![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
Poreklo Prvog maja: Priča o Čikagu, prvom radničkom pokretu i bombaškom napadu koji je podelio Ameriku Pozlaćenog doba.
Ponedeljak, 1. maj, 2006.
Današnji dan, 1. maj, poznat je kao Prvi maj međunarodni dan rada. Taj dan je zvanični državni praznik u mnogim zemljama sa masovnim demonstracijama, mitinzima i marševima koji se održavaju da bi se izrazila radnička solidarnost i proslavila radnička prava. Ovde* u Sjedinjenim Državama, Prvi maj nije državni praznik, čak iako se proslavlja ono što se desilo ovde. Ipak ove godine grupe imigranata su odabrale ovaj dan za pokretanje štrajka i jednodnevnog ekonomskog bojkota da bi protestovali protiv anti-imigrantskih zakona koje razmatra Kongres. Očekuje se učešće stotina hiljada u bojkotu i razne druga dešavanja širom zemlje. Mi ćemo se pozabaviti poreklom Prvog maja, hajmarketškim neredima, koji su se desili u Čikagu 1886.
Porazgovaraćemo o poreklu Prvog maja sa Džejmsom Grinom (James Green), profesorom istorije i studija rada na masačusetskom univerzitetu i autorom knjige "Smrt na Hajmarketu: Priča o Čikagu, prvom radničkom pokretu i bombaškom napadu koji je podelio Ameriku pozlaćenog doba".
GRUBI TRANSKRIPT intervjua datog za DEMOCRACY NOW!
AMY GOODMAN: U studiju nam se pridružio Džejms Grin, profesor istorije i studija rada na masačusetskom univerzitetu, Boston, autor nove knjige koja se zove "Smrt na Hajmarketu: priča o Čikagu, prvom radničkom pokretu i bombaškom napadu koji je podelio Ameriku Pozlaćenog doba. Dobrodošli na "Democracy Now!"
JAMES GREEN: Dobro jutro. Srećan Prvi maj!
AMY GOODMAN: Drago nam je da ste ovde. Ostanimo u Čikagu, gde je bio naš prethodni gost, Jorge Mujica. Za danas imaju velike planove. No, sve je počelo ovde pre 120 godina.
JAMES GREEN: Da, jeste, hiljade radnika sa svojim porodicama je koračalo ulicama Čikaga. Bila je subota. Svi su napustili posao, zato što su u to vreme ljudi morali da rade subotom. Radili su po deset i dvanaest sati dnevno. Većina tih ljudi su bili imigranti, i kao što je vaš prethodni sagovornik upravo rekao, oni su protestovali kao radnici imigranti, ali i kao ljudi koji su bili državljani SAD i koji su želeli da budu državljani SAD.
AMY GOODMAN: Odakle su bili ti imigranti?
JAMES GREEN: To su bili imigranti uglavnom iz Nemačke, iz Bohemije, koja je sada Čehoslovačka (Češka Republika i Slovačka), iz Francuske, raznih delova Evrope, i to je bio grad u kome su radili u užasno velikim fabrikama i pošto su uvideli da se nalaze u godinama depresije želeli su da skrate radni dan.
AMY GOODMAN: Recite nam o tom periodu, pre 120 godina. Stavite ga u istorijski kontekst Građanskog rata, Abrahama Linkolna.
JAMES GREEN: Dobro. Pa, bio je to period kada su Sjedinjene Države još uvek živele sa sećanjem na Građanski rat. Mnogi ljudi su se borili u Građanskom ratu. I pitanje je bilo da li će Afro-Amerikanci, koji su bili slobodni ljudi, imati svoja prava i da li će sada drugi ljudi, koji su bili takozvana slobodna radna snaga, takođe dobiti svoju slobodu. I oni su odredili to kao osmočasovni radni dan, kao ostvarivanje izvesnog oslobađanja od duge ruke posla.
Bio je to takođe period kada je Američki industrijski kapitalizam bio u usponu. Najveće korporacije u Americi su tada nastale, a ljudi u Sjedinjenim Državama su ipak mislili da su to loše organizacije, da mogu biti zaustavljene, da će nekako moći da naprave ekonomiju kojom će upravljati lokalno stanovništvo, kojom će upravljati sami radnici. Stvari koje za koje smatramo da su bile neizbežne u XX veku, nisu se takvim činile 1886.
AMY GOODMAN: Kada je ubijen Abraham Linkoln, njegovo telo je doneseno u Čikago.
