Druže Ratibore dosta ljudi je ovdje čulo za vas, tako da ovaj intervju ima za cilj podrobnije približavanje vasih ideja zainteresovanima. Prije nego što počnete da odgovarate na pitanja recite mi vašu funkciju u stranci.

Druže Paviću,
Zahvaljujem vam se na prilici da iznesem neke svoje stavove. Mislim da je bitno ukazati na dve činjenice pre no što počnem da odgovaram na pitanja. Prvo, naša organizacija, Sindikalna konfederacija "Anarho-sindikalistička inicijativa" (ASI), kao što joj samo ime kaže, nije politička stranka. Mi smo revolucionarna sindikalna organizacija. Revolucionarni sindikat, ukoliko vam je lakše (što je takođe pod znakom pitanja, budući da zbog još uvek srazmerno malog broja aktivnih pristalica, pre delujemo kao propagandna mreža nego kao sindikalna organizacija). Tako da bi bilo dobro preformulisati vaša pitanja u kojima pominjete stranku/partiju u organizacija/sindikat/pokret.

Unutar ASI ja sam delegiran za obavljanje dužnosti u Internacionalnom sekretarijatu organizacije - dok se u javnosti pojavljujem samo kao član sindikata. U tom smislu druga bitna stavka koju treba podvući je kolektivistički princip odlučivanja koji se primenjuje u našoj organizacije. Budući da smo organizovani na direktno-demokratskim principima odlučivanja, niko nema prava da govori u ime organizacije, sve dok od iste za to nije delegiran. Pošto nije raščlanjeno da li sam pozvan da na pitanja odgovaram kao Ratibor Trivunac anarhista, ili kao Ratibor Trivunac član ASI, na pitanja koja se tiču organizacije odgovaraću samo u smislu naše prakse i odluka koje su donesene na našim kongresima; dok ću posebno naglašavati stavove koji su samo moji i koji nisu prodiskutovani, niti prihvaćeni/odbačeni od ostatka organizacije.

Nadam se da to neće predstavljati problem, i da ćete svojim čitaocima uspeti da naglasite distinkciju koju pravim.

1. Anarho-sindikalisti u Srbiji na početku trećeg milenijuma. Otkud to?!

Anarho-sindikalisti i anarho-sindikalistkinje, ako ćemo pravo.

Srbija se spletom okolnosti našla u situaciji da na vrlo plastičan i bolan način svedoči o prvobitnoj akumulaciji kapitala. Nužno osvešćenje nakon nacionalističke histerije devedesetih je kao malj udarilo po, u suštini, slobodarskom i egalitarnom, osećaju većine stanovništva Srbije. Logično je bilo da se upravo u društvu opterećenim autoritarno-komunističkim nasleđem, gurnutim u vrtlog liberalnog kapitalizma, rodi jedan pokret koji je potpuna negacija tih reakcionarnih strujanja.

Sve dok u društvu postoje oni koji vladaju i oni kojima je vladano, sve dok postoje gospodari i robovi, gazde i radnici, eksploatatori i eksploatisani, rukovodstvo i rukovođeni, postojaće i odgovor onih koji su pokoreni. Zbog toga što proizvodni odnosi i ljudsko dostojanstvo ne dozvoljavaju nesmetano održavanje takvog zločinačkog sistema. Zbog toga što društvo teži istinskom samo-upravljanju.

2. Da li više sindikalisti ili anarhisti?

Anarho-sindikalizam predstavlja sintezu dve revolucionarne struje: anarhizma i revolucionarnog sindikalizma. Naša organizacija je struktuirana na anti-autoritarnim principima, naš cilj je uništenje autoriteta, države i kapitalističkog ekonomskog sistema, i stvaranje slobodarskog samoupravnog komunizma - Anarhije. Utoliko je naša organizacija anarhistička. Naša organizacija je sindikalna organizacija, naše članstvo se okuplja na nivou radnog mesta i, pored revolucionarnog cilja kome težimo, ona predstavlja oruđe naše borbe za bolje uslove života i rada, sada i ovde. Utoliko je naša organizacija sindikalistička.

Mislim da je jednu stvar potrebno naglasiti: praksa anarho-sindikalizma podrazumeva da članstvo organizacije ne čine samo anarhisti/kinje. Član/ica anarho-sindikata može biti svaka osoba koja prihvata naš statut i programsku dekleraciju i koja deluje u tom pravcu. Budući da smatramo da je kolektivno oslobođenje nužan uslov individualnog oslobođenja, ne ulazimo u lične političke stavove članova (sve dok oni u praksi ne budu suprotstavljeni stavovima organizacije) - za nas je bitno da je organizacija ta koja je emancipovana i da kao konfederacija kolektiva (sindikata) idemo u pravcu slobode.

3. Vi ste sindikalizam prenijeli na jedan drugi plan, plan političke borbe, kako ste uspjeli to dvoje da objedinite i šta nudi taj novonastali spoj?

Smatramo da je podela na političku i ekonomsku borbu lažna. Politika je ekonomija, samim tim je i ekonomska borba - politička borba.

Živimo u nepravednom društvu. Živimo u društvu u kome su principi autoriteta, hijerarhije i eksploatacije dignuti na poziciju nužnog, društvu u kome su ljudska solidarnost, međusobna pomoć, ravnopravnost i sloboda prokazani i namerno pogrešno tumačeni pojmovi.

Autoritarnost, vrednosni sistem koji zatupa tezu da postoji potreba za zadržavanjem podele na one koji donose odluke i one koji ih sprovode je, između ostalog, onaj faktor koji koči dalji progres društva. To je onaj faktor koji, kako Srbiju i ostala društva u "tranziciji", tako i celokupno čovečanststvo, drži u praistoriji i ratu.

Rasprostranjenost hijerarhijskih međuljudskih odnosa je nadopunjena i ojačana ekonomskim sistemom koji uvodi, ako je to ikako moguće, još pervertiraniji sistem vrednosti u kome ne samo da čovek vlada čovekom, već čovek robuje mrtvoj stvari: kapitalu. Kapitalizam, sistem baziran na principu pljačke, otuđivanja viška vrednosti od radnika i radnica, postojao on u svom (neo)liberalnom obliku koji se sada uvodi, ili u svom državnom obliku (koji je, sa većim ili manjim razlikama od slučaja do slučaja, postojao u SSSR-u i celom tzv. istočnom bloku), je uvek baziran na vladavini male grupe ljudi nad celokupnom populacijom.

Politička struktura društva je neodvojiva od ekonomske strukture društva. U tom smislu je iluzorno očekivati stvaranje slobodnijeg društva koje bi bilo bazirano na kapitalizmu, dok je, sa druge strane nemoguće, i u praksi dokazano kao neostvarivo, stvaranje društva solidarnosti sa hijerarhizovanim principima donošenja odluka i bavljenja opštim stvarim.

