Član grupe koja promoviše Alternativni Socijalni Forum objašnjava zašto je Svetski socijalni forum (SSF), koji će biti održan u Karakasu tokom januara 2006, samo još jedan pokušaj Čavezove vlade da uspori autonomni razvoj socijalnih borbi u zemlji.

Tokom nedelje od 24. do 29. januara policentrična verzija VI Svetskog socijalnog foruma kao i II Socijalnog foruma Amerika biće održana u Karakasu. Taj događaj je probudio velika očekivanja budući da je grad epicentar onoga što je od 1999. poznato kao "Bolivarska revolucija", koja je ostvarila veliki uticaj na Latinsku Ameriku i stekla ogromnu popularnost među različitim socijalnim i levičarskim pokretima u svetu. Činjenica da je Venecuela drugo kontitnetalno sedište SSF-a predstavlja prećutnu podršku učinku vlade predsednika Uga Čaveza, kao što se zbilo u vreme kada se lokalna vlast Radničke Partije u Porto Alegreu (Brazil) polagano ali siguno uspinjala ka predsedničkom mandatu. Da li je ova podrška vladi u vezi sa realnom snagom društvenih pokreta Venecuele? Ili, drugim rečima, kakav će biti doprinos SSF-a u Karakasu procesu konsolidacije, ekspanzije i artikulacije društvenih pokreta u zemlji? Da bi odgovorili na ovo pitanje mi ćemo se prvo nakratko osvrnuti na skorašnju nacionalnu istoriju.

“Punto Fijo” i “Caracazo”

Nakon decenija vojnih i diktatura ljudi čvrste ruke, 1958. novi demokratski period je inaugurisan u Venecueli. Takozvani Punto Fijo pakt sklopljen je između glavnih aktera, koji su se složili da će smeniti glavne političke partije tog doba, Demokratsku akciju i COPEI, sa vlasti. Nekoliko godina kasnije započela je oružana borba levičarskih pobunjenika, period koji je trajao manje od decenije sa progresivnom inkorporacijom pobunjenika u "legalnu" i parlamentarnu politiku, motivisanih, između ostalog, socijalnom bazom kreiranom uz pomoć socijal-demokratije zahvaljujući ogromnih prihodima od nafte. Prihodi od crnog zlata omogućavaju demokratsku stabilnost kakve nema na kontinentu, plaćanje izdašnog socijalnog osiguranja, široko rasprostranjeno obrazovanje na svim nivoima i subvencionisanje radničkih sindikata i trgovinskih udruženja na čitavoj teritoriji. Tankeri koji su svakog dana punili svoja korita u venecuelanskim lukama finansirali su obilnu srednju klasu koja je nastala tokom 60-ih i 70-ih, dostižući svoj vrhunac sa tzv. nacionalizacijom nafte do koje je došlo 1976, kada su transnacionalne korporacije poput Shella prekinule sa operacijama u zemlji. Od te godine do kraja 1981. trajao je tzv. "budžovanski" period zahvaljujući ogromnoj količini novca koja se slila u narodnu banku. Početkom 1983. objavljena je devalvacija valute, bolivara, i tada je započeo period ekonomskih kriza koje su inicirale propast ovog vladinog modela započetog 1958. Tokom sredine 80-ih započele su velike masovne mobilizacije ali se nisu pretočile u glasove za levičarske partije koje su istorijski na izborima dobijale oko 5% glasova.

Najuočljiviji izraz samrtnog ropca pakta Punto Fijo desio se 1989, tokom takozvanog "Caracaza", kada su stotine poslovnih prostorija opljačkane u raznim gradovima tokom sedmice eksplozija besa masa, brutalno ugušenih od strane vojske, sa brojem mrtvih i nestalih, za koji neki kažu da iznosi preko hiljadu, a koji još uvek nije poznat. Od tog februara civilno društvo, mimo ustanovljenih političkih partija i bez klijentskog odnosa sa državom, počinje da se formira. Da navedemo samo neke: tu su prve organizacije za zaštitu ljudskih prava, ekološka udruženja i mreže koje promovišu Ekološki krivični zakon i društvene inicijative koje su stimulisale mobilizacije protiv neo-liberalnog "paketa" Karlosa Andresa Pereza - tadašnjeg predsednika Venecuele - koje čine primere onih vidova autonomnnih socijalnih borbi koji su bili mogući u kontekstu kada su političke partije i drugi pro-vladini akteri pokazali jasne signale umora.

