U subotu, 11. marta u ranim jutarnjim časovima, bivši predsednik republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević, nađen je mrtav u pritvorskoj jedinici Haškog suda. Visok krvni pritisak izazvao je srčani udar koji je usmrtio Miloševića i ostavio Haški sud bez najznačajnijeg procesa. Njegova smrt je motivisala svetske buržoaske medije da još jednom zagrebu po skorašnjoj istoriji Balkana u pokušaju da rastumače raspad bivše Jugoslavije.

Označen kao vrhunski zločinački um koji je samostalno razbio zemlju, vodio rat i ostvario neku vrstu metafizičke povezanosti sa srpskom nacijom, Milošević je bio samo najupadljiviji izraz razaranja- simbol kontrarevolucionarnog talasa koji je udario Balkan i ostavio ga da se uguši u krvi. On je najverovatnije bio najkompleksniji i najmoćniji igrač iz nove postave birokrata koja se pojavila u svim jugoslovenskim republikama kasnih osamdesetih.

Rođen 1941. u Požarevcu pod nacističkom okupacijom, Milošević je bio dete u vreme kada je herojski partizanski pokret privukao najprogresivniju omladinu svih nacija na Balkanu i sproveo socijalističku revoluciju. Slobodan je pripadao prvoj generaciji u istoriji Balkana koja je imala otvoren pristup višem obrazovanju i koja je uživala sve prednosti podruštvljene planske ekonomije.
Pristupio je Komunističkoj partiji Jugoslavije u srednjoškolskim danima i otpočeo svoju karijeru odmah nakon završetka Pravnog fakulteta u Beogradu 1964. – u vremenu „ekonomske liberalizacije“ u Jugoslaviji. Dekadi u kojoj je titoistička birokratija posegnula ka uvođenju određenih mera „liberalizacije tržišta“ kao potencijalnom rešenju rastućih kontradikcija u ekonomiji.

Prosečan student, opisan od strane drugova kao zatvoren, neupadljiv tip koji nije bio sklon zabavi i koji je uvek sedeo u prvom redu u školi, obučen u klasičnu belu košulju i crnu kravatu, izgleda da je Milošević još tada posedovao psihološke atribute neophodne za jednu uspešnu birokratsku karijeru.
Na početku je držao upravljačku poziciju u „Tehnogasu“ i lagano se kretao prema vrhu. Početkom osamdesetih biva poslat u Njujork kao predstavnik „Beobanke“. Slobodan Milošević bio je otelotvorenje nove generacije jugoslovenskih „komunista“ (takozvanih „tehnokrata“), sloja koji je ulazio u partiju sa najviših mesta u sve nezavisnijim “samoupravnim” preduzećima. Nedostatak autentične radničke demokratije na radnim mestima utabao je ovim „stručnjacima“ put do uticajnih pozicija. Oni su se razlikovali od starih titoističkih kadrova koji su prišli partiji u najtežim danima monarhističke diktature tridesetih, porazili naciste i izneli revoluciju na svojim plećima. Ovaj novi sloj je imao česte kontakte sa stranim kompanijama, poznavao jezike i nije bio previše opterećen „ideološkim“ problemima. Za mnogo njih, partijska knjižica bila je samo ulaznica za pravljenje karijere.

1983. Milošević napušta svoje direktorske pozicije i usmerava svu svoju energiju penjanju uz stepenice partijske hijerarhije. Samo tri godine kasnije, pod protekcijom iskusnijeg Ivana Stambolića, postaje generalni sekretar Saveza Komunista Srbije. U to vreme, Milošević je bio samo još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu - oprezan birokrata koji je ponavljao titoističke parole „bratstva i jedinstva“ kao papagaj i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u okviru srpskog dela Saveza komunista. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe. Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Posebno najsiromašniji regioni, poput Kosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda.
Talas štrajkova je preplavio zemlju u drugoj polovini osamdesetih, što je bio najveći potres još od 1968. i pokreta studenata. Deo partijskih birokratija svih republika tada je već uveliko planirao način na koji bi mogao iskočiti iz broda koji tone. Počelo je umotavanje u nacionalne zastave u pokušaju da se spere krivica i napusti planska ekonomija. Krivica za ekonomske teškoće je sistematski bila prebacivana od strane lokalnih birokratija ka komšijskim republikama i njihovim vođstvima