JAMES GREEN: Da, da. Moja knjiga počinje prvog maja, ali tog prvog maja, 1. maj 1865, kada je u Čikago doneseno Linkolnovo telo, koji je bio veliki heroj svih ljudi i svih klasa, stanovnici/e Čikaga su bili/e ujedinjeni/e u svojoj žalosti. I moja namera u knjizi je bila da objasnim kako je tokom 19 godina sve to nestalo, i kako su ljudi postali tako odvojeni jedni od drugih.
AMY GOODMAN: Pa, pričajte nam o tome, zato što to predstavlja i istoriju radništva u ovoj zemlji.
JAMES GREEN: Da. Zapravo nije stvarno postojao radnički pokret 1865. o kome bi se moglo govoriti. Ali ono što se desilo bilo je to, da su radnici - od kojih su mnogi bili imigranti - osećali potrebu da naprave pokret, delom zato što su poslodavci nameravali da zamrznu plate, da ih održe na istom nivou, tako da bi bilo koji porast plata predstavljao gubitak u profitima, i da ne dopuste skraćenje radnog dana. Tako da su ljudi organizovali radnički pokret, i kada su to uradili 1877, oni su se suočili sa strahovitim, strahovitim nasijem. Oko 30 ljudi je ubijeno u Čikagu od strane čikaške policije. I to je gurnulo grad niz put tenzije i borbi, koje su direktno vodile do Hajmarketa.
AMY GOODMAN: Zanimljivo je da se danas vodi debata o tome da li bojkotovati, da li praviti mitinge, da li protestovati, kako bi protesti trebalo da izgledaju. I ljudi rade najrazličitije stvari širom zemlje. Ista stvar se desila pre više od stotinu godina.
JAMES GREEN: Da, odjek toga je neverovatan. Znate, ja sam profesor istorije, i svojim studentima govorim, istorija se ne ponavlja, ali morate se zapitati kada pogledate šta se dešava danas, zato što je radnički pokret bio podeljen i onda. Najveća organizacija, Vitezovi rada, su govorili: "Nemojte da štrajkujete, razgovarajmo sa poslodavcima. Nemojte da bojkotujete, obratimo se američkom narodu, obratimo se zakonodavnim telima." Ali imigranti i grupe sa bazom u lokalnim zajednicama kao i radikalne grupe, anarhisti u Čikagu, svi su bili za preduzimanje direktne akcije i imali su malo poverenja u to da će zakonodavni organi uraditi pravu stvar, ukoliko ih narod sa ulica ne prisili na to.
AMY GOODMAN: I tako, objasnite nam kako smo tokom tog 19-godišnjeg perioda došli do Prvog maja, 1886, ko su bili ključni igrači, kako na korporativnoj strani, onih koji su imali moć, tako i aktivista koji su organizovali radnike.
JAMES GREEN: Pa, pre svega, poslodavci i zakonodavna tela su stvarno odlučili da su protiv zakona o osmočasovnom radnom vremenu. Ilinoj je bio prva država koja je donela takav zakon, i poslodavci su jednostavno odbili da mu se povinuju. Tako da je to činilo pozadinu onoga što je govorio radnički pokret — krilo radničkog pokreta koje je govorilo da moramo da se okupimo oko zajedničke stvari i da prislimo poslodavce da ustuknu. I u stvari, tokom čitavog proleća 1886, poslodavci su pravili ustupke, kao što vidite da ljudi danas obustavljaju rad, poput vašeg gosta, i prihvatali su realnost da su im potrebni ti radnici, i ako bi se vratili da rade osam sati dnevno, primili bi ih. Tako, dok se Prvi maj dešavao po prvi put 1886, izgledalo je da će sve proteći mirno. Poslodavci su činili ustupke, ali iza zavese ljudi su se pripremali za najgore.
AMY GOODMAN: Takođe bih volela da nam oslikate medijski pejzaž, medija koji su danas apsolutno od ključnog značaja, najmoćnijih institucija na planeti. U ono vreme, takođe su bili izuzetno važni za oblikovanje shvatanja ljudi u pogledu radničkog pokreta koji se tada organizovao.
JAMES GREEN: Da, u redu je reći da je dnevna štampa — a u to vreme je bilo osam dnevnika u Čikagu — bila univerzalno neprijateljski i anti-imigrantski nastrojena prema štrajku, (kao i) prema bilo kojem vidu direktne akcije. I tako, radnici su morali da naprave sopstvenu štampu. U to vreme su štampane dneve novine u Nemačkoj, Die Arbeiterzeitung (Radničke novine), koje su dosezale do 20.000 ljudi. Tako da su radnci morali da kreiraju alternativne medije. Tada, naravno, kada je krenulo sa nasiljem, mediji su bili stvarno odgovorni za oblikovanje javnog mnenja u odnosu na sva dešavanja koja su usledila.