1989. je predstavljala važan momenat u istoriji autonomnog socijalnog organizovanja narodnih zahteva. Euforija očigledna pre i posle narodnog revolta pokazala je šavove društvenog tkanja koje čine neprestane društveno-političke inicijative, sa različitim i rastućim međusobnim nivoom artikulacije. One su zauzele kurs protiv predsednika i njegove politike "velikog zaokreta": njegovog pokušaja da primeni neo-liberlni recept diktiran od strane Međunarodnog monetarnog fonda koji je u suprotnosti sa populitičkom politikom koju su sprovodle prethodne vlade. U tom trenutku rastuće društvene mobilizacije dogodilo se nešto što do tada nikada pre nije viđeno: državni tužilac Republike pokreće slučaj protiv predsednika zbog korupcije i protiv pravnog prisvajanja od strane takozvanih "tajnih stranaka". U maju 1993. Perez je suspendovan sa svoje funkcije.

Čavez i njegov pokret

Godinu dana pre pada predsednika zahvaljujući optužbama za korupciju, politički rekurs za koji se činilo da je prepušten prošlosti vratio se na naslovne stranice štampe: coup d' etat. Od 1899. do 1958, pet zavera predvođenih vojskom dovele su do smene prvog predsednika, paradoksalno uključujući onaj puč koji je 1945. navodno bio izveden u ime demokratije višepartijskog sistema.

Vojna insubordinacija sa ciljem preuzimanja vlasti nije bila ekskluzivna zaostavština sektora koji se identifikuju sa desnicom. Nekoliko oružanih ustanaka podstaknutih od strane marksisičko-lenjinističke levice pokrenuli su raspravu o "civilno-vojnom savezu", u kojem su se politički avangardisti povezali sa "progresivnim sektorima oružanih snaga" da bi isprovocirali promene. Ovaj apel lažnoj progresivnosti venecuelanske armije interpretirao je njen više-klasni karakter u skladu sa dijalektičkim materijalizmom, pokušavajući da zaoštri "klasne kontradikcije" između vojnika i oficira da bi "ih pridobili za socijalističku stvar". Tačno je da se opšta heterogenost venecuelanske armije razlikuje od elitističkih struktura drugih armija na kontinetu, ali je marksistički redukcionizam zaboravio da je ih je njen hijerarhijski i vrednosni sistem naučio da sebe vide kao klasu koja se razlikuje od civila. Sa druge strane, venecuelanska armija je sem toga formirana u sklopu anti-komunističke borbe i borbe protiv subverzija u skladu sa diktatima Južne komande Sjedinjenih Država, kao deo hladno-ratovske logike.

Nakon 34 godine bez vojnih zavera – što je bila jedna od premisa Pakta Punto Fijo – 1992. velika grupa vojnih oficira srednjeg ranga pokušali su coup d'etat potiv Karlosa Andresa Pereza. Na TV-u, nepoznata osoba u uniformi objavila je poraz ustanka "za sada". Taj oficir bio je Ugo Čavez, koji je proveo nekoliko godina u zatvoru zbog vojne pobune i potom pušten na slobodu, na osnovu pomilovanja, novo-izabranog predsednika: Rafaela Kaldere, koji je, poput Pereza, po drugi put bio na vlasti.

Čavezovo oslobađanje, do kojeg je došlo sredinom 90-ih, desilo se u sred masovne mobilizacije i rastuće svesnosti. Po prvi put je predsednički kandidat iz ne-tradicionalnih sektora, Andres Velaskez, uspeo da popravi istorijskih 5% glasova za levicu, pozicionirajući se po procentu osvojenih glasova nadomak izabranog kandidata. Bilo je to simptomatično za volju za promene koja se poput epidemije širila među venecuelancima/kama koji/e su bili/e suočeni/e sa ekonomskom krizom i iscrpljenošću demokratskog sistema. Čavez i njegov pokret šlepuju se na toj dinamici ulepšavajući nesreću, zahvaljujući medijskom uveličavanju i ustaničkoj auri pokreta. Ponavljamo: razvoj koji je kvalitativno i kvantitativno istovremen sa Čavezovim pokretom i čiji je MBR-200 (ime Čavezove prve političke grupe) samo deo. Padobranac iz Sabaneta je cinično pragmatično čitanje ove realnosti, počevši od njegove militantne apsitnencije, tokom kojeg vremena je bio u mogućnosti da pridobije simpatije mnogih samoniklih društvenih pokreta, do predsedničke kandidature, i ne zaboravimo, uz podršku masovnih medija i finansiranja od strane sektora internacionalnog kapitala. Čavez i njegova harizmatična vlast ubedili su mnoge da on predstavlja predvodnika borbe protiv binomskih AD-COPEI i projekat revolucionarne transformacije. Kratkovidost tradicionalnih partija i njihova samo-mumifikacija ubrzala je njihovu konačnu krizu, delimično zamaskiranu medijskim programima u vezi sa dešavanjima iz 2002. a to će se pre ili kasnije - kako se zaprvo i dogodilo - završiti u razbijanju praznih ljuski takvih partija.

