Često se govorilo, kaže Džon Hjuitson (John Hewetson) u War Commentary for Anarchism (Ratnim komentarima anarhizma) četiri godine nakon završetka Španskog građanskog rata, da španska revolucija 1936. nije izbacila nijednu ,,svetsku figuru'' koja se može porediti sa Lenjinom i Trockim u Ruskoj revoluciji. Ali, kaže Hjuitson, izuzetak se mora napraviti u slučaju anarhiste Durutija. On je svojom ličnošću simbolisao borbu revolucionarnih radnika i seljaka Španije.

Buenaventura Duruti je rođen 14. jula 1896. u Leonu, planinskoj oblasti u centralnoj severnoj Španiji. Mnogo naprednija od juga, ali mnogo manje industrijalizovana od Katalonije, nije nikada bila anarhističko uporište kao Katalonija ili Andaluziija. Buenaventura je bio jedan od devetorice braće (jedan je bio ubijen u pobuni oktobra 1934. u Asturiji, drugi je umro boreći se protiv fašista na madridskom frontu, a sve ostale su ubili fašisti). Njegov otac je bio železnički radnik na stovarištu u Leonu koji je opisivao sebe kao slobodarskog socijalistu .

Duruti je imao crnu, pravu kosu, braon oči, i bio je pomalo zdepast i veoma snažan. On nije, međutim, mario za grube igre u školi. Napustio je školu u četrnaestoj i otišao da radi kao železnički mehaničar, kao njegov otac, na železničkom depou u gradu Leon. On je još uvek radio u depou kada je UGT, "kontrolisan" od strane socijalista, proglasio zvanični štrajk radnika Severne železnice. Duruti je uzeo učešće kao aktivni i značajni element štrajka koji je, nakon što je vlada odbila da prihvati uslove dogovorene između radnika i sindikata, postao generalni štrajk u čitavoj oblasti. Generalni štrajk, koji je počeo 10. avgusta, bio je uništen za tri dana. Španska vlada dovela je armiju, koja se ponela krajnje varvarski. Ubili su 70 i ranili preko 500 radnika. Pored svega, vlasti su takođe zatvorile 2000 štrajkača. Armija je, po rečima očevidaca, "spasila naciju". Duruti je uspeo da pobegne, ali je morao da beži u inostranstvo, u Francusku. Brutalnost španske države je imala dubok i trajni efekat na mladog Durutija.

Od zime 1917. do početka 1920. Duruti je radio u Parizu kao mehaničar. Zatim je odlučio da se vrati u Španiju i stigao je u San Sebastijan, odmah do granice. Ovde je bio predstavljen lokalnoj anarhističkoj grupi. Buenasca, tadašnji predsednik upravo formiranog Confederacion Nacional del Trabajo (CNT), koji su kontrolisali anarhisti, ubrzo ga je ubedio da ide u Barselonu gde je anarhistički pokret, kao i sindikalistički, bio brutalno ugušen a većina njegovih članova zatvorena ili pogubljena. Za neko vreme tamo je bilo masovnih hapšenja u Barseloni i čitavoj Kataloniji.

Teror

U februaru 1919. radnici velike električne kompanije poznati kao Canadiense započeli su štrajk podrške sedmorici svojih kolega koji su bili otpušteni iz političkih razloga, i za podizanje plata za određene kategorije radnika u elektrani. Štrajk je bio dobro organizovan, što je bio važan test za CNT. Engleski menadžer je bio spreman na kompromis, posebno jer su plate u fabrici bile ispod proseka, ali po savetu lokalnog kapetan-generala, promenio je mišljenje i odbio da razgovara o obustavi sa sindikatom. Štaviše, kapetan-general je zatvorio zvaničnike sindikata i proglasio vanredno stanje, iako je, kao što je Džerald Brenan zapisao, štrajk bio savršeno miran i "zakonit". Nakon odbijanja vlasti Barselone da oslobode organizatore, započet je generalni štrajk u čitavoj oblasti Barselone. Trajao je 2 nedelje i u njemu je učestvovalo preko 100000 radnika. Posledice se nisu mogle nagovestiti. "Kako bilo", primećuje Brenan, "vojska je uhapsila nekoliko hiljada radnika i u uobičajenom španskom stilu, odredila kazne zatvora u iznosu od sedamnaset hiljada godina – kazne koje naravno, neće biti izvršene."

