz kojih će ljudska kreativnost srušiti sadašnji sistem i izgraditi društvo slobodnih i ravnopravnih ljudi.

Anarho-sindikati su asocijacije koje prepoznaju neprijatelja i u Državi i u kapitalizmu - boreći se svakodnevno u okviru kapitalističkog sistema za konkretno poboljšanje položaja radništva, anarho-sindikati rade na organizovanju jedne strukture koja će naslediti ovaj sistem nakon što ga srušimo. Samoupravljanje predstavlja društveno organizovanje koje stvari postavlja na svoje mesto: sredstva za proizvodnju postaju vlasništvo onih koji rade, privatna svojina iščezava u kolektivnom vlasništvu i nestaju mnogi kriminalni motivi, život ljudi u samoupravnoj zajednici organizuje se na principima solidarnosti i zajedničkih interesa, ne trpeći bilo kakvo uplitanje spolja. Federacija samoupravnih kolektiva je odgovor na današnje stanje haosa.

Međutim, taj cilj postići ćemo samo revolucijom, ne reformama kapitalističkog sistema i Države. Ta revolucija mora biti sveukupna, mora pokriti svaki detalj društvenog života, kao i svaki pedalj planete. Ono što sada možemo je da se organizujemo u anarho-sindikate i počnemo sa borbom za konkretne ciljeve koji nam stoje na putu boljeg života. Ucenjujući Državu i kapitaliste doguraćemo ih u ćošak nakon čega će revolucija biti samo pitanje odluke svih nas.