Institutcionalizovanje pobune

Rekli smo da se Čavez vozi na talasu narodnog nezadovoljstva koji je 1989. započeo sa ispredanjem društvenog tkiva sačinjeng od bezbrojnih embrioničnih organizacija, sa različitim ali rastućim nivoom uzajamne artikulacije. Jedna od vrlina čavizma je okupljanje raznih zahteva i njihovo inkorporiranje u svoju difuznu ideologiju uz odavanje utiska da bolivarizam predstavlja legitimni izraz levice i volje zemlje. Sledeći korak bilo je uspostavljanje bespogovornog pravca, paradoksalno šireći demokratski poziv na "participaciju" i nametanje svojoj samonikloj bazi plan rada o kojem je odlučeno na vrhu, u osnovi svodeći ga na re-legitimizaciju na izborima. Na taj način društveni pokreti koji su već istrošeni zahvaljujući njihovoj progresivnoj inkorporaciji u kumulativnu političko-izbornu logiku, stavili su pod hipoteku sopstvenu autonomiju, i što je još važnije, podredili su se autoritarnom modelu dominacije, postajući na taj način onemogućeni da istaknu sopstvene zahteve. Zato je nametanje organizacionih modela kojima upravlja samo jedna ruka i razbijanje građanskih inicijativa koje su mu prethodile ono što predstavlja ključ za razumevanje sadašnje fragmentacije društvenih pokreta u Venecueli.

Ko god da spolja posmatra lavinu revolucionarne propagande finansirane od strane venecuelanske države može biti veoma iznenađen ovakvom izjavom. Među mnogim primerima koji joj daju uporište istaćićemo ključnu činjenicu. Tokom 90-ih menadžment državne kompanije za proizvodnju hidrokarbona, Pdvsa, pokušao je da lobira za politiku otvaranja naftne razmene sa ciljem uključivanja transnacionalnih kompanija u istraživanje i eksploataciju novih bušotina, poništavajući na taj način nacionalizaciju iz 1976. Predlog, u saglasnosti sa politikom slobodnog tržišta, generisao je široko rasprostranjeni i žestok otpor u mnogim sektorima, koji ga je učinio politički nesprovodivim. Mimo revolucionarne i anti-imperijalističke retorike usmerene uglavnom na Džordža Buša mlađeg, predsednik Čavez je odobrio najveće koncesije energetskih resursa još od decenije 40-ih, bez unutrašnje opozicije. Na primer, navjeće rezerve prirodnog gasa u zemlji, platforma Delta, data je pod koncesioni zakup Chevron-u, Conoco-u, Phillips-u i Statoil-u na period od preko 30 godina. Od 1. januara 2006. na dalje, počeće sa radom mešovita preduzeća multinacionala i državnih naftnih kompanija, u kojima će obe strane biti partneri u istraživanju i komercijalnom razvoju rezervi. Do trenutka kada je ovaj tekst napisan, decembra 2005, nije bilo mobilizacija od strane bilo kojeg sektora protiv ovih mera. Pablo Hernandez Para, ekspert za naftu i saradnik sajta www.soberania.org kaže u jednom od svojih članaka objavljenih u štampi: "Suština svega što se dešava u ovom novom Makondu koji se zove Venecuela je samo činjenica da je nacionalni i internacionalni kapital predvođen naftnim kompanijama natukao crvenu beretku i lentu, nastavljavjući da sa krupnim trijumfalnim koracima nameće svoj program privatizacije pod maskom socijalizma za XXI vek. Sve što se danas dešava u zemlji, od naftne politike do medijskog cirkusa sa ekspropijacijama zemlje, nije ništa više do vulgarnog paradiranja marioneta kapitala: vlade i opozicije, sa ciljem da konsoliduju proces privatizacije prirodnih resursa nacije: nafte, gasa, rudnika, zemlje, zarad isključive koristi krupnog kapitala."