Usled državnog terora nad radnicima, CNT i anarhistički pokret su počeli mnogo ozbiljnije organizovanje. Dovedeni do očaja ekstremnom represijom, anarhisti kao Duruti i njegov prijatelj Francisko Askaso, pekarski radnik iz Katalonije, dočekali su nasilje nasiljem, ubistvo ubistvom. Između 1919. i 1922. skoro sve dobro poznate anarhiste ili sindikaliste su ili ubili pistolerosi koje je unajmila poslodavačka federacija, ili su ubijeni "pokušavajući da pobegnu" iz zatvora, takozvanog ley de fugas. Svakako, kaže Hju Tomas (Hugh Thomas) u svojoj knjizi Španski građanski rat (The Spanish Civil War), "novi civilni upravnik, Martinez Anido, i šef policije Arlegui, borili su se protiv anarhista svakim raspoloživim oružjem, uključujući osnivanje rivalskog državnog sindikata, Sindicato Libre i osnivanje specijalne vojne policije, Somaten". Jednog od najpoštovanijih anarhista u zemlji, predsednika CNT-a Salvadora Segija (Salvador Segui), ubio je na ulici policijski revolveraš.

Glavni instrument u sprovođenju represije i terora bila je Datoova vlada koja je osnovana 1920. Askaso i Duruti su odlučili da ga ubiju. Njega su zaista ubili u Madridu 1921, kako je rečeno, anarhisti, ali ne Askaso ili Duruti. Kako bilo, daleko zlokobnija osoba bila je skoro u šaci, kardinal Soldevilja iz Saragose. Već smo pomenuli Sindicato Libre, ili "žute sindikate" kako su ih anarhisti nazivali. Ovi žuti sindikati su uglavnom bili finansirani i podržavani od ovog takozvanog Božjeg Čoveka. Osim toga, Soldevilja je bio ekstremno bogat, crpeći svoje bogatstvo iz raznih hotela, kazina i manjih kockarskih kuća. Zapravo, on je bio jedan od najvećih akcionara u najvećem kockarskom lancu. Mrzeo je i anarhiste i CNT i podržavao je akcije protiv njih. Askaso i Duruti su 1923. odlučili da ga ubiju. I bili su uspešni. Po rečima H. Rudigera: "Askaso i Duruti su učinili kraj ovom takozvanom svetom čoveku, koji se u ime onoga koji je isterao trgovce iz hrama, nije ustezao da se ponaša i sam kao jedan od njih, i da upotrebi svoje nečasno stečeno bogatstvo da sruši napore radnika za humanije socijalne uslove."

Duruti nije shvatio ovu akciju olako. Iznad svega, kako je Džordž Vudkok primetio, osnovna doktrina anarhizma poriče odmazdu i kaznu; one su neanarhističke. Ali, kaže on, bile su veoma karakteristične za Španiju tog doba. Nijedan anarhista ne podržava nasilje radi samog nasilja, ali anarhisti kao Duruti i Askaso nisu mogli videti alternativu u to vreme, osim pasivnog prihvatanja diktatorstva, represije, i državnog nasilja. A nijedan anarhista ne bi to prihvatio!

Diktatura Primo de Rivere, koja je počela 1923, donela je prividno pomračenje militantnih anarhističkih aktivnosti u Španiji. Anarhističke novine su bile zabranjene i svi istaknuti anarhisti su bili ili u zatvoru, ili u izgnanstvu, ili su bili ubijeni. I Askaso i Duruti su morali da beže iz zemlje.

Duruti u inostranstvu

Askaso i Duruti su otišli prvo u Argentinu, tamo su bili primljeni sa ogromnim entuzijazmom od velikog broja radnika. Kako bilo, skoro odmah, policija je počela da ih progoni. Bili su proterani iz Argentine. Španske vlasti su očigledno upozorile sve južno i centralnoameričke vlade unapred. Kroz celu latinsku ameriku, Askasi i Duruti nisu imali mira. Često gladujući, bili su prognani iz Čilea, zatim Urugvaja i Meksika. Argentinska vlada ih je osudila na smrt kao anarhističke agitatore. U stvari, čak je i Staljinov špijun Ilja Erenburg kasnije sa ponosom rekao da su četiri kapitalističke zemlje Durutija osudile na smrt.

