Durutijevi prijatelji
Pod ovim imenom u istoriju anarhizma ušla je grupa sastavljena od zagriženih anarhista, koji su manje ili više bili boljševici, što je po mišljenju nekih istoričara Munisov uticaj; ipak, ne može se zaboraviti da je grupa imala podršku i drugih slobodarskih grupacija koje su bile protiv politike savezne vlade kao i onih koji su bili protiv militarizacije anarhističkih milicija (slučaj poznatog Santane Kalera).
Najznačajniji članovi bili su Haime Balius, Fransisko Karenjo, Marselino Benedikto, Eleuterio Roig i Pablo Ruis, a ne treba zaboraviti ni sledeća imena: Ada Marti, Huan Santana Kalero, Progreso Rodenas, Eduardo Servero, Mingo i Antonio Bonilja. Njihovo prvo saopštenje izlazi u dnevnom listu
El Frente (Front), 8. marta 1937. Po Baliusu, saopštenje se pojavilo neposredno posle Dekreta o militarizaciji milicija posle koga je jedna veća grupa iz Gelse napustila Barselonski front, na sastanku je Balius bio imenovan za vicesekretara (u to vreme takodje i urednik časopisa
La Noche - Noć), Ruis i Karenjo su bili članovi hunte, a Marti Ibanjes je imenovan za vršioca funkcije honorarnog sekretara.
Na kasnijim sastancima ova grupacija je definisala način na koji će delovati, i objavila je časopis
El Amigo del Pueblo (Prijatelj naroda, 1935-1937), koji je takodje uredjivao Balius, a koji je počeo da izlazi tajno nakon drugog broja. Pre maja meseca održali su nekoliko mitinga u Barseloni (u pozorištima Goja i Poliorama). Računali su na podršku iz Aragona (od komiteta Beljver iz Kinke, članova CNT-a iz Pine, i grupe odreda Duruti, a ekonomsku podršku imali su iz Ćueke i Saveta Aragona), zbog čega ne čudi sto je Balius na početku rata napravio propagandnu turu po okolini. Balius uverava da su računali na ne manje od pet hiljada članova u Barseloni, a pre svega iz sindikata za ishranu, rudnika iz Saljenta, JJLL-a i Aragona, i to uprkos tome što su delovali tajno i što su bili progonjeni od strane komiteta.
Vreme njihovog najjačeg uticaja bio je maj 1937. godine kada su se tokom "Majskih dana" u Barseloni borili na barikadama protiv staljinista i katalanista. Optuživali su Garsiju Olivera, Montsenija, Marijanea i Valerija Masa za slabost u vreme kada su milicije odbile da polože oružje, što su na kraju i učinile pred nemogućnošću da se suoče sa mnogo jačim neprijateljem. Ova grupa nikada nije imala široku narodnu podršku i nikada nisu uspeli da prevaziđu to što su brojčano bili u manjini. Tokom maja 1937. pa sve do leta, potaknuli su sela da istrebe pokrete PCE-PSUC kao i katalaniste, i u isto vreme ostrašćeno su kritikovali reformizam koji su uvukao u CNT-FAI, ali i pored toga su sve svoje nade i poverenje polagali u CNT-FAI.
Tražili su punu autonomiju za sinidikate i gradsku upravu, radničku kontrolu koja bi se vršila preko revolucionarne hunte koja je bila sastavljena od radnika-boraca i koja se brinula za odbranu revolucije, i pored toga, insistirali su na potrebi da se zajedno iznesu i rat i revolucija. Sa druge strane, podržavali su obavezno članstvo u sindikatu, obavezan rad, opštu mobilizaciju, istrebljenje buržoazije i staljinizma, kao i ostale političke partije. Tako radikalan program naišao je na neprijateljstvo Izvrškog komiteta i FAI-sta koji su sprečili njihov nastup u štampi CNT-a, zatvorili Baliusa, iako se čini da nisu uspeli da ih zaustave. Što je više grupa pokušavala da se približi radništvu, podesećajći Kolonu "Duruti" na njene slobodarske, radničke i antistaljinističke korene, grupa "Durutijevi prijatelji" nikada nije uspela da izadje iz izolacije i jedva da je imala uticaja.
Od leta 1937. godine može se reći da je grupa prestala da postoji. Dvadeset godina kasnije, (Pariz 1961.) ponovo se pojavljuje grupa "Durutijevi prijatelji", iskoristivši savezne struje toga doba koje su težile ujedinjenju sa namerom da se oslobode Franka, podržavajući zarad toga jedan studentsko-radnički pakt i spoj ruskog komunizma i američkog kapitalizma; Ponovo objavljuju,
El Amigo del Pueblo ali opet je to bilo slabog odjeka. U ovoj fazi u redovima Durutijevih prijatelja nalazili su se: Rafael Roig, H. i L. Martines, Huan Roka, Pablo Ruis, H. Penagos, Antonio Aguado i Ernandes. Na kraju, po smrti Franka, opet je u regionu počeo da izlazi list
El Amigo del Pueblo (1979), kao glasnik grupe Durutijevi prijatelji, ali uopšte nije imao odjeka i treba ga posmatrati više kao istorijsku komemoraciju nego kao entitet sa jasnim ciljevima ka anarhističkoj i CNT-ističkoj reorganizaciji.
Preuzeto iz
Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.
Drugi tekstovi koji se bave delovanjem grupe "Durutijevi prijatelji"
Članci
![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
