Lav Tolstoj – svetac ili jeretik

Ja ne gledam na hrišćanstvo kao na isključivo božansko otkrivenje, niti kao na istorijsku pojavu, ja gledam na hrišćanstvo kao na učenje koje daje smisao životu, napisao je Tolstoj u svom Jevađelju.

PEĐA RADOSAVLJEVIĆ

Pored literarnog opusa grof Lav Nikolajevič – Tolstoj stigao je da razmišlja i o religioznim temama. U svojim promišljanjima otišao je tako daleko da je napisao i sopstveno jevanđelje koje je kasnije i prozvano - “Tolstojevo jevanđelje”. Po objavljivanju ovog rukopisa, Tolstoj je za sva vremena raskrstio sa Ruskom pravoslavnom Crkvom od koje je proglašen jeretikom i koja ga je isključila iz svojih redova. Bio je blizak ruskom duhovnom pokretu čiji članovi su nazivani duhoborcima. U odnosu na državu i crkvu duhoborci su zauzimali krajnje anarhističan stav, kako u pogledu (ne)plaćanja poreza državi, tako i kada je reč o crkvenim dogmama. U tome su bili slični engleskim kvekerima. Tolstoj je razlikovao crkveno hrišćanstvo koje je on proglasio lažnim, za razliku od prvobitnog hrišćanstva čije učenje predstavljaju, po Tolstoju, samo Hristove reče koje je on izgovorio i koje su nam prenete. A tumačenje Hristovih reči od strane apostola, crkvenih otaca i danas crkve – Tolstoj smatra samo ljudskom tvorevinom, ne i rečju Božijom!

TOLSTOJ I KROPOTKIN

Grof Tolstoj bio je blizak čuvenom ruskom anarhisti Petru Kropotkinu, koji je takođe, bio plemićkog porekla. Činjenica da je Kropotkinov otac pod sobom imao dvanaest hiljada kmetova, nije smetala ovom mladom buntovniku da postane glasnogovornik razaranja državnog aparata i da uz Bakunjina, u istoriju uđe kao guru ruskog anarhizma. Kropotkin je zagovarao samoorganizovanje društva, bez posredstva države, koju je smatrao – ozakonjenim bezakonjem! Tolostoj je, po uzoru na Kropotkinovo samoorganizovanje društva, zagovarao samoorganizovanje duhovnog života.

Većina izdanja “Tolstojevog Jevanđelja” objavljena su u skraćenoj verziji iz razloga što u kompletnom opusu nisu moglu da bude objavljena u ondašnjoj Rusiju. Tako je i srpsko izdanje koje je nedavno objavila beogradska “Metapsihika”, skraćeno.

Prema grofu, literarnom doajenu i “jeretiku”, Lavu Nikolajeviču – Tolstoju, srž Hristovog učenja izložen je u molitvi Gospodnjoj, Očenašu, koju Tolstoj tumači na spiritualniji način od načina na koji ovu molitvu tumači crkva.Takođe, Tolstoj je i na samo hrišćanstvo gledao drugačije. Izgradio je poput Mihaila Bulgakova, Migela de Unamuna, Kjerkegora i Paskala originalan pogled na novozavetnu nauku koja je prema spomenutim velikanim izvan svake dogme. Setimo se Bulgakovljevog romana “Majstor i Margarita” u kome na prvim stranama Berlioz savetuje Bezdomnom kako u svojoj poemi da predstavi Hrista... Berlioz je od Bezdomnog zahtevao da piše o Hristu koji nikada nije postojao. Odnosno, da o Hristu piše kao o nekom zaboravljenom predhrišćanskom Bogu, duhovnom principu. Kakve li samo blasfemije (hule) za dogmatičare. Evo i Tolstojevog stava prema oficijelnom hrišćanstvu: ”Ja ne gledam na hrišćanstvo niti kao na isključivo božansko otkrivenje, niti kao na istorijsku pojavu; ja gledam na hrišćanstvo kao na učenje koje daje smisao životu. Ja nisam doveden do hrišćanstva ni bogoslovskim, ni istorijskim istraživanjima, nego time što sam kao čovek od pedeset godina, zapitao sebe i sve mudrace moje okoline: šta sam ja i koji je smisao mog života? Dobivši odgovor: Ti si slučajan spoj malih delića, smisla u životu nema, a sam život je zlo, i dobivši takav odgovor, pao sam u očajanje i hteo da se ubijem, ali setivši se pre, u detinjstvu, kada sam verovao, život je za mene imao smisla. Dakle, setivši se da ljudi koji veruju oko mene - većina ljudi, ne pokvarenih, ne razvraćenih bogatstvom - veruju i imaju smisao života, ja posumljah u istinitost odgovora koji mi je dala mudrost ljudi iz moje okoline, pa pokušah da pojmim onaj odgovor što ga daje hrišćanstvo ljudima koji shvataju smisao života”.

