Art-ist

Krajem februara Beograd su posetili Sezgin Boynik (teoretičar kulture i sociolog), Alban Muja (novinar dnevnog lista "Express" iz Prištine i umetnik) i Lulzim Zeqiri (profesor i umetnik) iz Prištine. Oni su prezentovali svoje radove i održali predavanje u novootvorenoj galeriji "Kontekst".Biro-Beograd je ovom prilikom napravio ekskluzivan intervju sa gostima o njihovom životu i radu na Kosovu te o socio-političkoj situaciji u kojoj se ovaj region tenutno nalazi. Za 04-ku u pisanoj formi objavljujemo samo intervju sa Sezginom Boynikom, a dodatna dva intervjua možete da skinete kao audio mp3 fajl sa biroovog sajta.

04: Sezgine reci nam malo o tome šta trenutno radiš na Kosovu? Znam da si do pre par godina živeo u Istambulu, gde si magistrirao sociologiju. Tamo si radio zanimljivu publikaciju kao izdanje istambulskog "art-ist" magazina o Situacionističkoj Internacionali na turskom i engleskom jeziku. Da li si nastavio da se baviš istim stvarima i u Prištini?

Trenutno predajem sociologiju na univerzitetu i družim se sa gomilom ljudi u Institutu za savremenu umetnost u Prištini, takođe radim fanzine i bavim se muzikom. Mislim da sada na Kosovu ima dosta otvorenih ljudi i da se dešavaju zanimljive stvari. Naime, ja sam se tek 2003. posle studija u Istambulu vratio na Kosovo. Prvo što sam zatekao bila je art scena, koja je nekako bila jedina aktivna u nekom kulturnom smislu.

To je bilo zahvaljujući izložbama Haralda Szeemann-a i Rene Block-a koji su radili na temi Balkana 2003. I tada su svi na Kosovu pričali samo o umetnosti. Nemci su dali novac i ljudi su napravili centar, školu i scenu. Ali ja sam ipak sociolog i umetnost za mene nije toliko bitna sama po sebi. Ja ustvari istražujem kako je savremena umetnost započela na Kosovu, i koja je bila politička ideja iza tog projekta u smislu pojave savremne umetnosti na Kosovu. To sagledavam kao sociološki fenomen. Art ipak u sebi ima tu buržujsku ideologiju kao i priču o autonomnoj zoni umetnosti, a za mene je to samo jedan sociološki fenomen. Primetio sam vrlo brzo da su svi umetnici na Kosovu u svome radu jako vezani za nacionalizam. Ja ne želim da kažem da su svi umetnici tamo nacionalisti, ali sve je jako nacionalistički obojeno, od pop kulture do savremene umetnosti.

Da, radio sam magazin „art-ist” na turskom i engleskom i napravio posebni broj o Situacionistima. Želja mi je bila pokazati grupu kao političke aktiviste a ne kao umetnike. Ali Situacioniste ne možes raditi na Kosovu jer tamo nema spektakla za analizu u onom smislu kako su to videli Debord i ostali, a kapitalizam se takođe preslikava potpuno drugačije. Tako da sam se na Kosovu, u onom organskom intelektualnom smislu da budem i radim tamo, ipak okrenuo ka temi nacionalizma jer smatram da je to krucijalna stvar.

Overpolitizovana situacija

04: Kosovo je danas još uvek u nekom status quo-u, i možda ne možemo reći da je okupirano, ali tamo su stacionirane trupe KFORA, koje su tu da bi isposredovale mir između Srba i Albanaca. Status Kosova je veoma diskutovan u medijima i na političkoj sceni. Koliko ljudi tamo mogu da imaju neku vrstu distance u odnosu na političku situaciju?