Dok je Duruti bio u Južnoj Americi, veliki broj anarhističkih militanata se okupio u Francuskoj i, prema Tomasu, upravljao povremenim upadima preko granice u Španiju. U ovoj aktivnosti oni su, naravno, bili podržani od francuskih anarhista. Askaso i Duruti su, zbog toga, odlučili da odu u Francusku, posebno zbog toga što je Duruti poznavao Pariz veoma dobro. Skrasili su se u Parizu i Duruti je otvorio knjižaru. Tamo je prvi put upoznao Nestora Mahnoa.

Nekoliko meseci kasnije 1924, zloglasni reakcionarni španski kralj Alfonso XIII posetio je Pariz. Askaso i Duruti su pokušali da ga ubiju, ali su bili neuspešni. Bili su uhvaćeni i uhapšeni. Obojica su bili zatvoreni na godinu dana. Pri njihovom puštanju, Argentina je tražila ekstradiciju kako bi izvršila smrtnu kaznu na koju ih je osudila. Ali, francuski anarhistički pokret je započeo zapanjujuću slobodarsku kampanju u njihovo ime, i uspeo u osujećenju argentinskih vlasti. Napokon 19. juna 1925. bili su pušteni iz zatvora u Francuskoj, ali su morali da odu iz zemlje u roku od dve nedelje. Belgija i Luksemburg su odbili da im daju politički azil, tako da su otišli u Nemačku, kojom je u to vreme upravljala Socijaldemokratska (radnička) vlada. Ali su Socijaldemokrate takođe odbile da ih prime.

Askaso i Duruti su se zatim vratili u Francusku ilegalno. Ponovo su živeli u tajnosti u Parizu. Ali, nisu bili srećni što žive na milostinji i solidarnosti njihovih francuskih drugova. Želeli su da sami rade i zarade za život. Tako da su odlučili da odu u Lion. Obojica su pronašla posao u Lionu, ali ih je ubrzo otkrila policija, i osudila na šest meseci zatvora. Nakon toga neko vreme su živeli u Belgiji, takođe ilegalno. Duruti je 1927. otišao u Berlin, u dom dobro poznatog nemačkog anarhiste Augustina Suhija (Augustin Souchy). Ali Nemci nisu hteli da ga puste da ostane. Naposletku belgijska vlada je, ipak, promenila mišljenje. Belgijska policija je dozvolila i Askasu i Durutiju da ostanu.

Tokom svog ovog vremena lutanja od zemlje do zemlje, Duruti je uzeo učešće u različitim anarhističkim aktivnostima i ostao u kontaktu sa velikim brojem svojih drugova iz same Španije. Tokom tog perioda sovjetske vlasti, osećajući Durutijev potencijalni uticaj u Španiji u kasnijem vremenu, ponudila je njemu i Askasu azil u SSSR-u. Ali odbili su i da razmotre ideju o odlasku u Rusiju. Mahno, ako niko drugi, upozorio ih je na prihvatanje komunističkog "gostoprimstva".

Pad monarhije

Anarhistički delegati iz cele Španije su se jula 1927. okupili na tajnom sastanku u Valensiji, kako bi zajedno osnovali Federacion Anarquista Iberica (FAI), u cilju koordinisanja napora i aktivnosti različitih grupa i federacija anarhista kroz celu Španiju.

Padom španske monarhije aprila 1931. Askaso i Duruti su se vratili u Španiju. Po dolasku otkrili su da su određene "vođe" CNT-a postale veoma reformističke tokom perioda diktatorstva, dok su FAI i većina članstva i aktivista CNT-a ostali verni svojim anarhističkim principima. U maju šareni zbor liberalnih republikanaca, radikala i "socijalista" se vratio u parlament (Kortes) što je bilo opisano kao najpošteniji izbori u španskoj istoriji. Anhel Pestanja, vodeći reformista, tvrdio je da CNT treba da podrži republikansku vladu. Duruti mu se suprotstavio. Duruti, FAI, i većina CNT-a su, kako se uskoro pokazalo, bili u pravu.