4. Sama odrednica sindikalisti podrazumjeva da su vaša ciljna grupa radnici, pa time lako možete upasti u zamku podvajanja gradjana na društveno korisnu radničku klasu i ostale "parazite" - što je stari komunistički model koji neminovno vodi u diktaturu proletarijata. Slažete li se da je ta opasnost otvorena ukoliko biste osvojili vlast?

Potrebno je naglasiti jednu izuzetno bitnu stvar (koju su skloni da zaborave čak i mnogi od onih koji sebe nazivaju "anarhistima") - anarhizam nužno za svoju "ciljnu grupu" ima radništvo! Anarho-sindikalizam u suštini ne predstavlja neki poseban vid anarhizma koji, za razliku od ostalih vidova, svoje aktivnosti usmerava prema radničkoj klasi (radnicima i seljacima). Svi vidovi anarhizma nužno su okrenuti radničkoj klasi. Anarho-sindikalizam predstavlja metod borbe kojim će se doći do slobodnog besklasnog društva bez države - do liberterskog (slobodarskog) komunizma (smatramo pojmove "anarhizam" i "slobodarski komunizam" sinonimima).

Apsolutno je tačno da mi društvo smatramo podeljenim na klasu eksploatatora i klasu eksploatisanih, tačnije rečeno - društvo jeste podeljeno na te dve klase. Nema tu nikakve zamke, u tome i jeste čitava poenta! Radnici su ti koji stvaraju celokupno društveno bogatstvo. Samo oni proizvode, dok klasa kapitalista živi na račun krađe tzv. viška vrednosti, odnosno profita, koga može da stvori samo rad. Kapitalistima su potrebni radnici i radnice - radnicima i radnicama kapitalisti nisu potrebni. Radništvo može stvarati i proizvoditi bez parazita koji žive na račun njihovog znoja. Ali, u kapitalizmu proleterijat je upravo primoran od strane države i njenih instrumenata prisile (ustavno-pravnog sistema, policije, vojske, itd.) da svoj rad prodaje za nadnicu gazdi, koji od vrednosti proizvedene robe prisvaja za sebe jedan deo koji naziva "profitom", koji mu tobože pripada na osnovu uloženog kapitala. Ono što je, naravno, suština kapitalizma i odakle sve počinje, je to da svaki kapital nastaje akumulacijom bogatstva opljačkanom od radništva. To su građani imali prilike vrlo jasno da osete na svojoj koži u poslednjih petnaestak godina, odnosno od početka uspostavljanja liberalnog kapitalizma u našem društvu.

Pitanje je postavljeno na pogrešnim pretpostavkama. Anarhizam se ne bori za vlast, već za uništenje svake vlasti. Dozvolite da preformulišem vaše pitanje: Da li mislite da postoji opasnost od nastanka diktature proleterijata u anarhističkom društvu?

Kao što rekoh - društvo je već sada podeljeno na one koji rade i one koji na tom radu parazitiraju i pri tome vladaju nad onima koji rade. Anarhizam se upravo bori za ukidanje takve podele društva i to uklanjanjem parazitskog dela (ne)jednačine. Druga bitna stvar je u tome što je sam pojam "diktature proleterijata" nespojiv sa anarhizmom. Prvi i najbitniji razlog je u ovome što sam već pomenuo, u anarhističkom društvu proleterijat ne bi imao nad kim da vrši diktaturu, jer klasa eksploatatora ne bi ni postojala. Drugi razlog je teorijski i koncepcijski, i to je upravo glavna tačka razmimoilaženja anarhizma i lenjinizma. "Diktatura proleterijata" je izvorno državno komunistički pojam i u suštini odnosi se na period koji bi usledio posle revolucije. To je taj čuveni "prelazni period" takozvanog državnog socijalizma, u kome bi postojala država u kojoj vlast drži komunistička partija, koja tobože izražava interese proleterijata, i u kome bi država postepeno odumirala i tako društvo uvela u besklasno komunističko stanje. Kako sve to izgleda u praksi mogli smo videti u drugoj polovini prošlog veka na primeru zemalja tzv. realnog socijalizma.

Anarho-sindikalisti/kinje, naprotiv, smatraju da država u proleterskoj revoluciji odmah mora biti ukinuta, dakle ne sme postojati nikakav "prelazni period". Razlog je u tome što samim svojim postojanjem država i hijerarhijski autoritarni društveni sistemi teže da sami sebe održe i reprodukuju odnose u kojima su jedni porobljeni, a drugi žive na njihov račun i njima vladaju. Samom proleterskom revolucijom treba ukinuti državu i bez odlaganja ostvariti društvo organizovano na principima direktne demokratije i radničkog samoupravljanja. Anarho-sindikalizam zato predstavlja idealan metod anarhističke borbe jer već u ljušturi starog društva stvara organizaciju i pretpostavke novog, slobodnog društva, a takođe samim načinom borbe i organizacije omogućava radnicima da ostvare poboljšanje svog položaja u okviru kapitalističkog sistema.

5. Do koje mjere vas uopšte interesuje vlast?

Ostaje samo da ponovim ono što je rečeno u vezi predhodnog pitanja - nikakva vlast nas apsolutno ne interesuje! Anarhizam se uvek i u svakom pogledu bori protiv vlasti, mi se borimo za uništenje vlasti, zato što vlast uvek i u svakom pogledu služi isključivo održavanju stanje neravnopravnosti i potčinjenosti radnog naroda maloj grupi moćnika koji žive eksploatišući taj narod.

6. Anarhija, ne kao pop kulturni fenomen, već kao ideološki oblikovana pojava je po definiciji destruktivna, uvijek protiv, uvijek an-arche; da li ste se i vi u Srbiji organizovali na tim izvornim principima?

Izneću vam moj lični stav glede shvatanja anarhističke filozofije. Filozofija anarhizma je, možda, na najbolji način prezentovana kroz Bakunjnovo geslo "radost razaranja je u isti mah i stvaralačka radost". U tom smislu je negativna dijalektika ona koja predstavlja kamen temeljac anarhističkog filozofskog svetonazora.

Anarhisti se ne mire sa pretpostavkom da teza i antiteza imaju podjednak značaj u djalektičkom procesu, da su to suprotnosti istog reda, te da dijalektičko kretanje nužno vodi njihovom "ukidanju" u uvek višoj sintezi. Naprotiv, smatraju da negativno (antiteza) ima viši ontološki rang nego pozitivno (teza), da negativno omogućuje sebe i svoju suprotnost, dok pozitivno postoji samo u odnosu na negativno. Dakle, mislim da je negativno ono istinski pokretačko i stvaralačko načelo.