Ah, ti pitaš kako je raditi u toj overpolitizovanoj situaciji i kako je moguće napraviti distinkciju izmedju društva i politike, jer sve te priče o naciji, nezavisnosti i identitetima srećeš uvek masovno u svim medijima. Ali mlade ljude izgleda kao da je baš briga jer u priči uopšte i ne pominju politiku. Ona je toliko prisutna svuda da je to na kraju nešto o čemu se ni ne priča i izbegava se, jer je naravno neverovatno dosadno.

04: Ali čini mi se da svi ostali očekuju političke teme kada se priča o Kosovu?

Kosovo je za mene jako interesatno u jednom drugom smislu jer to je sada država u izgradnji i u nastajanju! Tamo možeš videti kako mehanizam radi i šta je potrebno da bi se jedna država napravila. Jer znaš, Nemačka, Francuska, Srbija, Albanija ili Turska su države koje imaju državnost najmanje 100 godina ili više. A Kosovo je kao neka nova država. I to je jedinstveni fenomen ne samo u Evropi nego i u svetu. Ideja mi je da napravim knjigu „Kosovo u teoriji“, jer mnogi su radili na temu Kosova, kao Habermas, Virilio, Baudrillard, Žižek, ... Znaš teoriju Agambena „The State of Exception“, e to je baš Kosovo! Građenje države, građenje identiteta, jer drugi problem je da imamo jednu naciju tj. Albance, a bit će izgleda dve države! Sada postoji potreba da se izgradi novi identitet nazvan „kosovski identitet“, da bi bili nešto drugo u odnosu na suseda koji je već postojeća država Albanija. Sada naravno govorim iz pozicije da je Kosovo već nezavisno.

04: Da, izgleda kao da je već nezavisno? Ili?

Pa skoro svi se tamo tako odnose, mislim, još uvek ljudi koriste srpski pasoš jer činjenica je da imaju problema kada putuju sa UNMIK-ovim dokumentima jer imaju veliku proceduru za strane vize. Npr. kada ideš u Tursku sa UNMIK-ovim pasošem moraš da platiš 100 evra za bugarsku vizu. Za Hrvatsku trebaš vizu takođe...
Druga stvar je, naravno, da je Kosovo trenutno pod patronatom UN - a. Soeren Jessen - Petersen može uvek reći poslednju reč na svaki izglasani zakon kosovskog parlamenta, jer tako stoji u ustavu. Ali sve institucije se polako daju Kosovarima, to je valjda plan...

Protektorat, korporacije i mafija

04: Koliko je pod ovakvim okolnostima moguće da ljudi izraze javno svoje mišljenje i da govore šta žele, npr. u medijima itd..? Da li ima restrikcije od strane UN administracije i lokalnih političara?

Ima npr. organizacija KAN (Kosovo Action Network) koju vodi Albin Kurti. Nedavno su napravili veliki plakat na kome je pisalo „Wanted: Dead or Live“ i ispod pobrojali imena svih kosovskih političara od Kosumija, Tacija do Surroija. Možeš da radiš tako nešto ali je to nekako čudna situacija. Moj prijatelj, umetnik Albert Heta je, to je rekao bih i njegov najbolji rad, uzeo reklamni baner British Airways-a na kome je pisalo "Its time to go visiting" i on je samo nalepio mali flajer na to sa tekstom “No visa required“. Posle 9 sati je flajer potpuno sklonjen i izazvao je velike probleme. Neki loši tipovi su odmah našli njegov telefon i pitali ga kako je to uopšte smeo da uradi?! Ali to je bio samo normalan "political artwork", kojeg u Evropi svako dete radi, neka vrta "cultural jamming" - a. Na ovom primeru možeš videti kako kompanije kao British Airways na Kosovu rade sa sumljivim tipovima.
Isto tako je činjenica da su mnogi ljudi koji rade po ambasadama u Skoplju, Tirani, Prištini i Beogradu ušli u korupciju. Ja pričam sada o strancima, diplomatama, koji imaju platu 10 000 evra mesečno a sa druge strane uzimaju po 2000 evra za jednu ilegalnu vizu. Ima mnogo primera korupcije kao sa kompanijom za struju (KEK) na Kosovu. Najparadoksalnija i najsmešnija stvar, a to se isto može podvesti pod ovu tezu postmoderne države Kosovo je, da kada zovete pozivni telefonski broj za Kosovo ustvari birate broj za državu Monako! Alcatel je napravio taj dil kada je dobivao dozvolu za telefonski broj, i to je bila klasična korupcija. Telefon na Kosovu je ekstremno skup, a o mobitelu i da ne pričam! Jedna kompanija iz Amerike drži monopol na internet, koji je takođe skup.