RAZODENUTE ZABLUDE

Svestan znatnih razlika svog jevanđelja u odnosu na kanonska (jevađelja priznata od crkve) Tolstoj je pisao: ”U pogledu uopšte svih odstupanja u mom izlaganju od teksta koji su crkve primile – čitalac ne sme da zaboravi ovo: ono kod nas tako uobičajeno mišljenje da su jevanđelja, sva četiri, sa svim stihovima i slovima, da su to neke svete knjige, takvo mišljenje je najgrublja zabluda. Čitalac treba da ima na umu da Isus nikada sam nije pisao nikakvu knjigu, kao na primer Platon, Filon ili Marko Aurelije; pa ne samo to, on nije ni kao Sokrat svoje učenje saopštavao pismenim i obrazovanim ljudima, nego je govorio gomili nepismenih; i da su dugo tek posle njegove smrti ljudi počeli zapisivati ono što su slušali o njemu. Čitalac treba da ima na umu da sve to može biti - samo učenje Hristovo, ali nikako ne može biti sveta izvesna količina stihova, niti mogu neki stihovi postati sveti odavde – dovde samo zato što će neki ljudi reći da su sveti”.

Zapravo, Tolstoja je interesovala suština duhovnosti koju hrišćanstvo sadrži: “Ja tražim odgovor na pitanje života, a ne na bogoslovsko pitanje ili istorijsko, i stoga za mene je glavno pitanje ne u tome da li je Isus Hristos bio božanstvo ili nije, i od koga je proizišao sveti duh itd. Isto tako nije važno ni potrebno da se zna kada je i ko napisao ovo ili ono jevanđelje i koja priča može, koja li ne može biti pripisana Hristu”.

Za manje od četiri stotine godina hrišćanstvo je postavljeno naglavačke proglašavanjem Milanskog edikta koji je doneo car Konstantin. Od tada, hrišćanstvo je postalo službena religija Rimskog carstva. Crkveni velikodostojnici požurili su brže - bolje da na svoje glave stave krune, oko vratova zlatne panagije, i, da se odenu u zlatne odežde. Takvi – ni najmaje nisu podsećali na svog učitelja, siromašnog putujućeg propovednika!

“Tolstojevo jevanđelje” i “Anarhizam i moral” Petra Kropotkina, predstavljaju lice i naličje iste ideje; Tolstoj je težio duhovnom, a Kropotkin socijalnom preporodu...

Svoj duhovni anarhizam Tolstoj je bio spreman da brani: “Ako se na odreknu laži (misli se na crkvu prim. autora) onda im ostaje jedno – da gone mene, na šta se ja, dovršavajući svoj spis, spremam sa radošću i strahom za svoju slabost”.

O, kako je samo grof Lav Nikolajevič Tolstoj, apostol duhovnog anarhizma, bio jak!

(Tekst je objavljen u “Politikinom” kulturnom dodatku, dana 25. 2. 2006. godine)