Kongres CNT-a se u julu održao u Madridu sa ciljem da reorganizuje pokret i pripremi se za buduće bitke. Skoro odmah, odigrao se štrajk građevinskih radnika u Barseloni; mnoge štrajkače su poubijale jurišne brigade (Guardia de Asalto). Zatim, telefonski operateri su zauzeli Glavnu telefonsku centalu i bili su izbačeni iz zgrade. Nedelju dana kasnije štrajk u Sevilji doveo je do toga da trupe ubiju 30 štrajkača i rane 300. Tri radnika takođe je ubila vojska u San Sebastijanu. Toliko o "liberalnoj", "radikalnoj", republikanskoj vladi Azanje! "Vlada je", primetio je Brenan u Španskom lavirintu (The Spanish Labyrinth), "pokazala da oni ne oklevaju u korišćenju svih mogućih sredstava, koje su toliko osuđivali kada ih je koristila reakcionarna vlada prošlosti." Naravno! UGT koji su kontrolisali "socijalisti", zato što nije podržavao radnike u njihovoj borbi protiv poslodavaca i države, postao je manje uticajan, dok je novoorganizovani CNT sve vreme jačao. Svakako, radnici su morali da uzvrate udarac pošto je njihov standard života, uvek veoma nizak po evropskim standardima, značajno pao, a nezaposlenost se povećala. Tokom ovog perioda brojni aktivisti FAI-ja, uključujući Askasa i Durutija, napadali su banke u cilju pribavljanja novca za radnike i pokret. Duruti je posebno ostao upamćen zbog svog proslavljenog napada na špansku banku u Gijonu. Nikada nije zadržao ni dinar za sebe. Sada je bio oženjen a njegova žena trudna.

Katalonska FAI federacija, koja je sada usvojila Communismo Libertarie (liberterski komunizam), zajedno sa novom neotrockističkom levičarskom Komunističkom partijom Maurina, Nina i Andradea, organizovala je januara 1932. pobunu u celoj Kataloniji. Armija je uskoro potisnula ustanak i oko 120 istaknutih anarhista i komunista su bili uhapšeni i deportovani u špansku Gvineju bez suđenja. Askaso i Duruti su bili među njima. Durutijeva beba je bila samo 2 meseca stara. Tri meseca ga je vlada držala u zatvoru u Gvineji, ali nakon značajne agitacije za oslobađanje njega i njegovih kolega, bili su pušteni. Vratio se u Španiju 15. aprila.

Nakon povratka u Španiju, stvari su bile nešto mirnije za Durutija. Izgledalo je da želi da se skrasi, ali između 1933. i 1935, dve "crne godine" kako su ih zvali, reakcionarna republikanska vlada Leroksa i Roblesa (Lerroux - Robles) napravila je od Durutija objekt stalnog progona. Konstantno ga je jurila policija. Neko vreme je radio u fabrici u Barseloni i pridružio se sindikatu tekstilnih radnika. Govorio je na javnim skupovima i uzeo učešće u organizacionom radu u ime sindikata i anarhističkog pokreta uopšte. Ali kao i mnogo puta policija ga je odvela u pritvor i držala bez ikakve optužnice podignute protiv njega .

Tokom ovog perioda Španija je bila u stanju bliskog haosa i u oktobru 1934. dogodio se ustanak u Barseloni, Madridu i Asturiji. Ovi ustanci uglavnom su vođeni od katalonskih nacionalista, podržani od "socijalista" i članova slabe Komunističke partije. Jedino su u Asturiji bili dobro organizovani. CNT i FAI su se svuda osim u Asturiji držali rezervisano. Tu su anarhisti, "socijalisti", staljinisti i neo-trockisti radili zajedno. Osim toga, mnogi radnici su napali svog starog neprijatelja, Katoličku crkvu, neki manastiri i crkve su spaljene; nekoliko kaluđerica je reklo da su bile silovane i Biskupova palata i veći deo Univerziteta Ovijedo je bio uništen. Nekoliko omraženih popova je bilo streljano. Vlada je pozvala generala Franka da uguši ustanak. Zatim je usledila užasna odmazda. Vojska je ubila 1300 radnika, većinom rudara, i ranila njih 3000. Tokom oktobra i novembra 1934. vlada je zatvorila preko 30000 radnika zbog političkih prekršaja, većinu njih iz Asturije. Osim toga 1934. tipična fašistička partija je počela da se organizuje i postaje aktivna. Bila je nazvana Falanga, i većinom sastavljena od mladih, nezadovoljnih sinova bogataša. Njeno finansiranje je dolazilo od biznismena i aristokratije.