04: Neki mediji konektuju ekonomiju Kosova sa mafijom i s putevima krijumčarenja droge. Koliko je zapravo to prisutno?

Ja sam realni svedok jednog od takvih događaja. Putovao sam sa bratom običnim putničkim autobusom od Prizrena do Istambula. U predgrađu Istanbula tri auta su nas zaustavila, i to su bili policajci koji su vratili autobus u obližnju policijsku stanicu. Pretražili su bus i posle šest sati našli su 40 kg heroina. Pitao sam ljude šta se to dešava, ispostavilo se da vozač i vlasnik autobusa rade biznis i tada mi ljudi rekoše: "Svaki autobus ima nešto, to nije samo droga, to je zlato, novac, oružje..". Drugi put mi se desilo na istoj trasi u Skoplju, zaustavio nas je policajac i pronašao je veliku svotu keša, nešto oko 100 000 dolara!

04: Koliko se na Kosovu postavljaju pitanja o uticaju velikih svetskih korporacija i neoliberalnog kapitalizma na njihove živote. Da li postoji neki vid otpora protiv neoliberalnih kapitalističkih strategija?

Ispričaću ti jednu istinitu anegdotu, Alexander Brener i Barbara Schurz su hteli da dođu u Prištinu i da urade nešto tamo. Znaš ih, oni su baš "heavy" artiljerija i anarho-aktivisti. Pitali su me da im nađem neko mesto gde će da spavaju. Ali ja sam im odgovorio da na Kosovu ne mogu da rade nikakvu anarhiju jer tamo je sve anarhija!
Evo primera od pre neki dan. Postoji veliki lanac marketa pod imenom "Benaf". U Prištini i Prizrenu postoje odavno, ali su relativno od skoro otvoreni i u manjim gradovima, u Vučitrnu ako se sećam tačno. Posle jednog meseca uletela su u market velika kola puna bombi i napravila eksploziju, uništivši ga! Da li znaš ko je napravio eksploziju? Pa, bili su to vlasnici malih lokalnih prodavnica koji su se skupili da bi uništili konkurenciju. Eto antiglobalističke i anarhističke akcije, samo tako!

Ajde beži odavde, već si prestar za DJ-ing

04: Negde sam pročitao da na Kosovu živi milion mladih, odnosno da je 70% stanovništva mlađe od 30 godina. Nezaposlenost je veoma velika. Kako mladi ljudi provode vreme i gde se to izlazi po Prištini?