AMY GOODMAN: Ko je bio na čelu, na primer, "Chicago Daily
Tribune-a"?
JAMES GREEN: "Chicago Daily Tribune" je uređivan i štampan od strane čoveka koji se zvao Džozef Medil (Joseph Medill), za koga se sa zadrškom može reći da je bio najmoćniji i najuticajniji novinar u Sjedinjenim Državama, i on je imao mogućnost da zaista oblikuje ono što je bilo poslovno i pravno mišljenje u Čikagu. I on je odigrao ogromnu ulogu u tome. Stvarno je teško potceniti je.
AMY GOODMAN: I da li biste rekli da je to bio list poslovne zajednice?
JAMES GREEN: Da, sebe je predstavljao kao list za biznismene. Na taj način, oni su se veoma suprotstavljali osmo-časovnom radnom danu i bili su veoma rešeni da identifikuju radikale u pokretu i to s namerom da na neki način obmanu pokret, tako što će reći da ga predvode revolucionari, kada se u stvari radilo o nastojanjima širokih masa.
AMY GOODMAN: Karl Marks je takođe ovde odigrao ulogu.
JAMES GREEN: Pa, Karl Marks je umro 1883, ali njegovi sledbenici — bilo je mnogo njegovih sledbenika iz Nemačke u Čikagu među proizvođačima cigara i drugima, i oni su verovali u ono što su on i Engles napisali, da je jedini način da radnici ostvare moć jeste izgradnja masovnog radničkog pokreta koji bi uključivao sve radnike sveta i da bi na kraju takav pokret mogao da preuzme vlast i napravi kooperativnu ekonomiju koju su zvali komunizam.
AMY GOODMAN: Ali nisu li Marks i Engles preneli svoje organizacije u Njujork, u Sjedinjene Države?
JAMES GREEN: Jesu. U to vreme je postojalo nešto što se zvalo "Međunarodno udruženje radnih naroda" (International Working Peoples Association), koje je bilo daleko ispred svog vremena, u smislu shvatanja jedinstva radnika kao nečega što se proteže preko granica i nacionalnih međa. I ljudi u Čikagu su bili posvećeni sledbenici "Međunarodnog udruženja radnih naroda".
AMY GOODMAN: I on je bio takođe jako zainteresovan za Građanski rat i Proklamaciju o oslobođenju, onoga što se dešavalo robovima pošto su oslobađani.
JAMES GREEN: Ono što je veoma interesantno je da je Karl Marks pisao na engleskom za "New York Tribune" tokom Građanskog rata. Zanimljivo. I on je smatrao Građanski rat za najvažniji događaj u svetskoj istoriji, koji ne samo da je okončao ropstvo i oslobodio crnce, već je stvorio i pokret za osmo-časovno radno vreme, i Marks i Engels su se stvarno uzdali u Sjedinjene Države, u radnike SAD-a, kao predvodnike svetske bobe za pravdu i slobodu.
AMY GOODMAN: Napravićemo pauzu. Kada se vratimo, želim da vas pitam za Alberta i Lusi Parsons (Lucy Parsons). Želim da razgovaramo o onome što se desilo nakon Prvog maja, 1. maja 1886, šta je zapravo oblikovalo moderni radnički pokret u ovoj zemlji. Želim da popričamo o ubistvima od 5. maja. Hoću da porazgovaramo o neredima. Ovo je "Democracy Now!" Razgovaramo sa Džejmsom Grinom, profesorom istorije i studija rada na masačusetskom univerzitetu. Njegova knjia se zove "Smrt na Hejmarketu: priča o Čikagu, prvom radničkom pokretu i bombaškim napadima koji su podelili Ameriku Pozlaćenog doba".
(pauza)
AMY GOODMAN: Ja sam Ejmi Gudman, razgovaramo o istoriji Prvog maja, od pre 120 godina od danas, o 1. maju 1886. Naš gost je Džejms Grin. "Smrt na Hejmarketu" je negova knjiga, "priča o Čikagu, prvom radničkom pokretu i bombaškim napadima koji su podelili Ameriku Pozlaćenog doba." Još jednom, želimo vam dobrodošlicu, i nastavljamo sa pričom. Prvog maja 1886, došlo je do masovnog ustanka u Čikagu.