Takva je država bila Španija pre ustanka generala Franka 1936, revolucije i nadolazećeg građanskog rata. Sredinom jula Duruti je došao u bolnicu zbog operacije hernije (kile).

Revolucija i građanski rat

Narodni front (Popular Front) (staljinisti Harry Gannes and Theodore Repard, u svojoj knjizi Spain in Revolt nazvali su ga "People's Front"), vlada sastavljena od različitih vrsta republikanaca i "socijalista", došla je februara 1936. na vlast. Nije bilo komunista u vladi ili komunističkih simpatizera; u stvari, staljinisti su osvojili samo 14 mesta od ukupno 470, i njihovo članstvo je bilo ispod 3000 ili oko jedne desetine članstva FAI-ja. Šta god da je bio, vojni falangistički ustanak nije bio napad na staljinizam.

Grupa falangista je 11. jula okupirala radio stanicu u Valensiji i izdala sledeće saopštenje: "Ovo je radio Valensija! Španska falanga je okupirala radio stanicu oružjem, sutra će se isto desiti radio stanicama po celoj Španiji!" Ovo je bio samo početak. U pet sati popodne 17. jula, general Franko je preuzeo komandu nad Murima i legionarima španskog Maroka, i izdao proglas vojsci i naciji da mu se pridruži u uspostavljanju autoritarne države u Španiji. U sledeća tri dana, svaki od pedeset vojnih garnizona, sa podrškom falange, većine zemljoposednika, aristokratije, krupne buržoazije i, naravno, Katoličke crkve (još jedne bogate institucije), izjasnili su se za fašizam. Rat je bio objavljen seljacima i radnicima Španije. I oni su prihvatili izazov.

U Barseloni vojni ustanak je počeo 19. jula. Čuvši za ustanak, Duruti, čije su rane još bile otvorene, istog trenutka napušta bolnicu i pridružuje se radnicima na barikadama. Tokom noći 18. jula, anarhisti i "trockisti" oteli su puške i dinamit. Takođe su konfiskovali onoliko vozila do koliko su mogli da dođu. I Askaso i Duruti su 20. jula učestvovali u napadu na Altaranzaras kasarne. Profašistčke jedinice, nakon znatne i duge pucnjave, predale su se u pola dva poslepodne, ali ne pre nego što je Durutijev prijatelj i drug Askaso bio ubijen. Nakon napada na kasarnu radnici anarhisti su napali hotel Kolon koji su držali fašisti. Opsada je potrajala 36 sati, tokom kojih su iza svakog od prozora skrivena puška ili mitraljez sipali metke na hiljade skoro nenaoružanih radnika u okolnim ulicama. Duruti je bio među prvih nekoliko koji su ušli u zgradu. Do večeri 20. jula ustanak u Barseloni je bio potpuno slomljen. Ali nigde drugde u Španiji.

Sledećeg dana, predsednika Companysa su posetili Garsija Oliver i Duruti. "Ovi opasni nasilni ljudi", kaže Hju Tomas, "seli su pred Companysa sa svojim puškama među kolenima, odećom još uvek prljavom od bitke, i srcima teškim zbog smrti Askasa". Companys je onda odigrao vešt potez, tipično politički govor, priznajući da CNT i anarhisti nikada nisu "dobili odgovarajući tretman", ali da su anarhisti sada "gospodari grada". Apelovao je na njih da ga prihvate kao vođu katalonske vlade. Garsija Oliver je pao na "laskanje". Postao je prvi u svetu (i, nadamo se, poslednji) anarhistički ministar pravde! Međutim, Duruti je imao mnogo važnije stvari da radi.

Katalonski radnici su organizovali "Antifašistički milicijski komitet", koji je uključivao predstavnike CNT-a, FAI-a, UGT-a, neo-trockista i velikog broja republikanskih grupa. Komitet, sudeći po Tomasu, je bio prava "vlada" Barselone i, naravno, cele Katalonije. Dominirali su, kaže Tomas, anarhistički predstavnici Oliver, Duruti i Askasov brat, Hoakin.

Nedelju dana kasnije, komitet je delegirao Durutija da organizuje antifašističku miliciju. On je formirao sada čuvenu "Durutijevu kolonu".

