Kraljica Margo - Save Regina!

Dopao nam se bilbord na pozorištu. Lep je. Šta više, mnogo je lep. Naravno to su i ostala deca shvatila pa je sada slika na svakom ćošku. Lepote nikad dosta. Cena ovakve lepote je, kažu, 150 Evra dnevno, mada su rešili da ga stave i na zavesu velike scene za početak predstave. Chaqun à son goût – mada ga ovde nema.

Četiri anđeoska glasa započinju priču sa desne strane dok me iščekivanje prosto ubija. Odjednom se čuje ono pravo: Te Deum Laudamus – Gloria in Excelsis! Scena venčanja, Duška Dragićević sada slavi dvadeset godina na daskama. Tu su naravno Konstatin Kostjukov, njen muž, koji tačnije glumi njenog brata; Constantin Tešea, cimer bivšeg direktora baleta, koji glumi njenog budućeg muža i ostali protagonisti ove priče - sve sa predsednikom sindikata Svetozarom Adamovićem, koji, ironično, glumi dvorskog apotekara i truje sve redom.

Za one koji se plaše da su se već pogubili u ovozemaljskom ludilu srpskog baleta: ne brinite. Ova predstava je balet-free zona. Slika venčanja je lepo vizuelno osmišljena jer je Krunislav Simić, ipak, pored svojih ostalih epiteta (profesionalnih) i slikar. Skidam kapu. Scena par excellence. Malo se previše šetaju ali je ipak početak. Ovo će izgleda biti spektakl!

A onda dolazi druga scena: svadbeno veselje. Masovna scena - sve što su imali su izbacili na daske. Igraju se deca. A da samo znaju šta im se sprema... Onda ulazi u predivnoj haljini broj dva slavljenica. U tom trenutku sam se setio svog poslednjeg putovanja u Sankt Petersburg. Tačnije mog divljenja Rubensovom platnu druženja zemlje i vode. Te ženstvene obline gospođe Dragičević bi bile savršenstvo za gospodina Rubensa. Ipak majku Zemlju opet dohvati njena ružna sestrica teža i ne dozvoli joj, pa ni makar na tren, da se odlepi sa dasaka. Ovo ispade pobačaj neke od scena Samsona i Dalile. Deca se igraju, a ja već počinjem da se pitam: gde je ovde balet? U tom trenutku mi prolete korz glavu reklama za Master Card: kostimi – puno novca, scenografija – puno novca, stimulativne mere za menadžment – puno novca; dati Krunislavu Simiću da pravi balet – priceless. Tačnije Diners se prevrće...

Muzika nikako da kulminira. Kao neki vartburg koji se muči u Balkanskoj ulici i nikako da stigne go gore. Ali dobro je - još nije majka zemlja počela da se valja. Tu ulazi njen ljubavnik na veselje, majka se sa njim nešto pipka i štipka, a njemu jadnom duša u nosu od podrški kao u nekoj predstavi za diplomski. Inače njen ljubavnik, Dejan Kolarov, imajući u vidu konstalacije zvezda, ipak nije loše odradio svoj posao.

Mis-en-scene, mis-en-scene, mis-en-scene, tra la la, pa opet addagio. Naravno opet majka Zemlja, samo ovog puta sa kolegom Tešeom. Koreografska surutka ovde zaista počinje. Bacakanje i lomatanje na sve strane. Jedan početnik na RTS ne bi ovo uradio za tačku na novogodišnjem programu neke davne 1984. I onda se desilo. Majka je počela da se valja i valja, i valja. Naravno, u haljini broj tri. Na sceni je bilo više od pola veka baleta - onog mediokritetnog - kao nekog uradi-sam-pojekta što su nekada naše domaćice vadile iz Burde kada nije bilo boljeg, pa ga se sada malo postide i zarumene kada im se pomene.

Onda naravno ide drugi addagio. Pogodite ko je u njemu! Da! Majka Zemlja. Samo ovog puta je partner Milan Rus. Gospodin Rus je malo ipak obojio svoju ulogu. Sa nama već poznatim njegovim izrazom na licu i mukama za koje zaslužuje svu empatiju ovog sveta, gospodina Rusa predlažem za počasnog člana Udruženja dizača tegova Srbije.

A sada Vartolomejska noć. Piece de resistance ove priče. I? Ništa. Koreografski neobrađeno, a muzika nikako da raširi krila. Gospodine Bregoviću, ja znam da je jedan od omiljenih sportova u našoj zemlji ikonopoklonstvo i da u neke insitutcije ne sme da se dira, ali ovo je za nepoverovati. Muzika je filmska, nema prelaza iz scene u scenu. Kao da slušam disk u kolima. Nema kontinuiteta. Filmsko platno i hipodrom nisu pliš Narodnog pozorišta Gospodine Bregoviću. Vaš talenat nije na tapetu ovde. Vaš trud i rezultati jesu. Ispit ste pali. Evo Vam indeks. Vratite se kad se bolje spremite.

I onda sve kreće nizbrdo. Prekrštavanje...koje me je malo asociralo na 25. Maj 1978 sve sa vatrometom (čitaj dimom). Baleta ni od korova. Sada sam već prestao da brojim haljine majke, žene, direktorke i kraljice. Onda opet malo mis-en-scene, mis-en-scene, mis-en-scene, tra la la...

A onda tup! Zavesa pada, hvala što ste gledali. Kraj prvog čina.

Drugi čin kreće sa proročanstvom gospodina Adamovića i ulaskom Milice Bezmarević. Verovatno jedina celina koja je koreografski odrađena. Ovo je bio balet. Lep. Ne spektakularan, ali lep. Sve na svom mestu.

Pa ide addagio gospodina Tešee sa jednom mladom i talentovanom balerinicom, koja treba jednog dana da postane prava Prima Balerina. Suvišne su dalje reči na ovu temu, sem da sada muzika i igrači ne rade zajedno. Trovanje! Prava srpska tragedija. Tada sam već počeo da zevam; i to ozbiljno. Popucaše mi usne od zevanja. Gde su vrata? Pustite me! Hoću kući!

Bilo je još par nekih scena i, naravno, još valjda opet neki addagio majke Zemlje koja se valjala u svojoj taštini a na naš račun. Tamo negde kroz polusan se sećam da predsednik sindikata donosi neki radio aparat sa nečijom glavom direktoru baleta koji je pre toga glumatao nešto gluvonemo sa knjigom (naravno opet uzeto iz predstave Pesnik Čajkovski). I pada pliš. Konačno. Odlazim da popijem jedno duplo i da provedem momenat u empatiji sa balerinama i igračima koje je nekolicina mediokriteta maltretirala mesecima da prave neku glupost. Žali Bože para, vremena, truda, znoja i suza. Majko Zemljo, oprosti, ali više nisi za daske.

Kruki

Izvor