JAMES GREEN: Tačno, i euforije ogromnih razmera i ljudi na ulicama i slavlja, zato što su to nazivali svojim "Danom emancipacije", zapravo, zato što se činilo da se sve ovo odigralo u miru, i to je predstavljalo veliki trenutak osnaženja za imigrante koji su došli ovde i koji još nisu počeli da glasaju. Bio je to njihovo sredstvo bezmalo za afirmaciju njihove definicije Amerikanizma, i na nesreću, nešto se desilo 3. maja što je dovelo do tragičnih posledica.
U toku su bili štrajkovi u fabrici "McCormick Harvester", koju su zvali "Radionica Smrti" (Reaper Works). Oni su proizvodili poljoprivredne alatke. Bilo je štrajkbrehera. U toku je bio lokaut (prekid rada i zatvaranje radnih prostorija od strane poslodavaca, povodom spora sa radnicima/ama, na osnovu koga poslodavac nastoji da sa radnicima/ama postigne saglasnost ili da se odupre njihovim zahtevima - prim. prev.). Njihovi radnici su protestovali zbog lokauta. Došlo je do tuče. Čikaška policija je izvršila intervenciju ogromnih razmera, i nekoliko radnika je ubijeno, nekoliko nenaoružanih radnika, tako da su anarhisti u Čikagu — a moram da vam kažem nešto o njima — oni su bili veoma aktivni, veoma dobro organizovani u Čikagu, predvodili su ih Albert i Lusi Parsons. Oni su bili ljudi iz Teksasa, ne iz Nemačke. Albert Parsons je bio iz Istočnog Teksasa. Tamo je sreo Lusi, koja je bila žena koja je odrasla u ropstvu i koja je postala slobodna ličnost, i oni su se venčali u Teksasu i morali su da pobegnu odatle, jer su se borili za crnačka prava nakon Rekonstrukcije (reorganizacija i ponovni prijem odcepljenih država u Uniju nakon Američkog građanskog rata - prim. prev.), a još su morali i da izbegavaju Kju Kluks Klan.
AMY GOODMAN: I bili su međurasni par.
JAMES GREEN: I bili su međurasni par i radikali, koji su verovali - u to vreme biti radikal značilo je da ste podržavali 13, 14, i 15. amandman u Teksasu. To je bilo radikalno, i to vas je moglo koštati života.
AMY GOODMAN: Albert Parsons je vodio štampariju.
JAMES GREEN: On je vodio štampariju koja je podržavala tadašnji pokret za oslobađanje crnaca (Black Freedom Movement), i ostao je bez svih svojih bivših prijatelja i on je, znate, nije mogao da spava u kućama belaca. Tako da je već iskoračio iz glavnog toka pre nego što je napustio Teksas. Oni su došli u Čikago 1873. u sred velike depresije, i kao rezultat njihovih tamošnjih iskustava, posebno tokom Velikog ustanka 1877, kada je čikaška policija ubila ljude na ulicama, oni su postali revolucionari i zvali su sebe anarhistima od 1886. Parsons je bio veoma, veoma dobar organizator. On je bio verovatno jedan od ključnih ljudi u čitavom pokretu za osmočasovno radno vreme u Čikagu, kao i njegov drugar August Spajs (August Spies), koji je uređivao nemački dnevni list, te anarhističke novine.
AMY GOODMAN: A odakle je došao August Spajs?
JAMES GREEN: On je bio iz nemačkih šuma. Odrastao je u porodici sa relativno privilegovanim poreklom, i on je, takođe, došao u Ameriku, i ono što je tamo video ga je zapravo radikalizovalo, kao slušanje govora ljudi koji su govorili o zlim stranama kapitalizma, koje su iskusili. Oboje su bili prilično nezavisni ljudi, trgovci na malo. Parsons je bio štampar. Spajs je bio tapetar, i pored toga oni su se poistovetili sa ciljevima masa imigranata u gradu Čikagu. Tako da kada su čuli za ova ubistva koje je počinila policija, oni su sazvali miting za narednu noć, 4. maja na trgu Hajmatrket, na kome su se radnici uvek okupljali povodom političkih dešavanja, i želeli su da to bude miran skup. Sve do tada u štrajkovima za osmočasovno radno vreme je bilo mirovnog karaktera, i, svakako, miting je bio miran. Gradonačelnik Čikaga je došao i rekao: "Ne čujem da se spominje bilo kakvo bacanje bombi. Ne čujem bilo kakve pretnje."