Tako samo potpuno uništenje države i kapitalističkog sistema može stvoriti nešto istinski novo, nešto tome potpuno suprotstavljeno: slobodno društvo.

7. Smatrate li da je Srbija dovoljno demokratska zemlja?
(Ukoliko je odgovor negativan, odgovorite i na pitanje br. 8)

Ni jedna država ne može biti istinski demokratska, pa ni Srbija. Jedini istinski vid demokratije je direktna demokratija u kojoj se sve odluke donose kolektivnim odlučivanjem svih onih kojih se te odluke tiču. U kompleksnim sistemima i na velikim teritorijama odluke bi morale da se donose na skupštinama delegata jer je tehnički teško direktno uključiti sve ljude u donošenje odluka koje se odnose na velike ili međusobno udaljene teritorije (mada razvitak tehnologije pokazuje da je i taj problem moguće uspešno rešiti). Naravno, ti delegati bi imali imperativni mandat, odnosno, ne bi mogli ništa samovoljno da odlučuju i bili bi u svakom trenutku smenjivi, to je conditio sine qua non direktne demokratije.

Nasuprot anarhizmu, kapitalizam i država nam jedino mogu ponuditi predstavničku, odnosno, parlamentarnu demokratiju. Dakle sistem u kome vam je dozvoljeno da birate isključivo između unapred ponuđenih alternativa (po sistemu kome se ne sviđa neka ostavi) i kada jednom "izaberete" te neke potpuno nepoznate ljude vi nemate mogućnost da ih smenite ma šta oni radili sve dok ne istekne "zakonom i ustavom predviđeni rok". To je naravno tako samo teorijski, realnost je još gora. Uzmimo za primer Italiju, državu koja je učestvovala u imperijalnom pohodu SAD-a zarad kontrole iračke nafte. Osamdeset procenata građana Italije je bilo izričito protiv rata u Iraku. I? Šta sa tim? Ništa. Italijanska vojska je ipak učestvovala u tom ratu. Da li je to demokratija ili cirkuska predstava označena imenom "demokratija" ostavljam vama da procenite.

8. Anarhizam odbacuje svaki autoritet: drzavu, crkvu, svaki sistem, apsolutizuje jedinku i neogranicenu slobodu - zakoni vase zemlje su vam omogucili da se sa takvom idejnom pozadinom registrujete kao politicka partija. Ostajete li i dalje pri prethodnom stavu? Objasnite.

Treba ukazati na par stvari koje su se uvukle u vašu definiciju anarhizma, a koje su zapravo buržoaske predrasude spram naše ideologije: anarhizam ne odbacuje svaki sistem, anarhizam odbacuje samo autoritarno struktuirane sisteme; anarhizam apsolutizuje slobodu jedinke i kolektiva.

Naš sindikat, ne politička partija, za sada funkcioniše kao radna grupa Centra za liberterske studije iz Beograda - udruženja građana registrovanim sa ciljem izučavanja liberterske (slobodarske) istorije, teorije i prakse. Nedavno smo pokušali da organizaciju registrujemo u statusu sindikata pri Ministarstvu za Rad R.S. i - odbijeni smo. Kao razlog odbijanja upisa u registar naveden je član ustava koji onemogućava rad organizacijama koje se bore za nasilno menjanje pravnog poretka zemlje. Iako ni naš statut ni naša programska dekleracija ne poziva na nasilno rušenje pravnog poretka - nije nam omogućena registracija. Naš sekretarijat priprema žalbu koja će u najkraćem mogućem roku biti podneta nadležnima, no veliko je pitanje da li će naša žalba biti prihvaćena. U tom smislu nisam optimista, i mi već preduzimamo korake u pravcu organizovanja međunarodne kampanje solidarnosti, koja bi za cilj imala primoravanje države Srbije da nas prihvati kao legitiman sindikat.

Dakle, da, ostajem pri prethodnom stavu, i mislim da je jasno zašto.

9. Plaćate li porez, dažbine, registrujete li automobil, uopšte da li poštujete zakone svoje države?

Mi smatramo da državni zakoni nemaju legitimitet - u tome je ključna stvar. Potpuno nam je jasno da opstanak u društvu struktuiranom na ovaj način nije moguć ukoliko se ne prihvate i mnogi negativni aspekti takvog društva - ukoliko bi smo želeli da izigravamo čistunce otišli bi smo u šumu i živeli tamo. Nama je jasno da se ne može biti "van sistema" i da on može biti uništen jedino direktnom konfrontacijom sa njim, a ne "bekstvom" od njega.

Ponovo, shvatamo da u kapitalističkom društvu ni pojedinac ni organizacija ne mogu biti slobodni, ali je moguće otići dalje od onoga što nam je od strane vladajuće klase nametnuto. Stoga koristimo sva prava koja nam sistem "daje", sve dok ona nisu u koliziji sa našim etičkim postulatima anti-autoritarnosti (primera radi, naš sindikat je spreman da vodi sudski proces prilikom svakog nelegalnog otpuštanja radnika i t.d.), dok preduzimamo sve one akcije koje buržoaski sindikati ne preduzimaju jer su ograničeni zakonom (osnovni princip rada anarho-sindikata je direktna akcija - dakle blokade puteva, okupacije radnih mesta, sabotaža, sprečavanje rada štrejkbrehera i t.d.)

10. Da li se oslanjate na tradiciju istočnih, tačnije ruskih, anarhista ili zapadnih?

Nisam siguran da sam razumeo pitanje. Prvo podela na istočne i zapadne anarhiste, barem u vašem primeru, oslikava jedan evrocentrični pristup političkoj geografiji. Drugo, većina prominentnih ruskih anarhista je živelo i stvaralo u zapadnoj evropi, tako da opet ne mogu dokučiti šta vam je bilo na umu prilikom postavljanja ovog pitanja. Ono što je bitno naglasiti je da je anarhistička ideologija - anarhistička praksa. Tako da je ona promenjiva od perioda do perioda, od istorijskog trenutka do istorijskog trenutka. Ono što je zajedničko su naši anti-autoritarni etički postulati - sve ostalo, čitava slobodarska, komunistička, proleterska tradicija, predstavlja za nas samo izvor ideja i pouka za budućnost - a ne matricu po kojoj delujemo. Primera radi, anarho-sindikalizam predstavlja mešavinu Prudonističkog principa federalizma, Bakunjinovog kolektivizma, marksističke kritike kapitalizma, i mnogih drugih aspekata revolucionarne teorije i prakse minulih dana.