1987. Milošević je, nevoljno, poslat na Kosovo kao anti-nacionalistički funkcioner da umanji narasle etničke tenzije u pokrajini. Prema Stamboliću, Milošević je bio beogradski birokrata ne baš zainteresovan za Kosovo i potpuno nespreman za ono što će ga tamo sačekati. Tokom sastanka sa lokalnim predstavnicima u Kosovskoj Mitrovici, grupa srpskih radnika napolju pokušavala je da uđe u zgradu i predstavi svoje probleme beogradskom izaslaniku. U pokušaju da priđu bliže, sukobili su se sa većinski albanskom policijom koja je počela da pendreči. Nesiguran birokrata, pokušao je da sa balkona zgrade smiri okupljene radnike praznom retorikom. No, masa je bila nezaustavljiva. Nemajući drugi izlaz, Milošević je izašao napolje da popriča sa radnicima lice u lice. Policijski kordon je probijen, a Milošević je, praćen TV kamerama, prošao policijsku liniju i ušao među radnike. „Niko ne sme da vas bije !“, izjavio je. Ova rečenica, stavljena u nacionalistički kontekst, bila je ponavljana i žestoko eksploatisana na nacionalnoj televiziji. Po povratku, Milošević je prišao nacionalističkom krilu srpskih komunista i praktično postao simbol te opcije. Umerenije krilo predvođeno Stambolićem je poraženo i ismejano u javnosti. Milošević se usudio da zajaše talas narodnog nezadovoljstva i preusmeri pokret u slepu ulicu nacionalizma i “reforme”. Kurs ka restauraciji kapitalizma je ubrzan.

U sledećim mesecima i godinama, „kosovska praksa“ je ponavljana iz mitinga u miting, od fabrike do fabrike. Milošević je bio viđen kao „pobunjenik unutar sistema“, neko ko je konačno ustao protiv nagomilane i pohlepne partijske birokratije. Posle protesta radnika u beogradskom industrijskom predgrađu Rakovica, jedan posmatrač je konstatovao da su ljudi dolazili na skup kao radnici, a nakon Miloševićevog govora, kući se vraćali se kao Srbi. Trijumf nacionalističkog krila u Srbiji pomogao je nacionalističkim snagama u drugim republikama. Komšijske šovinističke birokratije hranile su jedna drugu. Radnicima u svakoj republici pokazivano je prema babarogi preko puta i radnici su bili ohrabrivani da zbiju redove kroz nacionalno jedinstvo..

Takozvana anti-birokratska revolucija je bila u toku unutar Srbije. Miloševićeva klika krenula je u korenitu čistku državnog aparata i centralizovala vlast u Beogradu. Počele su pripreme za zauzimanje što boljih pozicija pred neumitan raspad zemlje. Usvojen je novi srpski ustav koji je ukinuo autonomni status Kosova i Vojvodine i unazadio manjinska prava osvojena u revolucionarnim godinama. Pregrupisavanja po nacionalnoj osnovi su počela i unutar Jugoslovenske Narodne Armije.