AMY GOODMAN: U stvari, Albert Parsons čak nije ni nameravao da bude tamo, je li tako? On je bio na nekom drugom mestu.
JAMES GREEN: Tako je, on je planirao da bude na nekom drugom mestu, i, u stvari, on čak nije ni očekivao da će biti nekih problema, pa je poveo Lusi i svoje dvoje dece, Alberta mlađeg i Lulu, i kasnije, tokom odbrane, oni su rekli: "Pa, kako može čovek da zagovara nasilje kada se oko njega nalaze nevini ljudi?" I tako, miting se postepeno osipao. Bilo je oko 10:30 uveče. Počela je da pada kiša. U stvari, Albert i Lusi su napustili miting da bi se ogrejali u obližnjem salunu, i baš dok se osipao miting, velike policijske snage su umarširale na trg na kom je održavan miting.
AMY GOODMAN: Trg Hajmarket.
JAMES GREEN: Trg Hajmerket, oko 176 policajaca. Kapetan policije je zapravo prekršio gradonačelnokova naređenja, koji je rekao: "Miting je miran. Nema potrebe razbijati ga." Kapetan policije je postupio na svoju ruku, umarširao pravo na njih i rekao: "Morate da se raziđete", a govornik je uzvratio: "Ali mi smo mirni". A on je rekao: "Morate da se raziđete u svakom slučaju." I dok je govornik silazio sa kola, neko je - i do današnjeg dana, ne znamo ko je to bio - bacio bombu koja je pala među policijske redove. Jedan policajac je ubijen na licu mesta. Šestorica su kasnije umrli. Policajce je uhvatila panika, naravno, gotovo histerična. Oni nikada nisu očekivali da će im se desiti bilo šta nalik ovome, počeli su da pucaju, verovatno su pogodili, znate, jedni druge, i ljude u masi, i na kraju, sedam policajaca je nastradalo i troje demonstranata. Mnogi, mnogi ljudi su bili ranjeni, i to je bio tragični, nasilini hajmarketški metež i imao je ogromne posledice na ono što se desilo u naknadnoj istoriji radničkog pokreta.
AMY GOODMAN: Objasnite.
JAMES GREEN: Pa, to je aktiviralo histeriju. Ništa poput ovoga se nije ranije desilo u istoriji mirnodopske Amerike. Bilo je strahovitih gubitaka života na bojnim poljima, ali usred grada - bilo je mnogo nereda, mnogo demonstracija, mnogi civili su nastradali, ali nikada bilo ko iz policije, tako da je to bio šokantan događaj, i to je na neki način pokrenulo sva strahovanja koja su Amerikanci mogli da imaju, ljudi rođeni ovde, od tog ogromnog broja imigranata koji su živeli oko njih. Većina ljudi u Čikagu su bili rođeni u inostranstvu, tako da je došlo do velike uznemirenosti u vezi s tim, i taj napad na policiju za koji se pretpostavljalo da je anarhistički, ili bi se to danas reklo teroristički, stvarno je pokrenulo onu vrstu uznemirenosti koju Sjedinjene Države nisu iskusile pre prvog nacionalnog straha od crvenih. Tako da su ljudi pohapšeni; novine su zabranjene; ljudima su kuće pretresane bez naloga, i anarhisti, deset anarhista, je uhapšeno i suđeno im je zbog bombaškog napada.
AMY GOODMAN: Uloga novina u anti-imigrantskoj histeriji, i da podsetim, do današnjeg dana, ne znate ko je to uradio.
JAMES GREEN: Dobro, dobro. Pa, novine - citiram ih nadugačko, i to će vas zaprepastiti kada budete videli šta su tada govorili o imigrantima, zato što nije bilo ograničenja, tako da su ovo bili --
AMY GOODMAN: Da li pronalazite sličnosti sa današnjicom?
JAMES GREEN: Da, mada smatram da ljudi danas malo više vode računa da li će otvoreno biti rasisti - mislim, svakakvih rasističkih stvari je bilo u listovima o Nemcima i Česima. Znate, mislim ne radi se samo o boji kože. Radi se o tome da su oni bili stranci, i da su bili pretnja, i da su bili ne-amerikanci (un-American), i čim se desio bombaški napad, nije imalo veze da li će pronaći pravog počinioca. Neko je morao da plati za to. I čikaški listovi — a "New York Times" je bio čak još ekstremniji, zapravo — su govorili: "Neko mora da visi zbog ovoga", i na kraju je četvoro anarhista nastradalo, iako ih dokazi ne povezuju sa mestom zločina, ne stavljaju bespogovorno bombu u ruke bilo kome od njih. Oni su bili žrtve --
AMY GOODMAN: Pričajte nam o ljudima kojima je suđeno i četvorici koji su obešeni.