11. Koje su vam ličnosti te politicke orijentacije uzori i zašto?

Za mene su uzori svi oni bezimeni robovi, kmetovi, seljaci i radnici koji su svojom krvlju i znojem stvorili sve blagodeti u kojima danas uživamo i koji su nam svojim borbama za slobodu u amanet ostavili zahtev za stvaranje boljeg i slobodnijeg sveta.

Zaista nemam uzore u određenim istorijskim ličnostima, budući da je, pored činjenice da je svakome od njih moguće naći mane i nedostatke, koncept ugledanja jedan infantilan koncept nedostojan osoba koje misle svojom glavom. To ne znači da ne postoje ličnosti čija su dela ostavila trag na meni - poput Bakunjina, Kropotkina, Durutija, Principa, Krleža, Tolstoja, Šopenhauera, Klauzevica, Marija Kiri, da pomenem samo neke; no ne bi bilo pravilno nazvati ih mojim uzorima.

12. Kakav je vas stav o zapadno-evropskim demokratskim zemljama? Šta mislite o tamošnjem stepenu slobode?
(Ukoliko je odgovor negativan odgovorite na pitanje br. 13)

Kao što je već istaknuto - ne može se govoriti o istinskoj slobodi u okviru kapitalizma i države. Jedino pravo koje radnička klasa u kapitalizmu može imati je to da bude eksploatisana. To je jedino pravo koje joj je u kapitalizmu zagarantovano i koje joj niko ne može oduzeti. Jedina sloboda koju radnici, i to samo radnici koji pripadaju tzv. srednjem sloju, koji je pred izumiranjem, mogu imati u kapitalizmu, je sloboda da masovno konzumiraju i troše ono što im kapital pod velom "slobodnog tržišta" nameće. A i tu slobodu mogu ostvariti samo na račun pljačke zemalja Trećeg sveta, koju sprovode zapadne kapitalističke sile. Oni koji pripadaju nižem sloju nemaju čak ni to. Jedina njihova sloboda se sastoji u tome da izaberu da li će svoj život prodavati kako bi oni i njihova deca kako-tako preživeli na ivici egzistencije, ili će jednostavno - umreti.

13. U pojedinim imate registrovane neonacisticke stranke, gej parade i brakove, legalizovano konzumiranje lakih droga i prostituciju, sijaset najbanalnijih vjerskih organizacija i neograničenu slobodu izbora - zar se nije taj liberalizam umnogome priblizilo idealu anarhizma?

Naravno da nije. Ideal anarhizma je direktno-demokratsko, samoupravno besklasno i slobodno društvo, ukratko - slobodarski komunizam. Zapadni liberalizam sa tim nema nikakve veze. Vi ste ovde nabrojali štošta i neke stvari je potrebno razgraničiti.

Neka prava - za koja se može reći da su prirodna individualna i kolektivna prava svakog čoveka, koja mu moraju biti zagarantovana samom činjenicom njegove egzistencije, kao što su pravo na gej brakove ili konzumiranje lakih droga (naravno, anarhizam se protivi propagiranju poroka ili upotrebe droga, alkohola i bilo kojih drugih štetnih supstanci) - postoje samo zbog toga što ili svojom suštinom ne štete državi i kapitalizmu ili zbog "puštanja ventila". Radi se o tome da se poklopac na ekspres-loncu povremeno otvori kako on ne bi eksplodirao. Dakle, ta prava postoje ne zaslugom države i kapitalizma, već uprkos državi i kapitalizmu! Ona su tu samo da bi se osiguralo održavanje socijalnog nezadovoljstva na, za sistem prihvatljivoj, meri.

Dalje, tu imamo fenomen legalnih neonacističkih i fašističkih stranki i pokreta (u ostvarenju ovakvih "prava" ni država Srbija ni malo ne zaostaje za "civilizovanom" Evropom). Svakome ko poznaje suštinu kapitalizma ovo ne može biti čudno. Kapitalizam je po svojoj prirodi konzervativan sistem, baš kao i pomenute totalitarne ideologije. Kapitalizam u svojoj suštini nosi militarizam i imperijalizam, baš kao i pomenute totalitarne ideologije. Kapitalizmu kao ekonomskom sistemu upravo najviše odgovaraju nacizam i fašizam kao društveno-politički sistemi. Podsetio bih na definiciju fašizma kao diktature krupne buržoazije, definiciju koju bi apologeti "slobodnog tržišta" i "preduzetničkog duha" najrađe gurnuli pod tepih. Ko misli da je ovo netačno neka izvoli proučiti stanje u Musolinijevoj Italiji i Frankovoj Španiji, pre svega ono vreme kada su oni bili na vrhuncu svoje moći. Međutim, veliki i centralni problem kapitalizma je taj što totalitarna društvena uređenja, u kojima su odnosi između vladara i potlačenih maksimalno zaoštreni, ne mogu dugo biti održavana. Upravo otuda dolazimo do toga da u razvijenom liberalnom kapitalizmu imate tendenciju otvaranja ka pravima kao što su ona pomenuta ranije (abortus, gej brakovi, razna socijalno-ekonomska prava, itd.).

Bitno je takođe istaći da država redovno koristi upravo totalitarne i radikalno-konzervativne društvene pokrete i grupe upravo kao instrument podele radništva (na bele i crne, hrišćane i muslimane, heteroseksualce i homoseksualce, muškarce i žene, itd.) i kao svoje poslednje pribežište onda kada socijalno nezadovoljstvo preraste granice koje sistem može da kontroliše.

Takve stvari mogli smo, u eksplicitnom obliku, da vidimo na prostoru bivše Jugoslavije. Nacionalizam je bio najefikasniji lek za gladne stomake i najbolja operacionalizacija onog starog načela - zavadi pa vladaj. Srećom, noviji događaji pokazuju da se i taj šareni balon izduvao. Radnici se sve više okreću svojim pravim interesima. Sociološka istraživanja to jasno pokazuju - samo dva procenta nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (dakle, deo stanovništva koji važi za najneprosvećeniji) u Srbiji smatra da problem Kosova predstavlja nešto što je u njihovim životima i za njihove živote bitno. Praksa je to i dokazala na primeru nemilih martovskih događaja na Kosovu: u Beogradu, dvomilionskom gradu, na proteste organizovane od strane države (i one vlade koja sebe reklamira parolom: pokazali smo da je država ozbiljna stvar), došlo je jedva par hiljada građana.

14. Primjetio sam da prema tradicionalnom nasledju i religiji imate veoma negativan stav. Samopouzdano tvrdite da Bog ne postoji. Kako ste došli do tog saznanja?