Nacionalističke birokratije unutar ostalih republika su se ponele predvidljivo. Iskoristivši Miloševićeve akcije kao konačni dokaz da opstanak zajedničke države nije moguć otvoreno su kenule u zagovaranje secesije. Pa ipak, činilo se da srpska birokratija drži najjače karte u svojim rukama. Srbija je bila najveća republika i preuzela je kontrolu nad armijom. Srpska birokratija je imala dobre veze sa mnogim imperijalističkim silama koje su inicijalno bile skeptične prema rasturanju zajedničke države i na sav glas hvalile Miloševića zbog tržišnih reformi koje je sprovodio. Uz to Beograd je računao na srpsko stanovništvou drugim republikama koje bi prirodno bilo protiv otcepljenja. Srpska birokratija je tako bila u poziciji da zagovara opstanak zajedničke države u kojoj bi imala dominantnu poziciju. Slabije birokratije u manjim republikama nisu imale izbora nego da potraže zaštitnike u drugim imperijalističkim silama i krenu odlučno ka nezavisnim državama u kojima bi bile slobodne da se na miru izlegu u lokalne buržoazije oslobođene od jake konkurencije.

Tako da, dok je ojačavao poziciju Srbije unutar federacije, Milošević je simultano mogao sebi priuštiti licemerno pozivanje na očuvanje ujedinjene Jugoslavije, prezentujući sebe srpskoj radničkoj klasi kao jedinog čuvara “socijalističkih vrednosti” nasuprot secesionističkih vođa u drugim republikama i otvoreno reakcionarne pro-četničke i pro-kapitalističke opozicije unutar Srbije. Od strane prosečnog srpskog radnika, Milošević je bio u tom trenutku dožiivljavan kao umerena struja koja je pokušavala da na neki način sačuva titovu Jugoslaviju i osnovna dostignuća planske ekonomije. Većina jugoslovenske radničke klase je i dalje bila sumnjičava prema restauraciji kapitalizma. Za razliku od bivših komunista u drugim republikama koji su zasnovali nove otvoreno desničarske partije, Milošević je nazvao svoju partiju Socijalistička Partija Srbije i prezentovao je kao nastavljača titove partije u novom ruhu. Sa druge strane, Milošević se pedstavljao radikalnijem, pro-kapitalističkom sloju, kao odlučan reformator. Ovaj šizofreni imidž imao je poguban uticaj na ideje istinske levice u Jugoslaviji čije se posledice osećaju i dan danas. Mase u ostalim republikama, iako poput njene braće u Srbiji meke na titovu zaostavštinu, počele su da povezuju komunizam i Jugoslaviju sa Velikom Srbijom. Sveopštu konfuziju untar same Srbije potpomogla je i vulgarna građanska opozicija koja je uporno Miloševića do poslednjih dana etiketirala kao “komunjaru”.

Kako je vreme prolazilo imperijalizam je postajao sve nezadovoljniji Miloševićevim načinom vladavine. Postao je preambiciozan i nepouzdan. Upetljao se u seriju krvavih obračuna za teritorije na etnički mešovitim delovima otcepljenih republika. Za razliku od državne birokratije istočne Evrope, čiji su snovi o preobražavanju u novu buržoaziju brzo isparili sa jačim uplivom stranog kapitala koji ne trpi posrednike, Milošević i njegova klika su bili mnogo pažljiviji. Oni su istinski hteli da se pretvore u novu vladajuću klasu koja će držati sve konce u svojim rukama. Proces privatizacije bio je usporen i oprezan, gde je glavni plen išao Miloševiću i njegovoj kamarili dok su strani kapitalisti dobijali ostatak. Milošević takođe, nikada nije prekinuo bliske odnose sa tvrdim krilom u Moskvi gde je njegov brat držao mesto ambasadora. Pokušao je da učestvuje kao jednak partner u igri sa velikim imperijalističkim šefovima koji nikako nisu mogli da dopuste potencijalno nezavisnu lokalnu silu na Balkanu.

Zapad je čak bio spreman da pruži zalutalom partneru i drugu šansu. Nakon što su odsekli Miloševića od svih teritorijalnih dobitaka u Hrvatskoj i Bosni pružajući što indirektnu (Oluja) što direktnu (NATO bombardovanje u Bosni) podršku rivalima i uspostavili seriju zavisnih državica sa jasnim etničkim granicama, došlo je vreme za biznis. Sankcije su bile podignute a Milošević naširoko hvaljen kao faktor “mira i stabilnosti” na Balkanu. Međutim, do 1995 Milošević i njegov režim su postali organski nesposobni za promenu. Njihova moć je počivala na novom sloju gangstera i mutnih kapitalista kojima su bile pružene koncesije za vreme rata i sankcija. Privatizacija je dobila na zamahu, ali ipak ne dovoljno da zadovolji apetite imperijalističkih lešinara. Milošević je morao biti uklonjen.