JAMES GREEN: Dobro, osmorica su optuženi, anarhisti, svi radnici, svi organizatori, sedmorica od njih imigranti, su optuženi ne za — niko nije optužen za bacanje bombe, već zbog toga što su bili upoznati sa zaverom koja je dovela do bombaškog napada. Kasnije je ovo smatrano suđenjem bez presedana na kome su ljudi mogli biti ne samo osuđeni za saučesništvo, već i osuđeni na smrt, kao što je to bio slučaj sa njih sedmoricom, zato što su bili upoznati, a kasnije je rečeno da su bili optuženi koliko zbog toga što su rekli toliko i za ono što su uradili, i na kraju su četvorica tih ljudi obešena. Jedan od njih, Luis Ling (Louis Lingg), je počinio samoubistvo, "prevario je dželata", kako su anarhisti govorili, počinio je samoubistvo u ćeliji za osuđenike na smrt u Čikagu.
AMY GOODMAN: Ko je bio Luis Ling?
JAMES GREEN: Luis Ling je bio mladi nemački anarhista, bio je najotvorenije radikalan i militantan među anarhistima. On je zaista pravio bombe. On nije bio na Hajmarketu, tako da nije on bio taj koji je bacio bombu. Ljudi su se pripremali za ulični rat, i to je za štampu i porotu bilo dovoljno, činjenica da su se ljudi pripremali za to i govorili da je to možda neophodno. Nije stvarno imalo veze da li su to oni zaista uradili, a posebno Albert Parsons, August Spajs, Džordž Engel (George Engel), i Adolf Fišer (Adolph Fisher) su obešeni, i postali su poznati širom sveta, čak do današnjeg dana, kao hajmarketški mučenici, zato što je nakon što je došlo do egzekucije, to (egzekucija) proslavljano u Americi u svoj štampi, ali širom sveta, ljudi su verovali da je počinjena velika nepravda, i ljudi su nastradali — zaista ovo su bili prvi "mučenici za stvar industrijske slobode", kako je to rekao Judžin Debs (Eugene Debs).
AMY GOODMAN: Kako je Parsons povezan sa čitavom stvari? Rekli ste da je otišao u salun sa svojom ženom i decom.
JAMES GREEN: Dobro, njemu je stvarno suđeno, mislim, zato što je bio najvažniji lider anarhističkog pokreta i radničkog pokreta u Čikagu. On čak nije bio ni prisutan tokom bombaškog napada. Teško je bilo povezati bilo šta sa njim. U stvari, on je pobegao iz grada, a njegov advokat odbrane ga je ubedio da se vrati i rekao: "Nema načina na koji ćeš moći da budeš optužen za ovaj zločin, zato što nisi imao nikakve veze s tim", ali u stvari, on jeste, i optužen je na smrt. Ponuđeno mu je pomilovanje od strane guvernera, koji je rekao: "Ako javno potpišeš da nikakve veze nisi imao s tim, možeš da spaseš svoj život i provedeš ostatak svog života u zatvoru", i on je odbio.
AMY GOODMAN: A Spajs?
JAMES GREEN: Da, Spajs je bio tu sve vreme i optužen je da je direktno povezan sa bombaškim napadom, ali bilo je suđenja, neka vrsta suđenja stoleća, i bilo je izuzetno mnogo kontradiktornih svedočanstava koja su ukazivala na to da on zapravo nije imao nikakve veze sa bacanjem bombe.
AMY GOODMAN: Možete li da nam kažete nešto o njihovom jeziku, kako su njihovi govori, njihovi spisi upotrebljeni protiv njih?
JAMES GREEN: Da, pa, oni su verovali da je samo pitanje vremena pre nego što će policija i milicija — biznismeni su imali sopstvenu miliciju, uzgred budi rečeno — intervenisati tokom jednog od tih protesta i štrajkova --
AMY GOODMAN: Čekajte, u vezi s tim "uzgred budi rečeno", šta ste mislili pod tim da su biznismeni imali sopstvenu miliciju?
JAMES GREEN: Milicija u Čikagu i drugim gradovima bila je privatno organizovana oružana sila. Mogli ste da finansirate sopstvenu milicijsku kompaniju, i zanimljiva je stvar da su u Čikagu radnici, kao reakcija na to, formirali sopstvenu miliciju, koja je stavljena izvan zakona od strane države Ilinoj.