Bitno je razgraničiti neke stvari. Ja lično nemam apriori negativan stav prema tradiciji. Pitanje je, naime, o kojoj tradiciji govorimo. Ukoliko govorimo o slobodarskoj tradiciji našeg naroda, o anti-fašističkoj tradiciji NOB-a koja nesumnjivo postoji, ako govorimo o očiglednoj tradiciji anarhičnosti našeg naroda onda nema osobe koja bi više bila tradicionalista od mene (svakako, govorimo o kritički orijentisanom tradicionalisti). Sa druge strane, ukoliko govorimo o reakcionarnim "tradicionalnim vrednostima", vrednostima koje nisu izvorno narodne, već su narodu nametnute od gospodara i crkve, jasan je moj stav po tom pitanju.

Bitno je ukazati na to da naša organizacija ne zauzima stav po pitanju verovanja u boga, to je nešto što smatramo individualnim izborom. No, sa druge strane, mi smo jasno anti-klerikalno orijentisani, budući da smo svesni reakcionarne uloge crkve u društvu.

Mislim da je početkom XXI veka besmisleno objašnjavati kako sam došao do saznanja da bog ne postoji. Mislim da bi se, zapravo, trebalo pitati kako je moguće da, nakon toliko revolucija u egzaktnim naukama, neko veruje da bog postoji!?

15. Jeste li se vi u eri kreacionizma i vraćanja vjeronauke u škole odlučili za evolucionizam?

Era kreacionizma je prejaka reč za pokušaj zaglupljivanja dece i omladine koje sprovode crkva i država srasle u svojevrsni klefo-fašistički savez. To što je neko uveo veronauku u škole, ili pokušao da izbaci Darvina iz iste, ne čini kreacionističke pozicije iole smislenijim. Teorija evolucije je naučna teorija, a crkva i njene podvale sa naukom nemaju nikakve veze.

16. Vjerujete li Darvinu?
(Ukoliko je odgovor da odgovorite na pitanje br. 17)

Pre svega treba naglasiti da je Darvin prevaziđen, jer sa napretkom nauke i tehnike raste i fond znanja čovečanstva, tako da današnja teorija evolucije malo liči na prvobitnu, Darvinovu. On je značajan jer je utemeljivač teorije evolucije. U nauci mogu postojati informacije, aksiome, hipoteze, teorije, pretpostavke (...) a verovanjem u koještarije bave se popovi.

17. Znate li da je on smatrao da savršeni red i hijerarhija koji vlada u prirodi treba uspostaviti i u društvu, da je bio otvoreni pristalica totalitarnih režima i ništa manje rasista. Koliko je to u skladu sa vašim idejnim i intelektualnim profilom?

Mislim da ste pomešali pristalice Socijal-darvinizma (Artur de Gobino, D. Vašer de Lapuž, Oto Amon i t.d.) sa samim Darvinom. Darvin se nikada nije bavio socijalnim pitanjima, a jedna reakcionarna nenaučna struja, pomenutih socijal-darvinista, je koristila neke njegove teze u objašnjavanju svojih stavova. Ne možemo Darvina kriviti za namerno pogrešno tumačenje njegovih dela od strane sumnjivih pojedinaca - to bi bilo kao kada bi smo krivili Isusa Hrista za ono što je radila katolička inkvizicija, ili pravoslavna crkva bogumilima.

18. Kakav stav zauzima vaša partija (sindikat) prema komunističkoj prošlosti zemlje, a kakav prema povampirenim nacionalizmima?

Najoštriji kritičari državnog komunizma, a zapravo državnog kapitalizma (sistema u kome država postaje vlasnik i gospodar svega, a proletarijat od onda postaje rob crvene buržaozije - nove vladajuće klase), su uvek bili pripadnici našeg pokreta. No, to ne znači da se mi priključujemo horu vulgarnih anti-komunističkih reakcionara koji negiraju postojanje bilo kojih pozitivnih aspekata prošlog uređenja. Nesumnjiv je napredak koji je jedna zaostala zemlja, kakva je Jugoslavija bila pre II svetskog rata, napravila nakon ulaska u državni kapitalizam. Takođe je bitno ukazati na činjenice koje su, po mom shvatanju, potpomogle te pozitivne pravce razvoja u nas, a koje se ne mogu uočiti u zemljama koje su bile pod direktnom kontrolom staljinističkih komesara.

Usled borbe za vlast sa Staljinom, Tito je bio primoran da iznađe neku strukturalnu razliku u odnosu na vulgarni državni kapitalizam Sovjetskog Saveza. Kao spasonosna ideja se pojavila ideja koja je, bez ikakve sumnje, anarhistička - samoupravljanje. Da je ta ideja pozajmljena od anarhista, nisu negirali ni ideolozi KPJ-a. Svakako, naša ideja je bila degenerisana stavljanjem u kontekst partijske državne diktature, no čak i takva, ona je doprinela jačanju slobodarskog duha među radništvom u Jugoslaviji. Prema nekim podacima koje su svojevremeno prezentovali praksisovci, manje od 20% industrije bilo zaista samoupravno, dok je ostatak bio pod direktnom kontrolom države/partije. Tu je zanimljivo analizirati kontrarevolucionarnu delatnost komunističke partije. Samupravni kolektivi su u trenutku kada im je za to data prilika, počeli da izglasavaju urvanilovke - ono što je jedan od prvih zahteva našeg sindikata - no te odluke su jednostvno zabranjene od strane komunističke partije. To na najbolji način potvrđuje našu tezu da je revoluciju nemoguće izvesti do kraja, ukoliko se odnos nadređenih i podređenih u početku ne uništi, i ukoliko se kolektivno odlučivanje i direktna demokratija ne uvede kao kao princip funkcionisanja. A poznato je da onaj ko izvodi revoluciju do pola, samo kopa sebi grob.

Još jedna od stvari koja može biti zanimljiva je činjenica da su veliki broj državno-komunističkih prvaka u Srbiji (Marko Ristić, Koča Popović, Oskar Davičo, i t.d.) činili ljudi koji su u mladosti bili deo nadrealističkog umetničkog pokreta - pokreta koji je nesumnjivo anarhistički, i čiji predstavnici, i dan danas, učestvuju u radu anarho-sindikata u državama u kojima žive (Pariska nadrelistička grupa, Madridska nadrealistička grupa i t.d.) - i koji su gajili svakako jedan tananiji slobodarski osećaj od tipičnih staljinističkih krvoloka.

Moj stav o nacionalizmu je, verujem, jasan iz mojih pređašnjih odgovora. Nacionalizam je religija države, i on jedino služi interesima vladajuće klase - deljenjem radničke klase na "naše" i "njihove". "Ljubav prema svom narodu" kako vole da nacionalizam karakterišu neki nacionalisti je najobičnija glupost - prirodno je da čovek voli sve ljude (kojoj god naciji oni pripadali), a ako se posebno naglašava ljubav prema "svom" narodu onda mora da postoji neki poseban razlog za tu ljubav. Taj "poseban razlog" je, u slučaju nacionalizma, pripadnost istom plemenu. Time nacionalisti zapravo pokazuju koliko ne vole ljudsko biće kao takvo (uključujući i ljudska bića iz "svog" naroda) - jer svojim stavom oni zapravo negiraju ljudstvo svakome, i čoveka posmatraju kroz prizmu jedne zoološke kategorije.