Aragon i anarhizam

Dve kolone su 23. jula poslate iz Barselone da oslobode Saragosu na aragonskom frontu. Prva kolona je bila sačinjena skoro u potpunosti od anarhističkih milicajaca i brojala je preko 1000 ljudi. Taj broj je uskoro narastao na između 8 i 10 hiljada. Bila je to daleko najveća i najjača jedinica na antifašističkoj strani. Svi su bili dobrovoljci i većinom anarhisti, anarhistički simpatizeri i članovi CNT-a.

Do početka avgusta, Durutijeve kolone su bile na pragu Saragose. Ali izvesni pukovnik Villalba, komandir Barbastro garnizona i sada u "zvaničnoj" ali pre maglovitoj komandi nad republikanskim snagama na aragonskom frontu, ubedio je Durutija da zaustavi svoju kolonu zbog straha da bude odsečen od drugih kolona. Duruti se složio, ali je kasnije nastavio napad na grad. Tokom napada katedrala je spaljena do zemlje. Duruti nikada nije krio svoje namere. Navodi se da je ruskom reporteru baš pred napad na grad rekao:

"Moguće je da će samo nas hiljadu preživeti, ali sa tom hiljadom mi ćemo ući u Saragosu, pobediti fašizam i proglasiti liberterski komunizam. Ja ću biti prvi koji će ući. Proglasićemo slobodnu komunu. Nećemo se potčiniti ni Madridu, niti Barseloni, ni Azani niti Companys-u… Pokazaćemo vašim boljševicima kako se izvodi revolucija."

Saragosa je bila osvojena i Aragon oslobođen od fašističke kontrole. Osim toga, po rečima Hjuetsona, Duruti je "postavio osnovu ogromne prednosti u Aragon, koji je uspostavio front i štitio seljačke revolucionarne kolektive od čijih je zaliha hrane Katalonija zavisila". I Suhi je primetio da: "gde god njegove kolone napreduju, one socijalizuju, kolektivizuju, pripremaju sve za slobodni socijalizam". Feliks Morrow je u svojoj Revoluciji i kontra-revoluciji u Španiji, zapisao da su "barem tri četvrtine zemlje obrađivali kolektivi. Seljacima koji su želeli da individualno rade na zemlji je bilo to i dozvoljeno, ukoliko ne zapošljavaju unajmljene radnike… Agrikulturna proizvodnja je narasla u regionu sa trideset na pedeset procenata od prošle godine, kao rezultat kolektivnog rada. Ogromni viškovi su bili dobrovoljno prebačeni vladi, besplatno, za svrhe fronta". "Sve zajedno", piše Tomas, "bilo je 450 kolektiva".

Morrow kaže da su mnogi radnici iz inostranstva videli Aragon i slavili ga. Ne samo to, već je i anarhizam, Communismo Libertarie, bio mnogo efikasniji!

Ovu situaciju, Tomas (ne uvek nepristrasan pisac) ovako komentariše:

"Prisustvo Durutijeve i drugih moćnih CNT-FAI kolona u Aragonu je omogućilo da organizacija u tom regionu bude od čisto anarhističkog autoriteta (sic!). Ovo je bio najuznemirujući događaj sa tačke gledišta centralne vlade, katalonske vlade, komunista, i svakako svih grupa sem samog CNT-a i FAI-a. Ali tu nije bilo ničega što su mogli da urade u vezi sa tim…" Anarhisti i seljaci su "postavili regionalni "Savet odbrane", sačinjen u potpunosti od članova CNT, kojim je predsedavao Hoakin Askaso, brat Durutijevog slavnog kompanjona ubijenog u julu. On je imao svoje mesto u Fraga, i odatle sprovodio vrhovnu vlast nad celim Aragonom. Crpeći snagu direktno iz kolektiva, ovo je bila jedina prava revolucionarna snaga u Španiji."

U septembru, nakon oslobođenja Aragona od Frankovih snaga, Durutija je intervjuisao Pjer van Pasen iz Toronto Stara. U tom intervjuu on daje svoje viđenje fašizma, vlade i društvene revolucije. Uprkos činjenici da su njegove ocene bile jedino prenesene na engleskom i nisu nikada napisane njegovom rukom na maternjem španskom jeziku, vredne su ponavljanja ovde.

"Za nas", rekao je Duruti, "to je pitanje rušenja fašizma jednom za svagda. Da, i uprkos vladi".