AMY GOODMAN: Pinkerton je iz Čikaga?
JAMES GREEN: Pinkerton je bio baziran tamo, tako je Čikago zapravo bio oružani kamp. To se jedino tako može nazvati, i izgledalo je kao da će se desiti nešto vrlo nasilno. Tako da su Spajs i Parsons rekli,'Bolje budite spremni. Bolje budite naoružani. Usput, Ustav kaže da imate pravo da nosite oružje, i bolje je da napravite bombe, i pogodite šta? Nije postojao ni zakon protiv toga.' Tako da su bili spremni da zaista krenu u rat. Oni su se borili sa Pinkertonsima na ulicama, tako da je to bila veoma eksplozivna situacija.
AMY GOODMAN: Kako to mislite morali su da se bore sa Pinkertonsima? Ko su bili Pinkertonsi?
JAMES GREEN: Pa, Pinkertonsi su bili privatna policija koja je unajmljivana od strane poslodavaca koji su želeli da pojačaju svoju bezbednost, i Pinkertonsi su stvarno ubijali ljude po Čikagu. Oni su takođe upamćeni kao oni koju su obesili Moli Megvajerse (Molly Maguires), irske rudare za koje se smatralo da su nevini za počinjene zločine, tako da je to bila situacija bezmalo oružanog sukoba za koju su se pripremali.
AMY GOODMAN: Alen Pinkerton (Allan Pinkerton) je osnovao kompaniju u kojoj je zaposlio vojnike veterane?
JAMES GREEN: Vojnike veterane i ljude koji su bili bez posla da bi se ubacili i bili doušnici i da bi zaista bili plaćene ubice i da bi stvarno štitili štrajkbrehere. To im je bio glavni posao, zato što poslodavci nisu bili sigurni da li uvek mogu da se oslone na policiju. Policiju su takođe činili radnici imigranti, i ponekad bi rekli: "Pa, znate, mi ovde nećemo intervenisati". U početku je to predstavljalo deo problema u Čikagu.
AMY GOODMAN: Znači, imali ste te milicije. Imali ste i policiju. Kako su se oni odnosili prema milicijama?
JAMES GREEN: Pa, najpre je policija bila pod kontrolom gradonačelnika, koji je bio na strani radnika, bio je za sindikate, i imali ste situacije kada bi štrajkbreheri bili dovedeni u fabrike, čikaška policija bi rekla: "Pa, nije naš posao da ih štitimo. Ako hoćete da ih dovedete, to je vaša stvar." Ali nešto se desilo oko goinu dana pre Hajmarketa, i gradonačelnik je izgubio kontrolu nad policijom, i došao je novi kapetan koji je stvarno želeo da radi ono što su biznismeni želeli, što je bilo sprečavanje štrajkova, podržavanje lokauta, sprečavanje mitinga, i tako, znate, sasvim je bila jasna situacija u kojoj će se desiti nevolja u Čikagu i to mora da je bilo povezano sa ovom promenom u upotrebi policije i činjenici da ste imali Pinkertonse i milicije na ulicama.
AMY GOODMAN: Možete li nam nešto reći, profesore Grin, o danu kada su ljudi obešeni?
JAMES GREEN: Da. Bio je to 11. novembar 1887, i ljudi širom sveta su već neko vreme znali da će ti ljudi biti osuđeni na smrt. Ali nešto se desilo u Okružnom zatvoru "Cook" što je bilo prilično neobično, a to je izgledalo kao da su anarhisti na vešalima sami napravili koreografiju za scenu sopstvene smrti, i oni su održali te govore, koji su na neki način zvučali kao da su iz Šekspirove drame ili tako nečega. I August Spajs je rekao: "Možete nas ućutkati sada, ali sećanje na nas će nas nadživeti". A poslednje reči Alberta Parsonsa su bile, "Borim se za slobodu govora čak i svojim poslednjim dahom". I kada su bili mrtvi, kada su pogubljeni, ljudi koji su bili prisutni u prostoriji, svi do jednoga svedoci koji su želeli da oni budu pogubljeni, bili su na neki način zapanjeni i rastuženi, sudeći po novinama, zbog svega ovoga. Tako da su gotovo odmah, ljudi u Čikagu rekli, "Pa, možda je učinjeno nešto što nije u redu", a to sasvim sigurno važi za čitav svet.
AMY GOODMAN: A Lusi Parsons?