19. Da li je na prostoru Balkana u prošlosti bilo anarhista, koji su to i da li su bili organizovani?

Svakako da je bilo. Budući da je nemoguće da u okviru jednog pitanja iznesem dovoljno obimne podatke koji se tiču čitavog Balkana (jer anarhistički pokret ima dugačku i plodnu istoriju na Balkanu: od slovenačkog i dalmatinskog anarhizma, koji je zbog geografskog položaja bio pod uticajem italijanskog i nemačkog pokreta, preko bugarskog anarhističkog pokreta koji je predstavljao jedan od najčvršćih oslonaca radničkog pokreta u Bugarskoj pre dolaska staljinista, Ilindanskog ustanka u Makedoniji koji je nesumnjivo imao anarhistički karakter, sve do više od sto godina starog anarhističkog pokreta u Grčkoj - pokreta koji se nalazio u srcu otpora fašističkoj generalskoj diktaturi) koncentrisaću se na prostor Srbije, sa osvrtom na neke zanimljive detalje iz istorije Bosne i Hercegovine.

Anarhistički pokret je u Srbiji bio izvorni proizvod radničkog pokreta. Već krajem XIX veka počinju da se pojavljuju mislioci koji su bili inspirisani anarhističkim idejama, a od 1905. godine u Beogradu je štampan list "Hleb i sloboda". Kasnije, sve do Drugog svetskog rata, štampane su mnoge anarhističke brošure, knjige i časopisi (najdugovečniji je bio list "Komuna", koji je kasnije preimenovan u "Anarhija"). Pored nekoliko izuzetaka, anarhističke grupe koje su delovale u nas bile su anarho-sindikalistički orijentisane. Zanimljiv podatak može biti da je prvi štrajk u Srbiji, štrajk u šećerani na Čukarici u Beogradu 1907. godine, bio organizovan pod uticajem anarhista. Anarhisti okupljeni oko lista "Radnička borba" su radnicima koji su bili u štrajku pribavili oružje, te je došlo do sukoba između radnika u štrajku i policije - sukoba koji je rezultirao sa nekoliko poginulih i povređenih radnika i žandarma. Kao što se kroz istoriju pokazalo kao pravilo, vođe srpske socijal-demokratije su izdale i pozvale na rasturanje štrajka. Sukob između socijal-demokrata i anarhista se personifikovao u sukobu između dve najprominentnije ličnosti oba pokreta: Krste Cicvarića i Dimitirija Tucovića. Cicvarić i Tucović, inače rođaci, su obojca poticali iz užičkog kraja, te je sukob i iz tog razloga zaokupljao posebnu pažnju javnosti. Međusobna netrpeljivost je išla dotle da je zabeležno da su se njih dvojca fizički sukobili na Terazijama - što je bio svojevrstan skandal u tadašnjem Beogradu.

Krsta Cicvarić je nakon 1912. godine napravio zaokret u svojoj politici, odrekao se anarhizma i postao osnivač prvih tabloida. Kasnije je, poput svog uzora Žorža Sorela, zauzimao čak i pro-fašističke pozicije. No, za naš pokret je zanimljivo ono što je radio pre 1912. godine.

Policijski dosijei Kraljevine Srbije, SHS i Jugoslavije su prepuni dopisao o različitim anarhističkim grupama koje su, kako gde, pozivale radništvo na štrajkove i sabotaže, organizovale neuspešne pokušaje atentata na kralja i velikaše, omogućavale anarhistima iz drugih zemalja prelaz preko naše teritorije, grupe čiji su članovi bili deportovani iz različitih zemalja (SAD, Francuska...) zbog anarhističke propagande i t.d. Kao što sam napomenuo, podataka je suviše da bi se na ovako malom prostoru prezentovali na korektan način - u tom smislu je bitno napomenuti da nekoliko nas, aktivnih u pokretu danas, radimo na stvaranju obimnijeg dela koje bi tretiralo istoriju anarhističkog pokreta na teritoriji Srbije.

Sa druge strane, u današnje vreme kada se liberali nalaze u svojoj "borbi protiv terorizma" - koja zapravo služi kao opravdanje za gušenje svih glasova otpora zločinačkom kapitalizmu - bitno je podvući segmente naše istorije koji se pokušavaju skriti ili izobličiti. Najbolji primer za to je slučaj Gavrila Principa i "Mlade Bosne". Poznato je da su Princip i njegovi drugovi bili pod velikim uticajem anarhizma, na suđenju su nekoliko puta označeni kao "Cicvarićevci", dok je sam Princip tvrdio da su svi oni bili Bakunjinisti koji su uništenje Austrougarske videli kao prvi korak ka ostvarenju globalne slobodarske revolucije. Pripadnici "Mlade Bosne" su bili osnivači izdavačke edicije "Oslobođenje" koja je u Sarajevu štampala brošure Mihaila Bakunjina, Pjera Ramija i drugih poznatih anarhista. Zabeleženo je da je Gavrilo Princip, dok je u kafeu čekao dolazak kola koje su vozile Ferdinanda, čitao "Uzajamnu pomoć" - bitno delo anarhističkog klasika Petra Kropotkina. U Dedijerovoj knjizi "Sarajevo 1914." moguće je naći obilje podataka koji potrkrepljuju ove naše stavove. Neoliberalni mediji, poput notorne "TV B92" ili beogradskog lista "Vreme", danas pokušavaju da Gavrila Principa predstave kao "teroristu" koji je ubio jednog legitimnog vladara neke države (a poznato je da je Austrougarska bila tamnica naroda) i uz to još i njegovu "nedužnu" suprugu. Istorijski revizionizam je u punom mahu i potrebno je imati snage i dostojanstva da bi smo se izborili sa tim pokušajima prekrajanja naše istorije i sačuvali uspomenu na naše heroje.

20. Pretpostavljam da smatrate da je ova državna zajednica u velikim problemima; da li samo ubadate prstom u oku ili imate neki recept za rješavanje situacije?