"Nijedna vlada u svetu se ne bori do smrti protiv fašizma. Kada buržoazija vidi da moć klizi iz njenog stiska, ona će pribeći fašizmu kako bi održala sebe. Liberalna vlada Španije je davno mogla da fašizam učini bespomoćnim. Umesto što je pravila kompromise i flertovala. Čak i sada u ovom trenutku, postoje ljudi u ovoj vladi koji žele da olako shvate pobunjenike."

I ovde se Duruti nasmejao. "Nikada ne možete biti sigurni, znate, sadašnjoj vladi još mogu zatrebati ove pobunjeničke snage da unište radnički pokret …"

"Mi znamo šta želimo. Za nas ništa ne znači to što negde u svetu postoji Sovjetski Savez, zbog čijeg mira i tišine je fašističkim varvarima Staljin žrtvovao radnike Nemačke i Kine. Mi želimo revoluciju ovde u Španiji, odmah, a ne možda nakon sledećeg evropskog rata. Mi zadajemo Hitleru i Musoliniju daleko više briga nego cela Crvena armija Rusije. Mi dajemo primer nemačkoj i italijanskoj radničkoj klasi kako da se obračuna sa fašizmom".

"Ne očekujem bilo kakvu pomoć slobodarskoj revoluciji od bilo koje vlade u svetu… Mi ne očekujemo pomoć, čak ni od sopstvene vlade, po poslednjim analizama ."

"Ali", umešao se van Pasen, "sedećete na gomili ruševina."

Duruti je odgovorio: "Mi smo oduvek živeli u straćarama, sa rupama na zidovima. Znaćemo kako da se neko vreme prilagodimo. Jer, ne smete zaboraviti, da mi takođe možemo da gradimo. Mi smo radnici koji grade palate i gradove ovde u Španiji, i Americi, i svugde. Mi radnici, možemo izgraditi druge i još bolje! nismo ni najmanje uplašeni ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju, nema ni najmanje sumnje u to. Buržoazija može dići u vazduh i srušiti sopstveni svet, pre nego što napusti istorijsku scenu. Mi nosimo novi svet ovde, u svojim srcima. Taj svet raste ovog minuta."

Madrid – kraj

Početkom novembra 1936. četiri Frankove armije, sačinjene prevashodno od Marokanaca i legionara, približavale su se Madridu. Bitka je počela 8. novembra. To je u suštini bila borba između dobro opremljene vojske podržane od Nemaca i italijanskih bombardera na jednoj, i slabo naoružanih grupa gradskih radnika na drugoj. Bilo je mnogo žena koje su se borile na republikanskoj strani. Osim toga, u Madridu komunisti su bili relativno jači i bolje organizovani; takođe su imali podršku Internacionalnih brigada.

Bitka se nastavila nesmanjenom žestinom. Franko je rekao da bi radije uništio Madrid u potpunosti, nego ga ostavio marksistima. Nemačke nacističke trupe iz Kondor legije su planirale da zapale grad, četvrt po četvrt. Od 16. novembra nadalje Madrid je bombardovan i danju i noću nemačkim avionima. U samo tri noći 1000 ljudi je bilo ubijeno bombama. Osim toga, Madrid je bio odsečen od ostatka Španije.

U situaciji beznadežne krize, Duruti je odlučio da premesti 4000 članova svoje kolone iz Aragona da bi pomogle da se Madrid oslobodi. Njegov dolazak je imao ogroman uticaj na radnike u opsadi. To je spaslo Madrid, barem na neko vreme. Ali 20. novembra, samo što je izašao iz auta, zalutali metak ga je pogodio u potiljak, i na mestu ga usmrtio. Njegovo telo je vraćeno u Barselonu 22. novembra, u pratnji njegovih najbližih drugova. Bilo je izloženo do sledećeg jutra. Hiljade njih je u koloni prošlo pored otvorenog kovčega. Kariljo ovako opisuje sahranu:

"Bila je zakazana za 10 časova, ali satima pre nije bilo moguće ući u Via Lajetana… iz svih pravaca stizale su grupe sa transparentima i vencima. Cela Barselona je izašla da oda počast svom heroju. Mnoge grupe su nosile zastave sa posvetama. Reči "Osvetićemo ga" su ponavljane neprekidno. Nepregledne mase ljudi su se slivale u kvart ispred kuće Regionalnog komiteta, kada su Durutijevi saborci izneli kovčeg na svojim ramenima. Naoružani milicajci su im se pridružili. Orkestar je svirao anarhističku "himnu": "Sinovi naroda". I desetine hiljada su podigli pesnice pozdravljajući." Mnogi značajni dostojnici su, naravno, bili prisutni, uključujući "anarhističkog" ministra pravde, Garsiju Olivera, i ruskog konzula koji je rekao da je duboko potresen (!). Preko 500000 ljudi je prisustvovalo Durutijevoj sahrani. Hiljade transparenata i crnih i crveno crnih zastava se vijorilo u Barseloni tog dana.

Kakav tip čoveka je bio Duruti?

Brenan kaže da su i Askaso i Duruti bili fanatici koji su kroz svoje odvažne zadatke, načinili sebe herojima katalonskog proleterijata, oni su bili "sveci anarhističke stvari", svojim primerom pokazujući put. Tomas kaže da je za neke Duruti bio "krimos", "ubica", "huligan", a za druge je bio nepopustljivi heroj, sa otmenom "glavom zapovednika koja zasenjuje sve ostale, koji se smejao kao dete i plakao nad ljudskom tragedijom". Džordž Vudkok ga naziva "slavljenim vođom gerile" i idealistom. Vernon Ričards se takođe odnosi prema njemu kao gerilskom "vođi", ali ne onom vrstom koja "upravlja" masama.

Frederika Montsenji je rekla da je Duruti bio vrsta čoveka, sa "herkuleskim telom, očima deteta na poludivljem licu". On je bio narodski čovek koji se nije nametao drugima. Liberto Kalehas je govorio o njegovom idealizmu, o njegovoj istrajnosti i njegovoj čvrstini. "Iznad svega, Duruti je bio anarhista proleter", koji je oblikovao sebe po učenjima anarhiste Anselma Lorenca. Duruti, rekao je on, bio je revnosni pobornik koji je više voleo jednostavne reči. Insistirao je na jasnoći. Kada je govorio na bini, njegova publika je dobro razumela šta je rekao. I kao Mahno, Duruti je često bio veseo. Ema Goldman, kada ga je upoznala tokom borbi, rekla je da nalazi da je "prava košnica aktivnosti".

Durutijeva kolona, kao i Mahnova partizanska armija je bila u potpunosti plebejskog sastava. Jedan od njegovih saboraca je zapisao o Koloni: "Kolona nije nije ni vojno, ni birokratski organizovana. Ona je organski izrasla. To je društveni revolucionarni pokret. Mi predstavljamo sindikat ugnjetenih proletera, koji se bore za slobodu svih. Kolona je Durutijevo delo, koji je odredio njen duh i branio njene slobodarske principe do svog poslednjeg daha. Osnova kolone je dobrovoljna samodisciplina. I kraj njenog postojanja je ništa drugo do slobodarski komunizam". Osim toga, Duruti je takođe jeo i spavao gde i svi ostali; a kada je bilo manjka nečega, kao što su dušeci ili cipele, išao je bez toga kao i svi ostali.

Duruti je Emi Goldman o sebi rekao:

"Bio sam anarhista čitavog svog života. Nadam se da sam to i ostao. Smatrao bih veoma tužnim da sam postao general i vladar sa vojnom palicom… Verujem, kao što sam uvek i verovao, u slobodu. Sloboda koja počiva na osećanju odgovornosti. Smatram disciplinu neophodnom, ali to mora biti unutrašnja disciplina, motivisana zajedničkim ciljem i snažnim osećajem drugarstva."

PETER E NEWELL

Sons of the People

Sons of the people, your chains oppress you!
This injustice cannot go on!
If your life is a world of grief,
Instead of being a slave, it is better to die!
Workers!
You shall suffer no longer!
The oppressor must succumb!
Arise!
Loyal People at the cry
Of Social Revolution!

Sinovi naroda

Sinovi naroda, vaši su lanci otežali!
Ova nepravda se ne sme nastaviti!
Ako je vaš život ispunjen tugom,
Umesto da ste robovi, bolje je umreti!
Radnici!
Više patiti nećete!
Tiranin se mora predati!
Ustaj'te!
Odani narod vapi
Za revolucijom!

Izvor

Više informacija o Španskoj revoluciji