Uprkos činjenici da je zapad sipao milione dolara u njih, agresivni, prokapitalistički klovnovi poput Draškovića i Đinđića, poznati kao “demokratska opozicija”, nikada nisu uspeli da zadobiju podršku srpske radničke klase. Ova skupina ostvarila je nemoguće - bila je još korumpiranija od Miloševićeve klike. Borba albanskih masa na Kosovu, gde je Miloševićev režim aparthejda bio ustanovljen još od ukidanja autonomije, bila je iskorišćena kao izgovor za NATO napad na Srbiju sa ciljem da se obori Milošević. Međutim nakon 78 dana bombardovanja i devastacije srpske ekonomije, imperijalisti su uspeli da učine malo šta osim što su osnažili Miloševića. Na kraju je masovni pokret radnika i omladine u Oktobru 2000. bio taj koji je srušio diktatora.

Sadašnje pojednostavljenje predstave uspona i pada Miloševića su jako opasne. Svaljivanje celokupne krivice na leđa ovog ambicioznog nacionalističkog birokrate, sa ispada natprirodnim moćima, potpuno poništava ulogu imperijalizma. Upravo je imperijalizam bio taj koji je na kašičicu davao podršku različitim lokalnim gangsterima na prostoru bivše Jugoslavije sve dok nije proteklo dovoljno krvi da se uspostavi serija malih, slabih, zavisnih i poslušnih nacionalnih država potpuno otvorenih za eksploataciju.

Postoji tendencija u buržoaskim medijima bivših republika, koje su osetile Miloševićevu dugu krvavu ruku tokom rata, da preuveličavaju vezu između Miloševića i srpskih masa. Očigledan je pokušaj da se predstavi kako trenutno postoji masovno žaljenje za Miloševićem širom Srbije. Vladajuće klase ovih država na ovaj način opravdavaju svoje postojanje i šire predrasude među svojim stanovništvom sa ciljem usporavanja reuspostavljanja veza među bratskim radničkim klasama. Ne negirajući jaku podršku koju je Milošević uživao u jednom periodu, iz razloga ukratko skeciranih u redovima iznad, važno je istaći da glavni Miloševićevi saveznici nisu bili Srbi, već njegova klasna braća u ostalim republikama. U doba najstrašnijih sukoba, Milošević i Tuđman su se bez problema sastajali u luksuznim vilama i crtali mape nad bogatom trpezom. Tuđman je privatno bio veliki poštovalac Miloševića i njegovog dela.

Takođe, ne možemo zaboraviti zapadne diplomate koji su jako voleli da doleću na maratonske pregovore sa Miloševićem, pijući viski u njegovoj vili do kasno u noć. Sada vidimo ove beskičmenjake, razne Cimermane i Holbruke, na TV ekranima kako govore o Miloševićevom “mračnom umu”. Naš prezir prema ovim glasnicima smrti nas ujedinjuje isto kao i naša mržnja prema lokalnim moćnicima koji su nas gurnuli u rat sa našom braćom i sestrama.

Većina ljudi u Srbiji nije pustila ni suzu za Miloševića. Njegova smrt označava kraj jedne tragične ere u kojoj smo dopustili da nam otrov nacionalizma pomuti klasni instinkt. Balkan ne može i neće ostati netaknut promenama na globanom nivou. Danas, bivši “očevi nacija” su pod zemljom i klasna borba je ponovo na dnevnom redu. Koračajući po njihovim grobovima veselimo se dolazećim pobedama.

Goran M.