Mislim da je bitno podvući sledeću stvar - postoje dve perspektive iz kojih se može gledati na dašnju situaciju: perspektive gazda i perspektive radništva. Živimo u društvu čiju sudbinu kroje gospodari, te je stoga nesuvislo razmatrati društveno-ekonomsku situaciju sa pozicija nekog zajedničkog ("nacionalnog") interesa. Interes gazde je da radnici što više rade, a budu što manje plaćeni, dok je interes radnika i radnica (do revolucije) da što manje rade, a budu što više plaćeni. To su nepomirljivi interesi. Bitno je shvatiti da interesi buržoazije, vladajuće klase, nisu naši interesi. Tako su interesi državne zajednice, zapravo interesi srpske i crnogorske vladajuće klase. To što se državna zajednica nalazi u velikim problemima, a nesumnjivo je tako, je posledica sukoba interesa srpske i crnogorske buržoazije.

Jednostavan recept za revoluciju ne postoji, no mi možemo postaviti neke smernice koje smatramo za nužne preduslove slobodarske borbe. Potrebno je da se radnice i radnici Crne gore i Srbije angažuju na svojim radnim mestima, da se organizuju u jake revolucionarne sindikalne organizacije, bez hijerarhije i rukovodioca - dva činioca koja uvek stoje na putu revoluciji, i da počnu da vrše snažan pritisak na vladajuću klasu. Potrebno je da se radništvo Srbije i Crne gore, kao i ostalih balkanskih (evropskih, svetskih) naroda što jače poveže i usmeri svoju energiju na obaranje kapitalističkog sistema i njegovog sluge - hijerarhizovanog društvenog uređenja. Štrajkovi, blokade puteva, okupacije radnih mesta, sabotaže, usporavanje procesa rada - tim merama treba ucenjivati gazde, zahtevati sve više i više prava i veće plate. Sve do trenutka kada treba uzeti oružje u ruke i ostvariti slobodno društvo.

21. Kakav je vaš stav po pitanju mogućeg ulaska zemlje u EU i NATO?

EU, nova tamnica naroda, je kapitalistička super-turbo-država koja na svojim obodima ima koncentracione logore za ljude bez papira, a NATO pakt je udarna pesnica imperijalizma koja osigurava nesmetano porobljavanje i ekspoataciju celog sveta. Ne interesuje nas u kakve saveze stupaju države, niti kakve dilove među sobom pravi buržoazija. Sve njihove rabote idu na našu štetu, te je stoga logično da ne nameravamo da "savetujemo" državu u pogledu pristupanja nekom od buržoaskih saveza.

22. Imate li bilo kakvu vrstu saradnje sa nekim od relevantnih političkih činilaca u zemlji?

Pretpostavljam da „relevantnim” političkim činiocima smatrate političke stranke. ASI ne sarađuje ni sa jednom političkom strankom, niti bilo kojom drugom hijerarhijskom organizacijom, ali zato sarađujemo sa onima koje mi smatramo relevantnim. To su grupe radikalnih radnika unutar pojednih buržoaskih sindikata, samozaposleni, neposredni proizvođači hrane, nezaposleni (...). Doći će vreme kada će radništvo i seljaštvo biti relevantno za sve, a hulje - političari i gazde biće relevantni za lekcije iz praistorije.

23. Šta mislite o ulozi intelektualaca u Srbiji?

Mislim da jedna istorijska vinjeta može pomoći shvatanju mog stava po tom pitanju: Dragoslav-Draža Marković (dugogodišnji visoki funkcioner SR Srbije) seća se jedne od prvih akcija Kosmajsko-posavskog partizanskog odreda, kojem je Koča Popović bio komandant a Marković komesar, leta 1941.

• * *

Trebalo je da likvidiramo lokalnog saradnika Gestapoa, koji je Nemcima prosledio spisak sa 70 imena komunista i njihovih simpatizera. Imali smo čoveka u policiji, koji nam je dostavio taj spisak sa njegovim potpisom crno na belo. Preobukli smo se u žandarmerijske uniforme i noću ga izveli iz stana. Na čelo male kolone išao je Koča, gestapovac iza njega, pa ja i nekoliko drugih partizana. Dogovor je bio, kad dođemo do već pripremljene rake u šumi, da se Koča odmakne i izgovori nešto na francuskom, to je znak da treba pucati. Tako se i dogodilo, gestapovac je pao, i ustao! Bio je snažan, jak čovek. Bora Marković, komesar odreda, meni naređuje: Pucaj! - Ne mogu!, kažem. Okrene se Koči, vikne: Pucaj ti! - Ne mogu ni ja, kaze Koča. "Jebem vam majku intelektualsku!", opsuje Bora i likvidira gestapovca.

24. Da li medju članovima ili simpatizerima imate neku poznatu javnu ličnost koja bi vas javno i podrzala?

Nama je, zaista, pre svega cilj da podršku nađemo među širokim masama radnog naroda. No, mislim da je zanimljivo ukazati na dvojcu svetski poznatih intelektualaca koji su se otvoreno izjasnili kao anarhisti i anarho-sindikalisti. Noam Čomski, čuveni lingvista i jedan od najistaknutijih kritičara američke spoljne politike se više puta javno deklarisao kao anarho-sindikalista. On je, takođe, član nama sestrinske organizacije iz Sjedinjenih Američkih Država - Industrijski/e radnici/e sveta (Industrial workers of the world - IWW). Zanimljivo je da su njegove knjige štampane u Srbiji nebrojeno puta, no njegova nesumnjiva politička pozicija je, gotovo uvek, skrivana od čitalaštva.

Druga osoba koja je direktno vezana za naš pokret je italijanski pisac Dario Fo, koji je za svoju knjigu "Slučajna smrt jednog anarhiste" - koja na satirični način prikazuje policijsko ubistvo sekretara Internacionale anarhističkih federacija Đuzepe Pinelija - dobio Nobelovu nagradu za književnost (o samoj nagradi se može diskutovati, no ovo nije mesto za to...). On, i njegova pozorišna trupa su, decenijama već, aktivan deo našeg pokreta.

25. Saradjujete li sa strankama vaše provinijencije iz bivših SFRJ republika i ostalih evropskih država? Održavate li redovno kongrese, samite...?