Svetski socijalni forum

Tokom poslednje četiri godine Venecuela je prošla kroz polarizaciju indukovanu od strane glavnih igrača koji su se borili za moć: stare "punto fijista" birokratije (Fedecamaras, CTV, političke partije) protiv nove Čavezove birokratije koja je zamenila prethodnu. Taj antagonizam, lažan koliko i realan nasuprot navodnoj upotrebi moći, održavan i pojačan od strane medija, bio je od koristi onima koji su u sebi videli legitimne glasove onih sektora venecuelanskog društva za koje tvrde da ih predstavljaju. Deo demobilizacije društvenih pokreta odgovara ovoj logici: pošto su učestvovali u tome, i slepo pretpostavili plan rada nametnut odozgo, odloživši sopstvene zahteve. Drugi deo pripada očekivanjima kreiranim od strane nekih društvenih aktivista/kinja suočenih sa "progresivnom i levom" vladom, glasngovornikom diskursa koji prihvata jezik pokreta ali čija politika ide u suprotnom smeru.

Bivši ambasador S.A.D. u Venecueli, Džon Maisto, izjavio je za štampu: "Čavez mora biti ocenjen na osnovu onoga što radi, ne onoga što priča". To objašnjava zašto uprkos diplomatskim udarcima, Venecuela ostvaruje svoje najbolje dilove sa najdinamičnijim sektorom globalnog kapitalizma, uključujući i Velikog Brata sa severa, koji troši preko 60% energetskog izvoza koji napušta naše luke. Ovde treba da pojasnimo da je internacionalna geoplilitika radikalno drugačija od one iz vremena Hladnog rata. Sve dok se zemlje drže svojih uloga koje im je dodelila ekonomska globalizacija, one mogu da imaju lokalnu politiku koja im se najviše sviđa. Upravo je to venecuelanski slučaj ne samo po pitanju nafte i energije – računajući cenu od preko 60 dolara po barelu, najviše cene ikada – već i u najdinamičnijim sektorima svetske ekonomije: banaka, finansija i telekomunikacija. Takođe, setimo se da je Karakas i dalje savestan platiša svojih spoljnih dugova i da se bez ikakvih protivljenja povinuje obavezama ugovrenih sa MMF-om.

To je kontekst u kome će biti održan Svetski socijalni forum na ovim obalama Kariba: sa demobilisanim lokalnim društvenim pokretima i bez slobode delovanja, sa vladom koja će ga finansirati i čak se hvalisati njime u reklamama i na pres konferencijama, na početku godine predsedničkih izbora i sa platformom SSF-a kao idealnom početnom tačkom u predizbornoj kampanji. Nedostatak operativnih socijalnih mreža i infrastrukture građanskih inicijativa, i logistike: smeštaj i hranu, transport, nadomestiće venecuelanska vojska za manje važne delegacije a lanac hotela Hilton za one koji su od većeg strateškog značaja za nacionalnu egzekutivu, što je u skladu sa tradicijom prethodnih "revolucionarnih" saveta u Karakasu. Kao pokret Čavizam - kome pripada glasnogovornik komiteta koji promoviše SSF u Karakasu - tokom sedmogodišnjeg perioda kao učesnike samo je priznavao one koji bi se podredili liderstvu Uga Čaveza, stoga njegove deklaracije u pogledu realizacije pluralističkog foruma zvuče kao demagoški govor za malu decu. U tom smislu, ovaj događaj će čak produbiti trenutnu disperziju društvenih elemenata i neće, po našem mišljenju, promeniti bilo šta.