Sranje je što su mladi ljudi u najgoroj mainstream kič situaciji. Kosovo je takoreći kao jedna velika kič - država. Ima samo jedan pravi klub gde se pušta neka drugačija muzika, ja sam tamo DJ, puštam punk ili rockabilly muziku, ali ja imam 28 godina i ljudi od 18 ili 20 dolaze tamo da se provode iako nemaju mnogo pojma o kakvoj muzici je to reč. Normalna situacija bi bila da ti klinci puštaju svoju muziku i da kažu meni „ajde beži odavde, već si prestar za DJ - ing”. Postoji samo jedan hip-hop bend koji je dobar i jedan punk bend. Ustvari nema mnogo mesta gde da se izađe ni u Prištini niti u Prizrenu i još uvek je dosta kozervativno.
Nedavno me je kontaktirao Laibach jer žele da naprave koncert na Kosovu. Napravili su pravi popust za nas, jer su obično jako skupi, tražili su 4000 evra. OK, to jeste veća svota novca, ali za ceo bend i za troškove koncerta to nije ništa. Na žalost, rekao sam Ivanu Novaku da ja ne mogu da im nađem te pare. Takođe ne mislim da bi bilo neke velike publike jer većina ljudi nije ni čula za Laibach.
Nedavno smo ja i prijatelj računali koliko ljudi zna za grupu "Gang of Four". Ispostavilo se da za njih zna samo mojih par najboljih drugova. Kasnije sam upoznao dva momka iz Prištine koji su takođe čuli za "Gang of Four" i tada sam zaključio da nas je sada petero. Ali ja nisam pesimista po tom pogledu, kopiram stalno muziku drugima, idem na radio, puštam je i ljudi to slušaju.
Mladi su stvarno nezaposleni i samo sede i piju kafu po kafićima, popiju dnevno po 7 - 8 macchiatta. Ustvari situacija je veoma relaksirajuća, posle 10 i više godina velike represije pod režimom, danas ćeš videti da su ljudi optimistični. Mogu da kažem da je Kosovo možda najoptimističnija zemlja trenutno na svetu! Svi se smeju i srećni su!
Zašto su ljudi toliko srećni još jedna je stvar za istraživanje.

Zemlja sa više od 100.000 NGO-a

04: Reci mi, pričamo o nekoj tvojoj tezi o "turbo-postmodernističkoj državi Kosovo" u kojoj se sve teorije postmoderne sudaraju, zvuči interesantno ta teza. Pomenuo si da je Kosovo zemlja sa više od 100.000 NGO - a. Šta je stvarno sa tim NGO - ima i kakva je situacija u njihovom sponzorisanju?

Kosovu je stvarno u početku bio potreban nevladin sektor koji se do sada neviđeno razvio. Neki od njih stvarno zarađuju puno novca ili peru prljavu lovu.
Logično je da je Kosovo NGO država, jer još uvek nije samostalno. I ja radim u jednom NGO-u koji se zove "Center for Humanitarian Studies" a vodi ga Shkelzen Maliqi. Radimo na edukaciji, pravimo publikacije i knjige. Prisutne su sve moguće američke i evropske fondacije koje možes da zamisliš, a u sekturu kulture to su najviše nemačke fondacije.

04: Šta je sa internacionalcima? Kada sam bio tamo video sam baš puno vojnika. Šta rade i kako se ponašaju svakodnevno? Pričao sam sa nekim nemačkim vojnicima u Prizrenu, i video da su to jako mladi ljudi. Kada smo odseli u Hotel Grand sreli smo u jednom naletu preko 200 nemačkih Bundesgrenzschutz policajaca i bili smo zapanjeni. Takođe smo videli i javne kuće specijalizovane za strance.

Oni su 1999 bili baš prisutni kao vojna snaga a sada su više kao elita! Imaju svoje restorane, klubove i uživaju život. Nova klasa je kreirana i ljudi sa Kosova koji rade za njih su takođe povlašćeni sa platama i položajem. Ljudi koji rade sa NGO-om i internacionalcima imaju velike plate. Znaš, moja profesorska plata na univerzitetu u Prištini je 120 evra! To je smešno! Radnici koji su radili u fabrikama mrze tu situaciju jer ne dobijaju ništa. Čak su počeli da pričaju kako je pre u socijalističkoj Jugoslaviji bilo mnogo bolje ekonomski.
Što se javnih kuća tiče reći ću ti da samo u Prizrenu ima više od 200 javnih kuća. Tu su žene iz istočne Evrope, Moldavije, Ukrajine, Albanije itd... Znaš kada naprave raciju tamo uvek zateknu birokratiju UN - a, baš kao u filmovima...

Izvor