Jedan od osnovnih postulata anarho-sindikalizma je internacionalizam. Kako je to neko lepo rekao - naša porodica je čovečanstvo, naša domovina je svet. To i jeste razlog zbog koga su međunarodne veze i međunarodna solidarnost ono što čini veliki deo naše prakse. Održavamo redovne kontakte sa sličnim organizacijama iz cele bivše Jugoslavije, sa Balkana, iz Evrope ali i iz ostatka sveta. ASI će u decembru ove godine, na kongresu koji će biti održan u Granadi, u Španiji, postati punopravna sekcija anarho-sindikalističke internacionale - Međunarodnog udruženja radnica i radnika (MUR). MUR ima svoje sekcije u preko 20 država širom sveta, uključujući Francusku, Španiju, Kolumbiju, Bangladeš, Veliku Britaniju, Italiju, Švajcarsku, Australiju, Brazil, Pakistan, i t.d. Neke od sekcija MUR-a, poput španske Nacionalne konfederacije rada (CNT), su imale neobično velike uloge u istoriju radničkog pokreta. CNT je, naime, bio temelj odbrane slobode protiv fašističkog Frankovog puča 1936. godine. U tom trenutku je nama sestrinska organizacija iz Španije okupljala preko 2 miliona radnica i radnika i uspela je da ostvari kolektivizaciju i samoupravljanje na velikom delu teritorije koja je bila pod njenom kontrolom (pogotovo u Barseloni i Kataloniji, industrijski najrazvijenijim delovima zemlje u to vreme). Neslavna završnica tog rata, u kome su fašističke strane bile pomagane kako od Nemačke i Italije, tako i od strane Staljina, ipak nije uspela da uništi slobodarski duh španaca - i dan danas je anarho-sindikalistički pokret najjači upravo u Španiji.

26. Kad je bio taj poslednji balkanski ili evropski kongres i kakve ste odluke na njemu donijeli?

Od 2. do 4. jula je u ekološkom selu Zelenkovac, u Bosni i Hercegovini, održan drugi sastanak anarhista i anarhistkinja bivše Jugoslavije. Na njemu su učestvovali predstavnici grupa i organizacija iz svih bivših Jugoslovenskih republika, kao i drugarice i drugovi iz nekih država zapadne Evrope i SAD-a, koji su skupu prisustvovali kao posmatrači.

Socijalna pitanja su dominirala skupom, tako su analizirani procesi privatizacije od raspada Jugoslavije, uočena je vrlo sličana šema koja je primenjivana u svim republikama, argumentovano su pobijene iluzije o "poštenoj (dobroj) privatizaciji" u Sloveniji i t.d. Dogovorene su zajedničke akcije u pravcu borbe protiv privatizacije i otpuštanja, kao i borbe protiv nacionalizma i ostalih retrogradnih posledica ovog i ovakvog sistema. Sastanci anarhista i anarhistkinja bivše Jugoslavije su sada već prerasli u tradiciju, tako da se sledeći sastanak može očekivati u veoma skoroj budućnosti.

27. Koliko imate članova i da li imate podatke o vašoj popularnosti?

Nisam delegiran od strane sindikata da govorim o broju članova i članica, ali mogu da kažem da se posle našeg prvog većeg istupa u javnosti, televizijske emisije “Klopka”, članstvo znatno uvećalo. Svaki dan me u gradskom prevozu ili na ulici zaustavljaju ljudi koji žele da iskažu slaganje s onim što sam rekao u toj emisiji, prvih dana telefoni nisu prestajali da zvone, a ljudi su me zaustavljali i po nekoliko desetina puta dnevno. Jedan događaj mi je ostavio poseban utisak, naime par dana posle emisije iz pekare je izjurio radnik ostaviši nekoliko mušterija da čekaju, prišao mi i kratko rekao: “samo da vam kažem, sada pravimo sindikat u pekari” i vratio se na posao. Nismo očekivali tako dobre reakcije i sada smo još uvereniji da naše ideje, možda ne nazvane tim imenom, leže u srcu većine naših radnika i seljaka.

28. Kakva je starosna, polna, nacionalna i intelektualna struktura vaših članova i da li iz toga izvodite neke zaključke?

Naš sindikat je veoma mlad, te stoga ne mogu reći da predstavlja reprezentativni uzorak za izvođenje zaključaka. S druge strane, čak i tako mladi, uspeli smo da okupimo najraznovrsnije predstavnike radništva, seljaštva i poštene inteligencije: u našem sindikatu ima ljudi različitih starosnih dobi, od omladinaca i omladinki do ljudi u svojim pedesetim i šezdesetim godinama, različitog obrazovanja - zemljoradnika i fizičkih radnika, kao i studenata, "intelektualaca", novinara, balerina (baletskih radnica, kako vole da ih zovemo), ljudi koji se izjašnjavaju kao srbi, rusini, slovaci, rumuni, jevreji, grci ili ljudi koji vole da kažu da su radnici/ce sveta i da im je planeta domovina.

Opet, moguće je da kratak opis kongresa naše Internacionale - Međunarodnog udruženja radnika i radnica bolje prezentuje taj pluralizam našeg pokreta. Na prošlom kongresu, na kome sam imao priliku da učestvujem, u istoj hali su se našli radnici i radnice iz Severne i Južne Amerike, Evrope, Azije, Afrike i Australije, pripadnici bele, žute i crne rase, mornari, profesori na univerzitetima, studenti, naučnice, kamenoresci, programeri, zidari, kasirke i lingvisti. Mislim da je to odgovor na vaše pitanje.

29. Imate li ogranak u Crnoj Gori?
(Ukoliko je odgovor da - ko su oni?, ukoliko je ne - hoćete li ga skoro osnovati?)

Još uvek nemamo ogranak u CG, a po statutu delujemo samo u Srbiji - no, uvek ćemo biti spremni da pomognemo stvaranje sestrinske organizacije i u Crnoj Gori - u tom smislu pozivamo sve zainteresovane da nas kontaktiraju radi zajedničkog delovanja.

30. Na koju adresu vam se mogu javiti anarho - sindikalisti iz cg?

Naš kontakt telefon (063/263-775) je uvek otvoren za zainteresovane. Oni/e koji/e imaju pristup internetu nam mogu pisati na: info@inicijativa.org

31. Mislite li da vaša ideja ima budućnost?

Smatram da osvajanje slobode i ostvarenje besklasnog društva predstavljaju ne samo cilj našeg pokreta, već uslov opstanka ljudske vrste kao takve. Dakle, ekonomska ravnopravnost i sloboda svih društvenih aktera moraju postati preduslov progresa nauke i tehnologije. U suprotnom, ogromna većina čovečanstva, usled diktature profita postaje žrtva ekoloških katastrofa ili podanik tehnokratskih elita.

Uz intervju bi bilo pozeljno da posaljete nekoliko slika i sto je moguce prije da mi posaljete odgovore. Cim intervju bude objavljen javicu vam na kojem sajtu da ga provjerite ili cu vam poslati tekst. Najvjerovatnije sva pitanja nece ici, ali odgovori koje budete dali nece biti preuredjivani i skracivani.

U atachmentu vam šaljem nekoliko fotografija sa različitih akcija u kojima sam učestvovao. Nadam se da će "raditi" posao.

Hvala na razgovoru i srećan rad!
Sa poštovanjem Pavić.

Hvala vama. Zdravlje, anarhija i kolektivizam!
Ratibor Trivunac