Zbog svega toga i uprkos svim poteškoćama, nedostatku resursa i infrastrukture, grupa nas veruje da je neophodno imati paralelno dešavanje sa SSF-om (u istom gradu i tokom istih dana) da bismo bili sigurni da će energične političke diskusije o koncentraciji moći, militarizmu, autonomiji i novim društvenim pokretima, modelima razvoja rudarske industrije i zaštiti čovekove okoline, alternativnim vidovima komunikacije i kontra-moći biti zastupljeni i otvoriti mogućnost širenja drugačijih shvatanja onoga što se dešava u Venecueli. Tome bismo još dodali degradaciju koju preživljava SSF: kontrilišu ga NVO-e i bezopasne društvene grupe poput ATTAC-a i Greenpeace-a, a tu je i manipulacija levičarskih političkih partija koje ga koriste kao platfomu za propagandu. Pored toga, situacija u Latinskoj Americi otvara nove pitanja za diskusiju za koja pretpostavljamo da neće na odgovarajući način biti razmotrena od strane SSF-a: činjenica da su nekoliko južnoameričkih vlada "levičarske" i kako njihove socijalne politike nisu u stanju da smanje siromaštvo, promovišu strukturalne promene, očuvaju čovekovu okolnu i obezbede prava manjina, pošto sebe ograničavaju na kapitalizam sa ljudskim likom. Mi smatramo da naša manifestacija, Alternativni socijalni forum (ASF) može biti jedan od mnogih neophodnih prostora za okupljanje i dijalog između raličitih samoniklih pokreta, sa ciljem demonstriranja naših zahteva i razvijanja planiranog rasporeda dešavanja i mobilizacija, bez uticaja bilo koga drugoga mimo njegove sopstvene dinamike. Stoga pozivamo sve aktiviste/kinje da posete Venecuelu u četvrtoj nedelji januara da bi učestvovali bilo u SSF-u ili u ASF-u, i, što je najvažnije, da sopstvenim očima vide realnost ove zemlje, da bi sučelili verzije i podatke i prestali da interpretiraju stvari slušajući isključivo propagandu proizvedenu od strane venecuelanske države ili opozicionih političkih partija.

Činjenice o paralizi venecuelanskih društvenih pokreta:

• Broj mobilizacija u znak solidarnosti sa direktnom akcijom urođeničkog naroda Pemon (Gran Sabana) protiv izgradnje dalekovoda do Brazila početkom 2001: nijedna.

• Najveće demonstracije protiv rata u iraku: okupljanje na trgu Venecuela, Karakas, 1200 ljudi, 25. maj, 2003.

• Da li postoje nezavisni medijski centari, Indimedija u Venecueli? Ne.

• Broj učesnica u demonstracijama pred Vrhovnim sudom pravde u organizaciji ženskih grupa koje su protestovale protiv puštanja na slobodu optuženog za fizički napad na Lindu Loajzu, 26. oktobra 2004.: 80 ljudi.

• Broj učesnica/ka u nacionalnom maršu sazvanom od strane naroda Bari, Jukpa i Vajuu na dan 11. oktobra 2005. na trgu Bolivar protiv eksploatacije ugljenika u državi Zulia: 1000 ljudi.

• Broj mobilizacija protiv vladinih energetskih koncesija multinacionalnim kompanijama: nijedna.

• Broj mobilizacija protiv vladinog propisa u vezi sa najvećom šumom u zemlji, Imataka, u pogledu rudne i drvne eksploatacije: nijedna.

• Broj mobilizacija protiv očajnog stanja bolnica u zemlji: nijedna.

• Audiovizuelne produkcije čavističkog usmerenja denunciraju kontradikcije između onoga što vlada kaže i onoga što radi: najpre, "Naša nafta i druge priče" (2004.) koji su režirali Italijani Gabrielle Muzio, Max Pugh i drugi, cenzurisan je od strane vlade. TV stanice Telesur, Canal 8, i Vive TV prikazuju prethodne radove ovog audiovizuelnog kolektiva, ali ne prikazuju ovaj poslednji.

• Bilo koja druga direktna akcija organizovana od strane masovnog pokreta? 12. okotobra 2004. oko stotinu aktivista/kinja iz čavističkih samoniklih organizacija su se okupile ispred spomenika Kolumbu na trgu Venecuela ne bi li ga srušile. Tokom okupljanja oni su izrazili želju da "odnesu njegovu glavu Čavezu" koji je u to vreme bio na funkciji u Teatro Teresa Carreño. Troje aktivista je uhapšeno zbog uništavanja statue. 21. oktobra 50 ljudi je protestovalo ispred Suda zahtevajući puštanje uhapšenih. Godinu dana kasnije, sudeći po piscu Lusiu Brito Garsiji, jedan od njih je i dalje u zatvoru.

Rafael Uzcategui

CRA - Prijateljska organizacija MUR-a u Venecueli.

Izvor

Vezani članci

Venecuela: Anarhisti i ASF u Karakasu, Januar 2006. (9. 12. 2005)