JAMES GREEN: Lusi Parsons je živela, nastavila je sa borbom sve do 1942. Borba je za nju zapravo bilo nastojanje da očuva sećanje na svog muža i sećanje na stvar zbog koje je ubijen, i na kraju ona je... njen poslednji Prvi maj bio je 1941. Tada je bila 88-godišnja žena. Bila je slepa, i išla je ulicama Čikaga sa sindikalnom paradom C.I.O.-a na platformi, i postala je neka vrsta žive svetice na kraju svog života boreći se za dolazak novog radničkog pokreta u Čikago, sindikalizujući stočarske radnike i radnike u čeličanama, i postojala je prava veza između toga i onoga što se desilo pre.
AMY GOODMAN: A kako su hajmarketška ubistva i vešanja četvorice muškaraca oblikovala savremeni radnički pokret?
JAMES GREEN: Pa, mislim da je to na početku imalo veoma negativan uticaj na Američku federaciju rada (American Federation of Labor), mejnstrim sindikat. Radnički pokret nije želeo da ima ikakve veze sa sećanjem na ove ljude. U stvari, to je jedan od razloga zašto se Prvi maj ne proslavlja ovde, i umesto toga je Dan rada postao nacionalni praznik, umesto da bude međunarodni praznik. Ali nekako — to pokušavam da objasnim u knjizi — sećanje na te ljude ne umire. Ono stalno nanovo oživljava zahvaljujući ljudima u radničkom pokretu koji su želeli širi pokret, želeli su radnički pokret koji bi izašao na ulice, želeli su radnički pokret koji bi štrajkovao, čak iako bi to bilo protivzakonito, želeli su radnički pokret koji bi upotrebljavao bojkote, i eto zato sećanje na njih stalno oživljava.
AMY GOODMAN: Postoji li neki spomenik njima u Čikagu?
JAMES GREEN: Pa, postoji. Postoji groblje, groblje Valdhajm (Waldheim), groblje za nevernike, izvan grada — gradonačelnik nije dopustio da budu sahranjeni u gradu Čikagu — koje je postalo neka vrsta međunarodnog svetilišta, i nisu tu samo hajmarketški anarhisti tu sahranjeni, već još 69 drugih ljudi sa levice, uključujući Emu Goldman (Emma Goldman) i Elizabetu Garli Flin (Elizabeth Gurley Flynn), je sahranjeno tamo, ali ništa ne postoji u gradu Čikagu, osim novog spomenika, koji nije posvećen ni policiji ni anarhistima, već krhkosti slobode govora, i morate otići da ga vidite, zato što se radi o apstraktnom skupu figura koje bi trebalo da predstavljaju ono što se desilo na Hajmarketu kao neku vrstu nacionalne tragdije.
AMY GOODMAN: Poslednji komentari povodom ovog Prvog maja, kada milioni na ovaj dan sa poštovanjem upiru poglede ka imigrantima, ustaju za prava imigranata širom zemlje.
JAMES GREEN: Pa, izgleda da se uprkos svemu sve vrti u krug, na neki način, da ljudi osećaju potrebu da izađu na ulice da bi — preduzeli vanredne mere i da to učine kao deo međunarodne zajednice radnika. To je ono što je važno u vezi sa Prvim majem 1886. a to je da su ljudi demonstrirali ne samo kao građani S.A.D.-a, već kao građani sveta, veće svetske zajednice radnika. I to je ono što ja vidim da se dešava danas, zato što, naravno, u Indoneziji ili Filipinima, ljudi demonstriraju, i to čine i ovde, takođe, i koriste iste taktike, bojkot, izostajanje sa posla, koje su zapravo počele da se koriste 1886.
AMY GOODMAN: A neka ljudi zapamte da se vraćanjem na to doba zapravo prisećamo kako smo ostvarili osmočasovno radno vreme.
JAMES GREEN: Da, tu je sve počelo, i ljudi su morali da žrtvuju sopstvene živote za ono što je potrajalo dugi, dugi niz godina. Sve do 1938. godine je trajala borba kad je konačno ostvaren uspeh.
AMY GOODMAN: Želim da vam zahvalim što ste bili sa nama, Džejms Grin, i što ste napisali knjigu "Death in the Haymarket: A Story of Chicago, the First Labor Movement and the Bombing that Divided Gilded Age America".
(*) razgovor je vođen u SAD
Izvor
Vezani članci
Prvi maj u Srbiji (1. 5. 2006)
Protiv klasne nepravde: direktne akcije i solidarnost! (1. 5. 2006)
Zašto se obeležava Prvi maj? Prvi maj – dan borbe! (30. 4. 2006)
